Nadjoh ovaj intervju sa Zoricom Bajin Djukanovic, pominje se i EKV. Opisuje malo njen rad sa Ekatarninom. Nekako ja njene fotografije clanova najvise volim. U njenim fotografijama uspjela ih je ovekovjeciti na najbolji moguci nacin
Sve češće se u mislima vraćamo nekim prošlim vremenima, a naročito, čini se, muzici koja je to vreme obeležila.
Sve češći su koncerti koji se organizuju u čast nekih velikih imena domaće scene, sve češće su knjige koje su njima posvećene, na kraju, sve češće su i izložbe koje sećaju na likove toga doba, preciznije, ikone domaćeg roka, popa, novog talasa.
Konkretno, ovaj poslednji obeležio je političko i sveukupno vreme početka osamdesetih godina, a baš novom talasu ostaje posvećen najveći broj svega pomenutog.
U svemu ovome najdominantnija je ostala čuvena «Ekatarina», ubedljivo najčešći povod pomenutim dešavanjima posvećenim srpskoj muzici i još uvek neiscrpna inspiracija mnogih, pa tako i mom sagovorniku u ovom intervjuu.
Zorica Bajin-Đukanović je, već dugi niz godina, jedna od najpriznatijih umetničkih fotografa sa ovih prostora. Veliki deo njenog stvaralaštva obeležila je upravo rok fotografija. Sama Zorica je neko ko je, kao umetnik, punim plućima živeo ovaj burni period u istoriji domaće muzičke scene.
Zato smatramo da je ona prava osoba od koje je zanimljivo čuti priče s druge strane objektiva. Jedan od neposrednih povoda za ovaj razgovor, posvećen rok ikonografiji, bila je i Zoričina, vrlo zapažena, izložba «Memento» posvećena grupi «Ekatarina Velika».
Izložba, sačinjena od trideset pet crno-belih fotografija, nedavno je postavljena u prostorijama Galerije Grafičkog kolektiva, posle čega je proputovala celu Srbiju.
Studentski Svet: Da li se sećate ko je bio prvi rok muzičar koga ste fotografisali, i kako je došlo do te saradnje?
Zorica Bajin-Đukanović: Ne sećam se ko je inicirao slikanje, ali znam da je to bio Dejan Cukić, zapravo poslednji koncert grupe „Bulevar“. Bilo je to decembra '82.
SS: U periodu od 1983. - 1988. godine bili ste foto-reporter čuvenog ex-jugoslovenskog časopisa „Rock“. Kakva iskustva nosite iz tog perioda?
Zorica Bajin-Đukanović: U „Rock“-u sam radila više od pet godina. Bila sam prisutna u kući Petra Popovića kada je tek imao viziju onoga što će se nešto kasnije i ostvariti.
Bio je to zaista jedinstven časopis, ali je mene, razumljivo, pre svega interesovao sa vizuelnog aspekta.
Fotografije su bile tako plasirane da su često imale prednost nad tekstom. U tome sam videla svoju šansu. Početak rada u „Rock“-u smatram početkom svog profesionalnog bavljenja fotografijom. Peca je umeo da oseti šta kome od saradnika najviše leži, tako da sam uskoro radila studijske poslove, a sve manje slikala koncerte.
SS: U vreme Vaše saradnje sa „Rock“-om dosta se putovalo. U svojstvu foto-reportera ste obavljali mnogo poslova. Po čemu su Vam sve ta putovanja ostala u sećanju?
Zorica Bajin-Đukanović: Volim da putujem, ali reporterski posao je odgovoran, skopčan s raznim vrstama rizika. Urednik me je slao u vojvođanska sela po fotografije zanimljivog slikara rock senzibiliteta, ali i na koncerte „Dire Straits“-a. Najveseliji je bio odlazak u Zagreb sa našim poznatim grupama na seriju njihovih koncerata u „Kulusiću“, proleća '85, koja se zvala „Bolje vas našli“, a najlepši put je bio gostovanje u Sarajevu gde su nam domaćini bili Bregović i Čolić. Bio je to moj poslednji odlazak u Sarajevo pre izbijanja rata.
SS: Kako ste doživeli „Novi talas“ i koliki je, zapravo, njegov značaj u Vašim očima?
Zorica Bajin-Đukanović: Početak „Novog talasa“ poklopio se sa vremenom moje zrele mladosti, ali i sa vremenom u kome se činilo da štošta u zemlji kreće na bolje.
To vreme pamtim kao jedan dug sunčan dan. „Šarlo“, „Idoli“, „Orgazam“. Bila je to energija u kojoj sam mogla da se ogledam. Sretala sam ih u SKC-u.
Kasnije, 1986. u „Srećnoj galeriji“ imala sam svoju prvu samostalnu izložbu sačinjenu od portreta upravo tih ljudi. Gotovo svi su došli na otvaranje. Sada mi se čini da to vreme, bez obzira koliko je udaljavanjem retuširano, i ovo današnje vreme, pripadaju različitim životima.
autor ove fotografije je Goranka Matić
SS: Da li su se u Vašim mnogobrojnim susretima s ljudima, vezanim za rok scenu, izgradila neka prijateljstva? Ako jesu, da li neka od njih traju i danas?
Zorica Bajin-Đukanović: Rad sa ljudima ovog tipa je vrsta munjevitog približavanja i razmene energije u trenutku za koji niste sigurni da će se ikada ponoviti.
Svest o tome ceo proces čini još uzbudljivijim. Naravno da vam neko i emocionalno više odgovara.
Bila sam vezana za „Ekatarinu“, jer je to unutrašnji svet u kome sam mogla i da se prepoznam. Introvertni Milan Mladenović bi ponekad svratio do mene, a i na moje izložbe. Ali najviše sam se približila Ivici Vdovicu Vd-u, bez obzira na različite načine življenja.
Bio je talentovan, osećajan, mio i bilo je pravo zadovoljstvo razgovarati sa njim.
Rado viđam Raku, jednog od bubnjara „Ekatarine“. Sa Margitom i Firčijem koji je bio došao iz Njujorka, provela sam jedno veče u KST-u, neposredno pre njene smrti. Srce mi se nasmeši svaki put kada sretnem Švabu, Kikija, Divljana.
SS: U kom trenutku ste počeli da radite promotivne fotografije?
Zorica Bajin-Đukanović: Novinska fotografija je bila neka vrsta reklamnog prostora za moj način rada. Objavila sam preko dve stotine naslovnih strana. Ljudi su to videli i oni kojima je to bilo blisko počeli su da me angažuju za rad na omotu ploče, plakatu, pres-materijalu, ili svemu tome zajedno.
SS: Kada pogledate unazad, s kim Vam je saradnja bila najprijatnija? Koga se najradije sećate?
Zorica Bajin-Đukanović: Moj pogled u prošlost je zapravo niz slika lica, susreta, razmene energije. Slikala sam gotovo sve značajne grupe od „Bijelog dugmeta“ do „Ekatarine“, Koje, „Orgazma“. Teško mi je da nekoga izdvojim. Izdvajale su se fotografije.
SS: S obzirom na dužinu bavljenja ovim poslom i iskustvo koje imate, verovatno Vam se nekada desio i neki incident. Da li se sećate neke neprijatne situacije?
Zorica Bajin-Đukanović: Ponekad sam imala toliko posla da sam u studio ulazila umorna. Umor je najbolji prijatelj greške i tako sam jednim slajd-filmom odslikala Željka Bebeka koji se odmah vraćao u Sarajevo, a preko njega i Bebi Dol koja je te večeri napuštala zemlju.
Mogućnosti za popravku nije bilo. Na svu sreću, drugim aparatom sam, što mi nije bio običaj, slikala i crno-bele fotografije.
Tako je rezerva spasla stvar.
SS: U jednom periodu Vašeg stvaralaštva posebno Vas je zainteresovala ljudska koža. Počeli ste da radite i akt. Da li se među onima koji su Vam pozirali našao i neki roker?
Zorica Bajin-Đukanović: Koncertne fotografije, portreti, akt, to su žanrovi koje sam radila. Zapravo, kombinovala sam akt sa fotografijom-konceptom. Sama rokerska ikonografija je već puna prerušavanja i obnaženosti. Od fotografija Darka Rundeka, preko Švabe i Gileta, ljudska koža je tu već prisutna.
SS: Iskusili ste i posao foto-reportera i umetničkog fotografa koji radi u studiju. Koja je razlika između novinske i umetničke fotografije?
Zorica Bajin-Đukanović: Razlika je bitna. Novinska fotografija je od nekoga naručena, primenjena je i ima relativno kratak vek. Umetnička fotografija je uglavnom samoinicirana i to je ravnopravna vrsta vizuelne umetnosti. Te fotografije vise po zidovima galerija, a kasnije se neke od njih nađu u kolekcijama galerija i muzeja.
SS: Koja ste priznanja dobili do sada, u ovom domenu vašeg bavljenja umetnošću?
Zorica Bajin-Đukanović: Za dvadeset godina rada dobila sam preko četrdeset nagrada i priznanja. Najznačajnije su, bez sumnje, nagrade 25. i 32. Majske izložbe ULUPUDS-a 1993. i 2000, kao i tri godišnje nagrade ULUPUDS-a za 1992, 1999. i 2000. godinu. Najdraža mi je „Borbina“ nagrada za fotografiju, jer mi je pokrovitelj „Fudji“ dodelio put na Hilandar (valjda siguran da će dobitnik biti muškarac), foto-aparat, časovnik i još neke poklone.
SS: Da li biste se danas bavili fotografijom nove srpske rok scene?
Zorica Bajin-Đukanović: Sve u svoje vreme. Komercijalnu fotografiju danas radim samo onoliko koliko moram. Posle dobijanja statusa slobodnog umetnika 1991. godine, jasno se razdvojio komercijalni segment od lične vokacije.
Glavninu energiju čuvam za sopstvene vizije i ono što nazivam fotografisanjem svojih snova.
NIsam to znala
Milan je preminuo sa 36,Margita sa 43-kad bi sazreli.Ocigledno su inteligenciju podredilivisem ciljuZivot je za njih bio pretezak,ta manijakalna depresija izrecena kroz tekstove,koja nikog ne moze da ostavi ravnodusnim.Nije takvoj inspiraciji bio uzrok ni raspad drzave,ni rat nego DROGAkoju su oni nesebicno prihvatili kao zivotnu vodilju, koja ih je i odvela tamo gde su sad.
tkacio: tvojom logikom danas ne bi sedela i pisala jer je neko ko je mozda izmislio ovo ili ono COVEK BEZ POTOMSTVA! 
sve najbolje ti zelim a prije svega puno zdravlja, ljubavi, i dobre muzike naravno 
i ja imam strah od velike visine,
