Evo kako Vladimir Putin vraća Rusiju u Srednji vek: I to uz malu pomoć Ivana Groznog

Banovic_Strahinja

Aktivan član
Moderator
Poruka
1.891
Počevši od septembra 2025. godine, učenici srednjih škola u Rusiji dobiće novi udžbenik pod nazivom „Moja porodica“.

Ovaj udžbenik, objavljen u martu 2025. godine, koautorka Nina Ostanina, predsednica Odbora Državne dume za zaštitu porodice, tvrdi da će učenike učiti „tradicionalnim moralnim vrednostima“ koje će doprineti „demografskoj situaciji u zemlji“ u sklopu predmeta „Studije o porodici“, uvedenog tokom školske godine 2024-2025.

Međutim, deo lekcija dolazi iz zastarelih izvora, poput „Domostroja“ iz 16. veka, zbirke pravila za održavanje patrijarhalnog domaćeg reda. Napisao ga je, navodno, Silvester, monah i tutor cara Ivana Groznog.

Neke ideje iz „Domostroja“ su nespojive sa savremenim vrednostima. Na primer, ističe pravo oca da prinudi svoju porodicu – što je tada uključivalo i rodbinu i robove – u skladu sa pravoslavnim dogmama. Citati iz „Domostroja“ govore o poslušnosti supruga muževima.
Ovaj tekst povezuje prošlost sa politikom aktuelne ruske vlade, uključujući dekriminalizaciju porodičnog nasilja. Na primer, zakon iz 2017. godine uklonio je „batinanje bliskih osoba“ iz liste krivičnih dela.

Ovaj pristup se uklapa u širi obrazac. Kao istoričar, autor primećuje da se reference na ruski srednji vek koriste za opravdavanje trenutnih političkih ciljeva Kremlja, što naziva „političkim neosrednjovekovljem“. Vlada predsednika Vladimira Putina aktivno promoviše inicijative koje koriste srednjovekovnu Rusiju kao model za budućnost zemlje, povezujući ideje krajnje desnice sa težnjom za ostvarenje imperijalnih ambicija.

U februaru 2025. godine, samo mesec dana pre objavljivanja udžbenika „Moja porodica“, vlada Vologdske oblasti osnovala je nevladinu organizaciju „Opričnina“, sa ciljem „negovanja ruskog identiteta“ i „moralnog obrazovanja mladih“. Međutim, naziv organizacije podseća na brutalnu državnu politiku Ivana Groznog iz 16. veka, koja je uključivala masovna pogubljenja, mučenja i nasilje.

Ivan IV, poznat kao Ivan Grozni, bio je car Rusije od 1547. do 1584. godine. Tokom ruske istorije, Ivan je bio zapamćen kao tiranin, poznat po ubistvu svog najstarijeg sina i gušenja poglavara Ruske pravoslavne crkve zbog neslaganja.

Međutim, od sredine 2000-ih, pod autoritarnim režimom Vladimira Putina, Ivanova vladavina i teror prošli su kroz proces državne reevaluacije. Kremlj i njegovi desničarski saveznici sada ga predstavljaju kao velikog državnika i pobožnog pravoslavnog hrišćanina koji je postavio temelje Ruskog carstva.

Pre ove promene u istorijskom pamćenju, jedini ruski lider koji je visoko cenio Ivana bio je Josif Staljin. Ipak, prvi javni spomenik Ivanu podignut je tek 2016. godine, kada su Putinovi zvaničnici otkrili tri bronzane statue posvećene ovom caru. Propaganda u filmovima i serijama nadmašila je ove spomenike – od 2009. do 2022. godine, 12 državnih produkcija o Ivanu Groznom emitovano je u udarnim terminima na ruskim televizijama.

Post-sovjetska rehabilitacija Ivana Groznog povezana je sa delima Ivana Sničova, mitropolita Sankt Peterburga i Ladoge. Njegova knjiga „Autokratija duha“ iz 1994. godine inspirisala je fundamentalističku sektu „Carebožje“ ili neo-Opričninu, koja zagovara povratak autokratskoj monarhiji i kanonizaciju svih ruskih careva. Ova sekta smatra rusku državnu moć „svetom“, što je potvrđeno člankom iz aprila 2025. godine, koji je opisan kao priručnik za „izgradnju Putinizma“.

Kanonizacija Ivana Groznog je prioritet za ovu sektu, koja ima podršku sveštenika, političara i građana.

Od 1930-ih godina, kada je Staljin koristio Ivana Groznog da opravda svoje represije, Ivan i Staljin – Opričnina i Staljinizam – postali su istorijski dvojnici. Kremljova rehabilitacija Ivana ide ruku pod ruku sa Putinovim rehabilitovanjem Staljina kao komandanta Sovjetskog Saveza tokom pobede u Drugom svetskom ratu.

Promovisanje kulta „Velikog otadžbinskog rata“ – kako se zvanično naziva Drugi svetski rat od sovjetskog perioda – ključno je za Putinovu militarizaciju ruskog društva i propagandu za podršku invaziji na Ukrajinu. Žal za gubitkom carstva i želja za njegovim obnavljanjem su osnova moskovskog diskursa poslednje dve decenije.

Pretnja demokratiji iz srednjeg veka

Retorika opravdavanja Staljinizma ide ruku pod ruku sa popularizacijom državne verzije ruskog srednjeg veka putem javnih medijskih kanala. Putinova neosrednjovekovna politika usvojila je desničarsko uverenje da se zemlja treba vratiti tradicijama srednjovekovne Rusije, pre reformi zapadnjačenja koje je sproveo Petar Veliki početkom 18. veka.

Tokom poslednjih 15 godina, ruski TV gledaoci su mesečno dobijali u proseku dva državna filma koji reklamiraju prednosti srednjovekovnog društva i hvale srednjovekovne ruske vojskovođe. Ova upotreba istorijskog pamćenja omogućila je Putinu da normalizuje upotrebu državnog nasilja u inostranstvu i kod kuće, kao i da mobilizuje podršku za suzbijanje opozicije.

Glavni cilj političkog neosrednjovekovlja je legitimizacija ogromnih društvenih i ekonomskih nejednakosti u postsovjetskom društvu kao dela nacionalne baštine Rusije. Kremlj i njegovi saveznici promovišu ruski srednji vek – sa teokratskom monarhijom, društvom staleža, ropstvom, kmetstvom i represijom – kao državnu alternativu demokratiji.
 
Kad smo već kod pravoslavlja kažu da je njihov patrijarh težak 4 milijarde, sad dolara ili evra nisam siguran.

KGB mantijas zivi pravi bogougodni zivot poput Isusa.

FQ5DchQWQAE8yb6.jpg
 
Kad država nema plan za budućnost, najlakše je pobeći u prošlost. Ne u onu slavnu, nego u najcrnju - u doba batina, poslušnosti i božanskog prava vladara. Upravo to danas gledamo u Rusiji.

Novi predmet "Studije o porodici" i obavezni udžbenik "Moja porodica" nisu običan školski kurs, već projekat oblikovanja svesti. Na papiru zvuči plemenito, negovanje "tradicionalnih vrednosti", ali u stvarnosti, decu će učiti da su poslušnost, trpljenje i bezuslovno prihvatanje autoriteta vrline, a da je samostalno mišljenje opasno.

Kao obrazovni uzor uzet je Domostroj iz 16. veka, priručnik gde žena treba da bude pokorna, dete da ćuti, a muškarac da "vaspita" batinama. Dakle, Rusija 2025. ne pravi građane, pravi podanike. I to takve koji iskreno veruju da su sopstvene lance izabrali iz ljubavi prema "tradiciji".

Ovo nije slučajnost. Već godinama gledamo isti obrazac: rehabilitacija Ivana Groznog, glorifikacija Staljina, beskrajne serije o srednjovekovnim vitezovima koji verno služe gospodaru. Cilj je jasan, normalizovati autoritarizam. Kad ti usađuju da je tvoja nemoć deo tvoje prirode, ni ne pomišljaš na pobunu.

Paralelno s tim, osniva se organizacija "Opričnina", nazvana po zloglasnoj tajnoj policiji Ivana Groznog – da "vaspita mlade" u duhu "moralnog patriotizma". Jer, kakve su vrednosti bolje za mlade od progona, mučenja i egzekucija?

Sve se svodi na jednu jednostavnu formulu: kad država ne može da ponudi ni sigurnost, ni prava, ni blagostanje – ponudiće ti mit. Mit o slavnoj prošlosti. Mit o svetoj poslušnosti. Mit o porodičnoj tradiciji u kojoj batina nije nasilje, nego oblik ljubavi.

Tako se školstvo pretvara u fabriku savršenih građana: poslušnih, prestrašenih, i duboko uverenih da je batina prirodan oblik napretka.

Dok svet diskutuje o veštačkoj inteligenciji i putu ka Marsu, Rusija sistematski vodi svoje generacije nazad u 16. vek. Jer za stabilnost vlasti nema bolje osnove od naroda koji veruje da su lanci deo njegove baštine.
 
КАКАВ је заиста био руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни (1530-1584)? Онакав какав му је и надимак, или генијални император који је утемељио велику Русију? Да ли је побожни дародавац светогорских манастира могао да се забавља у лову тако што уместо звери убија поданике? Је ли заиста отровао сопственог сина!?

А на другој страни: Имају ли Срби посебног разлога да се њим поносе, с обзиром на његово српско порекло? Јер, по оцу он је лоза Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић.

Одговори на ова питања могу да се добију из књиге „Истина о Ивану Грозном“, коју је недавно објавио београдски издавач „Никола Пашић“, а која је из пера двојице аутора, једног руског – Вјечеслава Мањагина, и једног нашег – Дејана Танића.

Вјечеслав Мањагин (1960) с пуно аргумената доказује да су многе приче и књиге о Ивану Грозном, које га приказују као тиранина без преседана, пуне клевета и измишљотина!

МИТ О ТИРАНИНУ

„ТВОРЦИ мита о ‘тиранину’ на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као издајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.

Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге.

Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.

Наш млади историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА

АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.

Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом.

Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“

Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!

Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.

И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.

„Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео – свега 54 године – од свих царева он је најдуже владао – 37 година (1547-1584). Његова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео…“, пише Дејан Танић.

ПРАВЕДНИ СУДИЈА

НИСУ сви странци ружно писали о Ивану Грозном. Венецијански посланик Липопмано описује га 1575. године као праведног судију, а један други Млечанин, Фоскарини, како пише К. Валишевски, у делу „Иван Грозни“ (1992), „говори са похвалом о правосуђу, створеном од овог великог господара који је увео једноставне и мудре законе, о његовој љубазности, хуманости, ширини његовог знања, о сјају двора, снази армије и даје му једно од водећих места међу владарима тог времена“.

НАДИМАК ПО ДЕДИ

ЗАНИМЉИВО је да Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу. И познати тверски кнез Димитрије Михаилович (14. век) имао је надимак Грозне Очи, који су му дали његови непријатељи. А у руском народу каже се: „Не може се цар без грозе (страха) бити“.

ЈУНАК ПЕСАМА

ДА је Иван био такав каквим су га неки описали тешко да би у народу био популаран – а јесте. „Ни о једном другом цару народ није створио толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични руски људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду“, пише Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јована Ладожског.
 
КАКАВ је заиста био руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни (1530-1584)? Онакав какав му је и надимак, или генијални император који је утемељио велику Русију? Да ли је побожни дародавац светогорских манастира могао да се забавља у лову тако што уместо звери убија поданике? Је ли заиста отровао сопственог сина!?

А на другој страни: Имају ли Срби посебног разлога да се њим поносе, с обзиром на његово српско порекло? Јер, по оцу он је лоза Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић.

Одговори на ова питања могу да се добију из књиге „Истина о Ивану Грозном“, коју је недавно објавио београдски издавач „Никола Пашић“, а која је из пера двојице аутора, једног руског – Вјечеслава Мањагина, и једног нашег – Дејана Танића.

Вјечеслав Мањагин (1960) с пуно аргумената доказује да су многе приче и књиге о Ивану Грозном, које га приказују као тиранина без преседана, пуне клевета и измишљотина!

МИТ О ТИРАНИНУ

„ТВОРЦИ мита о ‘тиранину’ на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као издајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.

Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге.

Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.

Наш млади историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА

АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.

Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом.

Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“

Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!

Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.

И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.

„Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео – свега 54 године – од свих царева он је најдуже владао – 37 година (1547-1584). Његова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео…“, пише Дејан Танић.

ПРАВЕДНИ СУДИЈА

НИСУ сви странци ружно писали о Ивану Грозном. Венецијански посланик Липопмано описује га 1575. године као праведног судију, а један други Млечанин, Фоскарини, како пише К. Валишевски, у делу „Иван Грозни“ (1992), „говори са похвалом о правосуђу, створеном од овог великог господара који је увео једноставне и мудре законе, о његовој љубазности, хуманости, ширини његовог знања, о сјају двора, снази армије и даје му једно од водећих места међу владарима тог времена“.

НАДИМАК ПО ДЕДИ

ЗАНИМЉИВО је да Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу. И познати тверски кнез Димитрије Михаилович (14. век) имао је надимак Грозне Очи, који су му дали његови непријатељи. А у руском народу каже се: „Не може се цар без грозе (страха) бити“.

ЈУНАК ПЕСАМА

ДА је Иван био такав каквим су га неки описали тешко да би у народу био популаран – а јесте. „Ни о једном другом цару народ није створио толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични руски људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду“, пише Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јована Ладожског.
Nadimak su mu dali Rusi, pa ti vidi. Sad može o njemu da piše ko šta hoće.
 
КАКАВ је заиста био руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни (1530-1584)? Онакав какав му је и надимак, или генијални император који је утемељио велику Русију? Да ли је побожни дародавац светогорских манастира могао да се забавља у лову тако што уместо звери убија поданике? Је ли заиста отровао сопственог сина!?

А на другој страни: Имају ли Срби посебног разлога да се њим поносе, с обзиром на његово српско порекло? Јер, по оцу он је лоза Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић.

Одговори на ова питања могу да се добију из књиге „Истина о Ивану Грозном“, коју је недавно објавио београдски издавач „Никола Пашић“, а која је из пера двојице аутора, једног руског – Вјечеслава Мањагина, и једног нашег – Дејана Танића.

Вјечеслав Мањагин (1960) с пуно аргумената доказује да су многе приче и књиге о Ивану Грозном, које га приказују као тиранина без преседана, пуне клевета и измишљотина!

МИТ О ТИРАНИНУ

„ТВОРЦИ мита о ‘тиранину’ на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као издајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.

Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге.

Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.

Наш млади историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА

АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.

Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом.

Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“

Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!

Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.

И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.

„Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео – свега 54 године – од свих царева он је најдуже владао – 37 година (1547-1584). Његова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео…“, пише Дејан Танић.

ПРАВЕДНИ СУДИЈА

НИСУ сви странци ружно писали о Ивану Грозном. Венецијански посланик Липопмано описује га 1575. године као праведног судију, а један други Млечанин, Фоскарини, како пише К. Валишевски, у делу „Иван Грозни“ (1992), „говори са похвалом о правосуђу, створеном од овог великог господара који је увео једноставне и мудре законе, о његовој љубазности, хуманости, ширини његовог знања, о сјају двора, снази армије и даје му једно од водећих места међу владарима тог времена“.

НАДИМАК ПО ДЕДИ

ЗАНИМЉИВО је да Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу. И познати тверски кнез Димитрије Михаилович (14. век) имао је надимак Грозне Очи, који су му дали његови непријатељи. А у руском народу каже се: „Не може се цар без грозе (страха) бити“.

ЈУНАК ПЕСАМА

ДА је Иван био такав каквим су га неки описали тешко да би у народу био популаран – а јесте. „Ни о једном другом цару народ није створио толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични руски људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду“, пише Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јована Ладожског.
Ima u žitiju Sv Nikolaja Pskovskog jurodivog jedna anegdota

Veliki post

Car Ivan dolazi kod Nikolaja koji mu iznosi pred njega meso

"Jedi Ivanuška... Jedi" reče jurodivi

Car sikće "ja sam Hrišćanin ne jedem meso u Velilom postu"

"Pa ti žive ljude jedeš/kuvaš....šta je to za komad mesa.."


Otprilike ovako, parafraziram

Šta je stvarno bilo, ko zna

Elem

Rusija neće propasti

Ogromna je to kultura i prostranstvo

Ko god da njom vlada
 

Четири разлога због којих је цар Иван добио надимак Грозни

Реч „грозни“ је у Русији у 16. веку имала другачије значење - „импресиван“, „моћан“, „онај који улива страхопоштовање“. Зашто је први руски цар за живота добио такав надимак?

Реч „грозан“ у српском језику има негативну конотацију, исто као и „terrible“ у енглеском, и ако се примени на човека, означава нешто врло рђаво. Сасвим другачије значење је имала та реч у надимку који је први руски цар добио још за живота. У 16. веку је надимак „Грозни“ значио „импресиван“, „моћан“, „онај који улива страхопоштовање“. Погледајмо зашто је цар Иван добио тај надимак...

...1. Био је висок, атлетски грађен и веома снажан​

Једно од ретких сведочанстава о Ивановом изгледу оставио је Данијел Принз фон Бухау (1546–1608), посланик Светог римског царства у Московској царевини. „Он је био висок, снажно грађен и пун енергије. Имао је велике очи, продоран и немиран поглед, дугу и густу црно-риђу браду“ – тако је Принз описао 46-годишњег цара Ивана, поменувши и тешки жезал који је цар увек носио, уз суптилну алузију да тај жезал симболизује цареву „импозантну храброст“.

Гроб у коме је сахрањен Иван Грозни отворен је 1963. године, после чега су совјетски историчари проучили његове посмртне остатке. Тако данас имамо представу о Ивановој конституцији. Он је несумњиво био веома снажан човек. Анализа је показала да је био висок 178 цм и тежак 85-90 кг, што су прилично велике пропорције и за савремене људе, да и не говорио о људима 16. века. Према томе, није чудо што је цар својом појавом уливао страхопоштовање.

2. Он се доста интересовао за науку, што је плашило савременике​

У младости Иван није много марио за учење. Радије је проводио време на гозбама, често са паганским комедијашима, што није наишло на одобравање у круговима ондашњег свештенства. Одавао се разврату, блуду и пијанству, одбацујући све савете да се окрене побожном животу, као што доликује православном владару.

А те савете су му, између осталих, давали Максим Грек (1475-1556), један од водећих интелектуалаца тога доба, који је у Русију позван из Европе, и Силвестар (?-1566), свештеник Благовештенског храма у Москви. Они су на крају ипак убедили Ивана да престане са развратним начином живота. Он је послушао њихове савете крајем 1540-их.

Иван је учио стране језике и дубље се упознавао са научним достигнућима. При његовом двору су моралну и новчану подршку добијали страни лекари, астрономи и научници. Почео је да скупља ретке књиге и рукописе, од којих се, наводно, састојала његова изгубљена библиотека. Питање је да ли је та библиотека уопште постојала, али је извесно да је Иван стекао репутацију интелектуалца. Сматрало се да је упућен и у магију, тако да је то додатно уливало страхопоштовање и његовом окружењу и његовим непријатељима. Поред тога, цар Иван је писао стихове и компоновао музику.

3. Био је импулсиван од детињства​

Бројни извори указују на то да је иван био изузетно свиреп. Имао је 15 година када је наредио да се један његов млади пријатељ (кнез Михаил Трубецки) погуби због ситне свађе, а да се другоме (Афанасију Бутурлину) одсече језик зато што је проклео цара. За живота је у наступима гнева убио неколико блиских људи.

Та бруталност је вукла корене из детињства, када су му бољари и побуњени житељи Москве побили чланове породице, а услед дворских интрига је постао параноичан. Додуше, испоставило се да је имао и разлога за параноју. Како је убедљиво доказао савремени руски историчар Сергеј Шокарев, а потврдила анализа Иванових посмртних остатака, узрок цареве смрти (као и смрти његовог сина) било је тровање живом.

4. Он је покорио Казањски канат, најмоћнији остатак Златне Хорде​

Прва половина 16. века била је доба процвата Османлијског царства којим је управљао Сулејман Величанствени (1494-1566). Утицај Османлија се простирао чак и на Кримски, Астрахањски и Казањски канат. Над руским земљама се надвила неизбежна опасност да буду покорене од стране муслиманских канова. Казањски и астрахањски кан су угрожавали руске земље и пљачкали их приближавајући се Москви, Нижњем Новогороду и Владимиру.

Убрзо након што је 1547. године постао први руски цар, Иван Грозни је повео војску на Казањски канат, најмоћнији остатак Златне Хорде. Представници руског свештенства, на челу са Макаријем Московским (1535-1556) говорили су да се сви руски ратници који учествују у походу боре за хришћанство и да ће стећи вечно блаженство ако погину у тој борби.

Страхопоштовању које је руски народ осећао према цару допринела је и чињеница да је Иван лично предводио војску у походу на Казањ, почев од 1547. Савременици су хвалили Ивана који је ризиковао сопствени живот преваливши пут од Москве до Казања, а није седео у своме дворцу док су други ризиковали живот у боју. Иван је покорио Казањ 1552. године и лично ушао у град као победник. Руски народ се радовао тој победи, а Иванов ауторитет је невероватно порастао. Била је то заиста тешко заслужена и важна победа, у чију част је подигнут храм Василија Блаженог у Москви, који је и данас једна од највећих знаменитости руске престонице.

Откако је Казањски канат покорен, надимак „Грозни“ се асоцирао са Иваном. Историчари нису јединствени по питању где и када се тај надимак први пут појавио, али постоје подаци да се он доводио у везу са царем Иваном у народним песмама друге половине 16. века. Пре Ивана се тај надимак односио на његовог деду, великог кнеза Московског Ивана III (1440-1505), оснивача Московске државе.

Да ли је Иван Грозни заиста убио свог сина? Седам података о чувеном руском цару

Људи с псећим главама: Грозни опричници Ивана Грозног
 
Kad smo već kod pravoslavlja kažu da je njihov patrijarh težak 4 milijarde, sad dolara ili evra nisam siguran.
Што не би био,толико тежак.
Ја сам Чуо да су Руске Цркве на Светој Гори све опточене сувим Златом..
типа,неких Детаља..неке Кваке,Сводови,Рамови неких Икона и сл.
 
Ne znam bi li se smijao ili plakao kada vidim da ljudi zaboravljaju kontekst ma čega. I da nikako ne možemo porediti standarde i shvatanja 20 ili 21 vijeka i srednjeg. Srednjovjekovni carevi i kraljevi u Evropi je li bili fini i poštovali što bi danas rekli ljudska prava a ruski ne? U srednjem vijeku u cijeloj Evropi standardi i shvatanja su bila drugačija. Pa ne do baš tako davno smo imali javna pogubljenja u toj istoj Evropi. Ubio sina? Jedini od vladara u Evropi? Ma kako ne. Kada se ovde zalaže za poštovanje partizanske borbe i insistira da su oni jedini antifašisti to je u redu. Kada Putin poštuje borbu Crvene armije i milione poginulih u istoj to je propaganda. Kako god dvoličnost level pro.
 
Nadimak su mu dali Rusi, pa ti vidi. Sad može o njemu da piše ko šta hoće.
Dalo mu je plemstvo, običan potlačeni narod je bio prezadovoljan njegovom vladavinom za vreme koje je počela likvidacija najkrupnijeg feudalnog sloja koji je tiranisao Rusiju još od pre najezde Mongola.
 
Ne znam bi li se smijao ili plakao kada vidim da ljudi zaboravljaju kontekst ma čega. I da nikako ne možemo porediti standarde i shvatanja 20 ili 21 vijeka i srednjeg. Srednjovjekovni carevi i kraljevi u Evropi je li bili fini i poštovali što bi danas rekli ljudska prava a ruski ne? U srednjem vijeku u cijeloj Evropi standardi i shvatanja su bila drugačija. Pa ne do baš tako davno smo imali javna pogubljenja u toj istoj Evropi. Ubio sina? Jedini od vladara u Evropi? Ma kako ne. Kada se ovde zalaže za poštovanje partizanske borbe i insistira da su oni jedini antifašisti to je u redu. Kada Putin poštuje borbu Crvene armije i milione poginulih u istoj to je propaganda. Kako god dvoličnost level pro.
Pa nije Evropa ta koja promoviše povratak u srednji vek kao svoju agendu nego Rusija
 
Kad država nema plan za budućnost, najlakše je pobeći u prošlost.
posle pada komunizma, sta im preostaje? liberalni kapitalizam? nesto se nije proslavio
Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.
statistika jasno sve govori
Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.
i to je jasno, zapad je preko ovih sprovodio obojenu revoluciju, samo corak, izgleda je bio nase krvi., a kod nas te fore ne prolaze
 

Back
Top