jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj
Aktivan član
- Poruka
- 1.006
-
- Popularno:
- Издавање инструменталне музике?
- Na danasnji dan NATO pakt je pocinio...
- Introverti ili ekstroverti
- Masovna hapsenja i premlacivanja...
- Iranski predsednik: Ako bi Izrael napao...
- Papuče sa bodljama
- Ukrajinci love regrute po svetu?
- Da li se napinjete u WC-u do te mere da...
- Treci svetski rat - Misaoni eksperiment
- Bojite li se smrti?
EKV
- Začetnik teme DJM
- Datum pokretanja
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Dzonka_EKV
Početnik
- Poruka
- 12
.pissbottleman
Iskusan
- Poruka
- 6.368
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Разговор се полако успоставља, опуштенији сам, иако још увек некако напет. Уочавам, Давид није, прича опуштено, лежерно, као дим цигаре му. (Неизбежна је и Маргитина опаска о његовој сличности с, како је рекла, „другом-господином Фурибондом Де ла Серна“). Па да, мислим, што би му било нелагодно, на свом је терену, прича с Маргитом о музици. Мало сам изгубљен кад они баш својски крену у то стручно.
А Маргита онда прекине ту тему, и обраћа се мени, пита ме, о филму, развезе причу о Керолу Риду, и необичним ракурсима у „Трећем човеку“. Не само да би ме опустила, него стварно воли тај филм, разуме се до у детаље, које ни ја не знам. Није ни чудо, присетим се, она је и архитекта, ликовњак, и отац јој је редитељ… Њено ренесансно знање ме фасцинира. Као оно код Матилде и Давида. Али се и ту осетим малим, недостојним, у односу на њих.
То и кажем, а Маргита:
-Немојте себе потцењивати. За разлику од већине кинооператера, ви, на пример, одлично познајете филм. А, како чујем, врстан сте и… да ли бисте хтели да нам изрецитујете неку своју песму? Ако знате на памет...
-Сада? - затечен сам, но Маргита климне, истински заинтересовано, те се опустим - Не знам на памет, али, ево, могу да прочитам, увек носим понеки примерак са собом.
Прочитам. Маргита саслуша пажљиво.
После краћег размишљања, каже:
-Лепо. Врло, врло.
На час запевуши тихо, по неким речима, како ли их је одмах запамтила, мислим се.
-Хм… На ово би се могло компоновати… одмах сам чула и музику.
-Треба да чујете и остале песме, Брах је доиста добар песник – потврђује Давид.
-„Брах“… - баш добро то звучи. Концентрација, фокус збијене енергије пуне потенцијала. Одлично име од миља – дочека Маргита с осмехом.
-Хвала. А, на једну ову моју књигу, да ли бисте ви мени написали, ваш аутограм…?
-Наравно! Под једним условом – осмехне се – Ако престанеш да Маги говориш ти. Генерација смо, зар не?
-Пар година сам млађи, али, добро, то је то. Важи. Маргита, да ли би била љубазна…?
-Ја сам ионако љубазна, чему та фраза – опет неодољиви осмех. - Но, ево…
Испише, широким покретима, као да слика, или плеше, нешто што би пре било апстрактни цртеж него потпис.
-Изволи! А, сад, ти мени свој, на други примерак.
Док исписујем, не могу да сасвим спутам дрхтај руке.
Унесе се у мој рад, као да пажљиво проучава шта ћу и како написати, па с осмехом, нехајно, ухвати ми на час руку и заустави је.
-Хееј!? Због чега Бра-хууу имаш трему? Не исписујеш регрутациони лист. Ја нисам строги бркати мајор, већ само једна обична девојчица.
-Можда си обична… Али свираш врло необично. Моћно.
-Хвала. Значи, од моје свирке се плашиш? – опет осмех, али и озбиљна радозналост.
-Не плашим. Напротив. Баш ми је одлична, врло ми се свиђа.
-А можда баш то плаши, јер се свиђа?
Подигне на час поглед, негде, изнад града, као да би испратила птице што пролећу, а онда ме осмотри, топлим погледом, широко отворених очију, ведро, и детиње безазлено.
Преко пута, на Тргу, улични свирачи, виолинисткиња, гитариста, и виолончелисткиња, неку класику свирају. На трен јој то одвуче пажњу, отплови духом тамо. Лакне ми некако, не знам ни сам зашто.
Маргита их слуша и гледа неко време. Онда се окреће нама и каже:
-Е, људи, могли бисмо и ми овако, као ови, на улици. Матилда, Давиде, шта кажете? Неће нам нико замерити за толико. Да зарадимо који шилинг. Да најзад купим оно веелико, највеће паковање Моцарт-кугли - осмех, као у озарене девојчице.
-Да, стварно, зашто не – дочека Матилда с осмехом, и радошћу прикључивања игри, Давиде, што кажеш?
Он је на трен збуњен и размишља:
-Али, где, како…?
-Можемо и одмах, до хотела, па по инструменте, ионако имамо слободно читаво поподне и вече. Ја сам тако, некада, у Италији, Пизи, Сиракузи, до касно у ноћ, и у Бразилу и Перуу кад сам била…
-Занимљиво је то – каже Давид – али, ја ипак не знам… Ви, Матилда, ако хоћете…
-Давиде, ако ти не желиш, не морамо…
-Ма, само ти, Матилда, и Маргита, изволите.
-Мага. Лако ћемо нас две-три. Сигурна сам да ће и Грација прихватити, ако је нађемо. Али, зашто не би и ти Давиде? Нек се чује на сред Источног Царства добра свирка словенских гена! – Диже чашу лимунаде - Е, а ти, Бра - хууу - нагласила је баш други слог, изванредно имитирајући прави хук сове - Ти свираш такође?
-На жалост, не.
-Штета. Музички си врло талентован.
-Откуд знаш?
-То се одмах осети - осмехне се самоуверено - но, шта да се ради, онда, бар дођи да нас слушаш. Или, понеси кутију, па ударај ритам.
-Како…? Да ударам… Нисам никад…
-Ниси никад пробао? Немој ми рећи, да уз пријатеље, овакве бриљантне музичаре, ниси никад пожелео да пробаш!
-У ствари… јесам, малкице, онако, у шали, по столу ударао ритам, и тако, али никад озбиљно, нити неку комплетну ствар.
-Није то ништа тешко, брзо ћеш се прикључити. Кад си талентован, не треба ту много…
Поћути, а онда као да јој сине:
-Е, а у ствари, што не бисмо овде купили даире? Па да! Ето решенња – карикира мало „из Радована Трећег“ – интонирајући.
-Ох, Маги, па ти си баш… – дометне Матилда.
-Ја сам Баш… Челик… А што да не купимо, нису скупе, а могу вама двома касније користити?
-Ех, добро, хајде да купимо те даире, заиста, пробај, Браху – каже Давид, пустивши дуг дим из цигаре.
А Маргита се поново широко осмехне, задовољна што је ипак на крају по њеном.
-Ево - да видимо… Ја бих ишла у продавницу, али стварно немам времена – гледа на сат - Имам још нека посла да обавим. Онда бисмо могли се нађемо за сат времена на Тргу… Не, боље за сат и по.
(Одломак из романа "Командант и Маргита")
А Маргита онда прекине ту тему, и обраћа се мени, пита ме, о филму, развезе причу о Керолу Риду, и необичним ракурсима у „Трећем човеку“. Не само да би ме опустила, него стварно воли тај филм, разуме се до у детаље, које ни ја не знам. Није ни чудо, присетим се, она је и архитекта, ликовњак, и отац јој је редитељ… Њено ренесансно знање ме фасцинира. Као оно код Матилде и Давида. Али се и ту осетим малим, недостојним, у односу на њих.
То и кажем, а Маргита:
-Немојте себе потцењивати. За разлику од већине кинооператера, ви, на пример, одлично познајете филм. А, како чујем, врстан сте и… да ли бисте хтели да нам изрецитујете неку своју песму? Ако знате на памет...
-Сада? - затечен сам, но Маргита климне, истински заинтересовано, те се опустим - Не знам на памет, али, ево, могу да прочитам, увек носим понеки примерак са собом.
Прочитам. Маргита саслуша пажљиво.
После краћег размишљања, каже:
-Лепо. Врло, врло.
На час запевуши тихо, по неким речима, како ли их је одмах запамтила, мислим се.
-Хм… На ово би се могло компоновати… одмах сам чула и музику.
-Треба да чујете и остале песме, Брах је доиста добар песник – потврђује Давид.
-„Брах“… - баш добро то звучи. Концентрација, фокус збијене енергије пуне потенцијала. Одлично име од миља – дочека Маргита с осмехом.
-Хвала. А, на једну ову моју књигу, да ли бисте ви мени написали, ваш аутограм…?
-Наравно! Под једним условом – осмехне се – Ако престанеш да Маги говориш ти. Генерација смо, зар не?
-Пар година сам млађи, али, добро, то је то. Важи. Маргита, да ли би била љубазна…?
-Ја сам ионако љубазна, чему та фраза – опет неодољиви осмех. - Но, ево…
Испише, широким покретима, као да слика, или плеше, нешто што би пре било апстрактни цртеж него потпис.
-Изволи! А, сад, ти мени свој, на други примерак.
Док исписујем, не могу да сасвим спутам дрхтај руке.
Унесе се у мој рад, као да пажљиво проучава шта ћу и како написати, па с осмехом, нехајно, ухвати ми на час руку и заустави је.
-Хееј!? Због чега Бра-хууу имаш трему? Не исписујеш регрутациони лист. Ја нисам строги бркати мајор, већ само једна обична девојчица.
-Можда си обична… Али свираш врло необично. Моћно.
-Хвала. Значи, од моје свирке се плашиш? – опет осмех, али и озбиљна радозналост.
-Не плашим. Напротив. Баш ми је одлична, врло ми се свиђа.
-А можда баш то плаши, јер се свиђа?
Подигне на час поглед, негде, изнад града, као да би испратила птице што пролећу, а онда ме осмотри, топлим погледом, широко отворених очију, ведро, и детиње безазлено.
Преко пута, на Тргу, улични свирачи, виолинисткиња, гитариста, и виолончелисткиња, неку класику свирају. На трен јој то одвуче пажњу, отплови духом тамо. Лакне ми некако, не знам ни сам зашто.
Маргита их слуша и гледа неко време. Онда се окреће нама и каже:
-Е, људи, могли бисмо и ми овако, као ови, на улици. Матилда, Давиде, шта кажете? Неће нам нико замерити за толико. Да зарадимо који шилинг. Да најзад купим оно веелико, највеће паковање Моцарт-кугли - осмех, као у озарене девојчице.
-Да, стварно, зашто не – дочека Матилда с осмехом, и радошћу прикључивања игри, Давиде, што кажеш?
Он је на трен збуњен и размишља:
-Али, где, како…?
-Можемо и одмах, до хотела, па по инструменте, ионако имамо слободно читаво поподне и вече. Ја сам тако, некада, у Италији, Пизи, Сиракузи, до касно у ноћ, и у Бразилу и Перуу кад сам била…
-Занимљиво је то – каже Давид – али, ја ипак не знам… Ви, Матилда, ако хоћете…
-Давиде, ако ти не желиш, не морамо…
-Ма, само ти, Матилда, и Маргита, изволите.
-Мага. Лако ћемо нас две-три. Сигурна сам да ће и Грација прихватити, ако је нађемо. Али, зашто не би и ти Давиде? Нек се чује на сред Источног Царства добра свирка словенских гена! – Диже чашу лимунаде - Е, а ти, Бра - хууу - нагласила је баш други слог, изванредно имитирајући прави хук сове - Ти свираш такође?
-На жалост, не.
-Штета. Музички си врло талентован.
-Откуд знаш?
-То се одмах осети - осмехне се самоуверено - но, шта да се ради, онда, бар дођи да нас слушаш. Или, понеси кутију, па ударај ритам.
-Како…? Да ударам… Нисам никад…
-Ниси никад пробао? Немој ми рећи, да уз пријатеље, овакве бриљантне музичаре, ниси никад пожелео да пробаш!
-У ствари… јесам, малкице, онако, у шали, по столу ударао ритам, и тако, али никад озбиљно, нити неку комплетну ствар.
-Није то ништа тешко, брзо ћеш се прикључити. Кад си талентован, не треба ту много…
Поћути, а онда као да јој сине:
-Е, а у ствари, што не бисмо овде купили даире? Па да! Ето решенња – карикира мало „из Радована Трећег“ – интонирајући.
-Ох, Маги, па ти си баш… – дометне Матилда.
-Ја сам Баш… Челик… А што да не купимо, нису скупе, а могу вама двома касније користити?
-Ех, добро, хајде да купимо те даире, заиста, пробај, Браху – каже Давид, пустивши дуг дим из цигаре.
А Маргита се поново широко осмехне, задовољна што је ипак на крају по њеном.
-Ево - да видимо… Ја бих ишла у продавницу, али стварно немам времена – гледа на сат - Имам још нека посла да обавим. Онда бисмо могли се нађемо за сат времена на Тргу… Не, боље за сат и по.
(Одломак из романа "Командант и Маргита")
EkATarinA...
Početnik
- Poruka
- 8
stella93
Ističe se
- Poruka
- 2.948
ja IQV nikad nisam slusala live, a bas bih volela i njih da cujem... a bila sam pre nekog vremena na svirci 'Kruga' i u principu je bilo dobro osim sto nisu svirali neke pesme koje su po meni obavezne i sto je atmosfera bila malo pateticna, bas su se potrudili da isteraju suze na oci slikama u pozadini...
malinasnake
Početnik
- Poruka
- 9
Dzonka_EKV
Početnik
- Poruka
- 12
martina_hingis
Primećen član
- Poruka
- 999
jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj
Aktivan član
- Poruka
- 1.006
.
jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj
Aktivan član
- Poruka
- 1.006
martina_hingis
Primećen član
- Poruka
- 999
jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj
Aktivan član
- Poruka
- 1.006
