Postoji. Obe postoje, ali ne i složenica: koš -brz; hava - vazduh (vetar). Košhava ne postoji.
Samo im fali još da neđu šta na turskom znači meć jer je, očigledno i mećava nastala kao meć+hava.
Budalasti etimolozi na sve strane.
...a shvate da nastaje od glagola mesti oni upućuju na glagol metati, metnuti.
Mećava mete, a košava kosi. Kraj priče vo vjeki vjekov. Amin.
"U imenima
Drava i
Dunav ... (kao i
Sava, Bosna i neke druge reke) ...
U
Rzav, rekao bih da je to isti sufiks kao i u ćelav, alav, glupav, ćaplav itd., dakle nije specifičan za hidronimiju nego označava nosioca neke osobine — i rzav (što je pre svega zajednička imenica, pa zatim konkretno ime reke) jeste ’onaj koji rže’, a što je metaforički rečeno ’planinski potok’.
Jedino -ava, ženskog roda, jeste slovenski rečni sufiks. Klajn u Tvorbi reči o njemu kaže samo toliko da je „verovatno drukčijeg porekla“ nego
sufiks -(j)ava u država, lomljava, mećava, tvrđava itd., koji označava produženu glagolsku radnju, te i to da je „neodređenog značenja“. Navodi imena reka sa tim sufiksom
: Tamnava, Bregava, Trnava i Nišava, a za
Moravu i Resavu kaže da su neprozirnē osnovē.
I Šimunović u Uvodu u hrvatsko imenoslovlje takođe samo kratko pominje kako „praslavensko nasljeđe ogleda se u strukturi nekih hidronima, kao npr. u onima što su tvoreni sufiksom -ava, iako u hrvatskoj hidronimiji taj sufiks nije osobito čestotan:
Berava, Dubrava, Korava, Krbava, Lendava, Mrsava, Munjava, Orljava, Trnava, Zlatava“. Zatim navodi druge, mnogo češće i produktivnije, sufikse u imenima reka.
Po Klajnu je, međutim,
Dubrava sa onim drugim sufiksom
-(j)ava. Skok, za razliku od Klajna, ne pravi razlike između tih dvaju sufiksa. Pod odrednicom -ava on veli da je to „imenički sufiks sveslavenskog podrijetla“ koji „tvori apstrakta od imeničkih, pridjevskih i glagolskih osnova“. Takođe pak misli da ovaj sufiks ima veze sa sufiksom -av, naime: „Dubrava »šuma« (od dub, koje je izgubilo dočetno -r) imala je prvobitno kolektivno značenje, ukupnost dubova. Sporedni oblik dubrava, koji se kod nas očuvao u toponimu Dubrovnik i kod Poljaka, dokazuje da je sufiks -ava pridjevskog podrijetla, da je to poimeničeni pridjevski sufiks -av.“ Kasnije pominje kako „-ava se nalazi i u hidronimima od imeničkih, pridjevskih i glagolskih osnova:
Bregava, Trnava, Rèsava, Tamnava, a odatle prenesena i na neslavenske osnove u
Mòrava < Margus,
Nišava < Naïssus“. Po njegovu mišljenju, -ava je poimeničeni pridevski sufiks.
Sve u svemu, mogli bismo se složiti sa Skokom i reći da je -ava poimeničeni pridevski sufiks, konstatujemo da i nije tako naročito čest u hidronimiji (više ga ima, što ističe Klajn, u imeničkim deverbalima koji označuju produženu glagolsku radnju, a Šimunović navodi i mnogo produktivnije sufikse), i da nije baš u nekoj osobitoj vezi sa praslovenskom religijom ili mitologijom."
Sufiks -ava i -av pridevski su i govore o nosiocu osobine - npr. slinav(a), blesav(a); isto važi za sufiks -jav(a) - npr. košava, mećava, dubrava - koji je samo njegova umekotna inačica.
