Погрешно је и на Рим, а посебно на војску древног Рима гледати као на неку константу коју можемо дефинисати у пар реченица. Јок, и Рим и римска војска се мијењала, то су наравно условиле околности, мијењала би своју форму, уређење, тактику и стратегију ратовања.
Ваља раздвојити римску војску у вријеме краљевине, у вријеме републике (509. прије Христа до око 107.прије Христа) до Маријеве и послије Маријеве реформе, те римску војску у вријеме царства, то јест по прелазу у нову еру.
О римској војсци подоста знамо, бавили су се том материјом у својим дјелима бројни римски историчари, рецимо Тут Ливије (
https://www.scribd.com/document/245628486/Tit-Livije-Istorija-Rima-Od-Osnivanja-Grada-Prva-Dekada) и посебно Полибије (
https://www.scribd.com/doc/94924516/Polibije-Historije-I). И док нам Тит Ливије оставља спис који је саставио на основу предања, описује вријеме уназад неколико вијекова, Полибије нам оставља свједочанства о догађајима, ратовима и уређењу војске непосредно прије или за његовпг времена, зато је његово дјело од велике важности.
Није Римљанима ишло потаман, како се мисли. Бјеше то тежак пут док су постали то што јесу, пут који су обиљежили бројни порази, па и катастрофе, када би били разбијени. Доживјели су већ 390.прије нове ере на ријеци Алији катастрофу против Гала, који ће убрзо и похарати Рим, а Римљани су буквално откупљивали властите животе.
Епирски краљ Пир им је 280. п. н. е. код Хераклеје. и 279. п. н. е. код Аскула нанио тешке поразе, и то су преживјели.
Ханибал им је нанио три страховита пораза, 218. п.н.е. код Тицина, 217. p.н.е. код Тројзименског језера и 216. п.не.е. код Кане, суочени са пропашћу мобилисали су по први пута и малољетне младиће, али су пребацили тежиште борбе на други терен, дипломатију, сплетке, корупција, унијели су раздор у табор противника, од тог времена датира изрека латинско лукавство.
И против македонских фаланги рђаво су пролазили, као и на далеком истоку, против нове силе, Партије.
Но оно што је Римљанима својствено за читавог времена републике је да су показали фасцинантну способност ревитализације и прилагођавања новим околностима, из сваког пораза, из сваке катастрофе изашли би јачи, учили су на својим грешкама, мијењали приступ, стратегију, од непријатења усвајали оно што се показало корисним, од оружја и опреме, начина изградње бродова, до приступа ратовању.
Већ у времену краљевине, имали су војску и формиране прве легије гдје би опрема и оружје зависила од имовинског стања и припадности сталежу.
У времену републике по први пута у историји уведена је војна обавеза, сви су морали у војску. Друга важна ствар је дисциплина, као и част. Захваљујући дисциплини су постали моћан ратни строј, ту би свако знао своју улогу, намјену, они који би се лоше показали у борби (ово се све односи за времена републике, касније ће се то промијенити), осим казне били би посрамљени, то би некад значило и губитак грађанске части или статуса грађанина Рима, то је у то вријеме било зајебано, рачунај да не'ш добити пи*ке од било које Римљанке па ти види како ћеш.
Зависно од броја војно способних у раној фази сви би морали у војску, но временом се популација повећавала, и није било толико потребе, зависи већ у којој прилици, и наравно од опаснсти по римску републику. А и није било лако дуго одсустовати, ваљало је породице збрињавати, неки начин плаћања бјеше повремена накнада.
Важан у причи је неки јебивјетар Гај Марије који је видио, а посебно што се римска република ширила и ваљало је обезбиједити дуге војне кампање, дугогодишња одсуства,. да тако више не може, па је око 107.п.н.е спровео реформе и увео прву професионалну војску.
Нагомилало се становништво у римској републици, међу пролетерима у градовима бјеше много оних од којих су се могли добити добри војници, и наредми вијек су они који су могли то искеширати стекли и већу моћ и већу стварну власт укључујући Краса, Помпеја или неког Гаја Јулија.
Касније се све то за времена царства мијења. Рим се проширио, под грађанима Рима бјеше обухваћен читав конгломерат народа, временом све више се регрутују у војнике они из удаљених провинција, они у Италији и самом Риму нису бивали загријани за војни позив.
Касније би унајмљивали и варварска племена на граници или са друге стране границе царства, како већ би потребе. Све то ће бити увод у каснију пропаст Рима.
Како је западно царство пропало, у источном, Византији би се све више ослањали на најамнике, или савезнике које би разним начинима, територијом или златом, мотивисали да ратују за њих. Но то је већ друга прича.
