Inspirisana pričom naše razredne Ljilje o kamenu koji su ona i Say poslale Pajčetu na Zlatibor, ne mogu a da se ne prisetim još nekih lepih trenutaka (a bilo ih je mnogo) na našem F odeljenju, i pre nego što smo tako prozvani od strane modli. Bilo je tu svačega, i druženja, smeha, udomljavanja, "udomljavanja" 
i još ko zna čega sve! Normalno, neki od starih učesnika nisu više sa nama na forumu, život ih je odveo negde dalje ali sam sigurna da je i njima taj period na Forumu Krstarice i na podforumu Svet životinja ostao u lepom sećanju. Nego, da pređem na stvar!
Zvoni meni jedne večeri telefon, pre nekih godinu dana. Ria (bez Tuborga, on je bio zauzet) i priča nešto nepovezano o nekim Kraljevčanima koje je upoznala slučajno i koji izgleda znaju mog muža, pa kako se ono ja beše prezivam... Znajući nju i njenu komunikativnost, bude mi malo sumnjivo ali ne previše, nije ni isključeno da se tako nešto stvarno desilo. I kažem joj prezime. Pokušavala sam još nekoliko puta da izvučem od nje još detalja o tom susretu ali je vrlo vešto (jezičara jedna
) menjala temu...
Par nedelja kasnije me zove neko, jedna jako fina žena, ta-i-ta iz tog-i-tog grada da proveri još neke moje podatke... Na kraju mi otkrije svoj forumski identitet-naša draga modlica Smeh! Kaže mi da mi je nekoliko forumaša spremilo iznenađenje koje mi šalju poštom, natempirano kao novogodišnji poklon. "A šta to?-Sačekaj, videćeš!" "A ko sve?-Sačekaj, videćeš!" Uh, kako sam nestrpljiva bila! I koliko mi je mogućih scenarija prošlo kroz glavu, koliko mogućih opcija, šta mi to šalju, ko li je inicijator... Toliko pitanja a odgovora ni od korova! Na temi sve u savršenom redu, sve dok e pokušam da "iščačkam" šta su to smislili... Mojoj sreći nije bilo kraja kad mi je Smeh javila da poklon stiže. A baš tog dana je saobraćaj u KV bio u kolapsu, ne sećam se zašto, pa sam sa njom i dečkom iz te kurirske službe provela pola dana na telefonu, smrzla sam se čekajući na ulici da stigne, ne poznaje dečko grad! I KONAČNO! Fotoaparat HP sa sve memorijskom karticom i USB kablom a u aparatu memorija već "načeta"-slike "zaverenika" i/ili njihovih ljubimaca. Smeh je slikala svoju Donu, Ria se slikala sa svojim Dodom, Krofnica sa Širlicom, Pajče je izmiksovao nešto, pola on a pola njegov Gigi, Ljilja sa sva tri M izvrndačena na podu oko nje, Vilus sa svojih 6 ljutih zverova u šetnji ispred zgrade, Milevče je poslala samu sebe, samo se Sarina slika ne vidi. Treba li da pišem da san plakala od sreće ili se to podrazumeva?Emotivna dušica, kad mogu da plačem na crtaće, što ne bih i jednom ovakvom prigodom?! I normalno, odmah sam počela da škljocam! Mimi, Gizma, Bilija, golubove iz dvorišta, Ljubicu sam pošteno islikala taj jedan dan što je bila kod mene dok Morikone (podforum Kraljevo) i njegova devojka nisu došli po nju, samo se ja nisam slikala. Skupljala sam hrabrost da osim svog "dela" sa svojim forumskim društvom podelim i svoj lik. Nije baš da bi se uplašili, ne znam zašto sam toliko oklevala.
A onda jedne noći tragedija! Naučili smo na teži način da mimi's dad nije bio u pravu kad je tvrdio da živimo u 100% mirnom i bezbednom komšiluku. Negde pred zoru sam zatekla širom otvorena vrata, ustala i zatvorila ih, misleći... Ma bila sam previše pospana da bih mislila! Pravo saznanje o događajima te noći je usledilo tek ujutru kad mimi's dad pred polazak od kuće nije mogao da pronađe svoj mobilni. Otišao je odmah u firmu čiji je pretplatnik i izvadio novu karticu sa istim brojem a onda i kupio jeftin telefon da bi mogao da radi. Veterinar terenac, ne može bez mobilnog. Iz čiste lenjosti nismo pozvali policiju na uviđaj, ili zato što mi nije trebao dodatni stres, uz malo dete, bolest i sve ostalo, tek, nekoliko dana smo pravili spisak šta je sve nestalo. Lopov je bio pun razumevanja pa je, pošto mi je uzeo sav novac iz novčanika, isti lepo uredno spakovao nazad u tašnu. Uzeo je čokoladu koju je Mimi prethodne večeri dobila od kućnih prijatelja. Uzeo je i njenu kasicu sa oko 2kg metalne site, moj ručni sat, poklon, marke Q&Q, i najgore od svega, ne zbog materijalne nego isključivo zbog emotivne vrednosti, moj fotoaparat, poklon od mog forumskog društva.
Drago mi je samo što sam skoro svakodnevno prebacivala slike iz njega u kompjuter. Ali osim tih fotografija, materijalni dokazi o lepom druženju nas F-ovaca postoje samo još u Pajčetovom dvorištu. Moj aparat je dosad već prevaziđen, pregazilo ga je vreme i razvoj tehnologije, verovatno je promenio više vlasnika dosad ali to nema veze, s njim je glupi narkoman (dabogda se udavio sledećom čokoladom koju ukrade) ukra i deo mene. Jer F odeljenje jeste deo mene, to divno druženje sa divnim ljudima sa kojima ne moram da se pretvaram da sam nešto što nisam, i sa kojima imam nešto zajedničko-ljubav prema životinjama i neophodnu dozu ludila.
i još ko zna čega sve! Normalno, neki od starih učesnika nisu više sa nama na forumu, život ih je odveo negde dalje ali sam sigurna da je i njima taj period na Forumu Krstarice i na podforumu Svet životinja ostao u lepom sećanju. Nego, da pređem na stvar!Zvoni meni jedne večeri telefon, pre nekih godinu dana. Ria (bez Tuborga, on je bio zauzet) i priča nešto nepovezano o nekim Kraljevčanima koje je upoznala slučajno i koji izgleda znaju mog muža, pa kako se ono ja beše prezivam... Znajući nju i njenu komunikativnost, bude mi malo sumnjivo ali ne previše, nije ni isključeno da se tako nešto stvarno desilo. I kažem joj prezime. Pokušavala sam još nekoliko puta da izvučem od nje još detalja o tom susretu ali je vrlo vešto (jezičara jedna
) menjala temu...Par nedelja kasnije me zove neko, jedna jako fina žena, ta-i-ta iz tog-i-tog grada da proveri još neke moje podatke... Na kraju mi otkrije svoj forumski identitet-naša draga modlica Smeh! Kaže mi da mi je nekoliko forumaša spremilo iznenađenje koje mi šalju poštom, natempirano kao novogodišnji poklon. "A šta to?-Sačekaj, videćeš!" "A ko sve?-Sačekaj, videćeš!" Uh, kako sam nestrpljiva bila! I koliko mi je mogućih scenarija prošlo kroz glavu, koliko mogućih opcija, šta mi to šalju, ko li je inicijator... Toliko pitanja a odgovora ni od korova! Na temi sve u savršenom redu, sve dok e pokušam da "iščačkam" šta su to smislili... Mojoj sreći nije bilo kraja kad mi je Smeh javila da poklon stiže. A baš tog dana je saobraćaj u KV bio u kolapsu, ne sećam se zašto, pa sam sa njom i dečkom iz te kurirske službe provela pola dana na telefonu, smrzla sam se čekajući na ulici da stigne, ne poznaje dečko grad! I KONAČNO! Fotoaparat HP sa sve memorijskom karticom i USB kablom a u aparatu memorija već "načeta"-slike "zaverenika" i/ili njihovih ljubimaca. Smeh je slikala svoju Donu, Ria se slikala sa svojim Dodom, Krofnica sa Širlicom, Pajče je izmiksovao nešto, pola on a pola njegov Gigi, Ljilja sa sva tri M izvrndačena na podu oko nje, Vilus sa svojih 6 ljutih zverova u šetnji ispred zgrade, Milevče je poslala samu sebe, samo se Sarina slika ne vidi. Treba li da pišem da san plakala od sreće ili se to podrazumeva?Emotivna dušica, kad mogu da plačem na crtaće, što ne bih i jednom ovakvom prigodom?! I normalno, odmah sam počela da škljocam! Mimi, Gizma, Bilija, golubove iz dvorišta, Ljubicu sam pošteno islikala taj jedan dan što je bila kod mene dok Morikone (podforum Kraljevo) i njegova devojka nisu došli po nju, samo se ja nisam slikala. Skupljala sam hrabrost da osim svog "dela" sa svojim forumskim društvom podelim i svoj lik. Nije baš da bi se uplašili, ne znam zašto sam toliko oklevala.
A onda jedne noći tragedija! Naučili smo na teži način da mimi's dad nije bio u pravu kad je tvrdio da živimo u 100% mirnom i bezbednom komšiluku. Negde pred zoru sam zatekla širom otvorena vrata, ustala i zatvorila ih, misleći... Ma bila sam previše pospana da bih mislila! Pravo saznanje o događajima te noći je usledilo tek ujutru kad mimi's dad pred polazak od kuće nije mogao da pronađe svoj mobilni. Otišao je odmah u firmu čiji je pretplatnik i izvadio novu karticu sa istim brojem a onda i kupio jeftin telefon da bi mogao da radi. Veterinar terenac, ne može bez mobilnog. Iz čiste lenjosti nismo pozvali policiju na uviđaj, ili zato što mi nije trebao dodatni stres, uz malo dete, bolest i sve ostalo, tek, nekoliko dana smo pravili spisak šta je sve nestalo. Lopov je bio pun razumevanja pa je, pošto mi je uzeo sav novac iz novčanika, isti lepo uredno spakovao nazad u tašnu. Uzeo je čokoladu koju je Mimi prethodne večeri dobila od kućnih prijatelja. Uzeo je i njenu kasicu sa oko 2kg metalne site, moj ručni sat, poklon, marke Q&Q, i najgore od svega, ne zbog materijalne nego isključivo zbog emotivne vrednosti, moj fotoaparat, poklon od mog forumskog društva.
Drago mi je samo što sam skoro svakodnevno prebacivala slike iz njega u kompjuter. Ali osim tih fotografija, materijalni dokazi o lepom druženju nas F-ovaca postoje samo još u Pajčetovom dvorištu. Moj aparat je dosad već prevaziđen, pregazilo ga je vreme i razvoj tehnologije, verovatno je promenio više vlasnika dosad ali to nema veze, s njim je glupi narkoman (dabogda se udavio sledećom čokoladom koju ukrade) ukra i deo mene. Jer F odeljenje jeste deo mene, to divno druženje sa divnim ljudima sa kojima ne moram da se pretvaram da sam nešto što nisam, i sa kojima imam nešto zajedničko-ljubav prema životinjama i neophodnu dozu ludila.
Mada mislim da su Ljiljini bolji. Ali meni je ovo tek drugi a ona ih je dosad napisala...
Ljilja me inspirisala da podelim sa svima zainteresovanima priču o još jednom primeru druženja na F-odeljenju. 
divna,divna prica...
Kako smo se svi radovali tom aparatu. Ukućani su me stalno pitali da li je stigao. Biće drugi Mimi, ali ostaje ova divna F-ovska priča.....da ljudi vide da ne šaljemo samo kamenje poštom.......poštom je moguće poslati i ljubav, podršku i poštovanje. 
I dabogda mu sledeća teška kasica ispala i tom prilikom slomila bar tri kosti u stopalu! 
Ma biće drugi, sigurno, materijalno dođe i prođe, pravo prijateljstvo, nema veze što je "preko žice" kao u onoj staroj pesmi, traje! 
Hvala, Đurđa! Slobodno nam se pridruži, sve što treba je ljubav prema životinjama (ne moraš čak ni da imaš ljubimca) i neka, bar mala doza ludila. 
