Eksperiment - zavisnost

Najglavnije je, samom sebi ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju rođenu laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne razlikuje, nego dolazi, dakle, do nepoštovanja i prema sebi i prema drugima. (Dostojevski)
 
hakim bej:
Najglavnije je, samom sebi ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju rođenu laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne razlikuje, nego dolazi, dakle, do nepoštovanja i prema sebi i prema drugima. (Dostojevski)
Kliknite za proširenje...
Imam ja ,za one koji sebe smatraju umnijim i moćnijim,i bolje:Valja sebe znati i uobličiti i pred sobom,a nekad i pred drugima-razobličiti...
Uobličavanje je važno i ne može proći bez laganja u ovom lažljivom svetu,ali je važno znati šta je sve laž šta smo potrpali u sebe
i na sebe...Oni biseri istine ,kojih je tako malo,držati u stisnutom dlanu i pokazati samo voljenim bićima,a i to samo kad su dobronamerni...
 
pa sta oces i sta treba da radim, vec je valjda svima jasno da sam nedotupavna
ali evo jedva cekam

e moram na kurs prvo ili da postanem normalna ne mogu ponovo da se ispaljujem
mada opet ne valja odlagati bice gore a nisi ni hteo nista je li
 
Poslednja izmena:
Lonely dreamer:
Jeco, sve je to super, ali mislim da i ti i Hakim zaboravljate jednu stvar- da su neki ljudi glumci, i da je ta gluma deo njihovog "ja". Ta potreba za glumom je isto osobina, osobina koja je deo pravog "ja". Kada čovek prestane da glumi onda on više nije ono što je bio. On se tada miri s svojim "ja", ali s nekim drugim "ja".

Povrh svega, glumiti boljeg znači težiti savršenosti. Možda mi kroz glumu postajemo bolji? Možda ću nešto naučiti od lika kojeg glumim? Ako jednom u pozorištu budem igrao Romea, hoću li biti isti kao pre ili ću pokupiti nešto od Šekspirovog junaka? I od svih drugih u koje ću se kostimirati?
Kliknite za proširenje...

Ne, ne, ne...Sanjarko, ne. Ne zaboravljam ja to, nikada. Ja dobro znam svesna sma, naprosto, da ima ljudi, kojima je gluma u krvi, jel te. Kao da su studirali dramsku akademiju ali da nikada taj papirčić nisu stisli u svojoj ručici, ali da su vazdan bolji, od onih školovanih, kao i da bi im mogli davati i kakve časove. Ja sam toga apsolutno svesna, čak sam imala prilike takve i da znam, verovao ti meni ili ne. Priznajem, ja nisam umela da se nosim sa takvim ponašanjem; valjda jer svet nekako merim prema sebi, bez glumatanja, pa mi ovo bilo skroz čudno, da čudnije ne može biti.

Ako neko glumi kroz život, taj onda igra uloge, taj onda ne živi. Taj će onda jednog dana, da se probudi i da sedne na krevet, osećajući se ništavno. Jer neće izjutra više znati koju masku da stavi na lice a koji kostimm da obuče. Kao loše gradivo, kampanjskog studenta, kada ti se dan pred ispit sve živo izmeša. Tada više nećeš znati, ne ti kao ti...nego govorim za takve...šta za koga glumiš, šta si odglumio a gde si stao. Jer je sve laž. Fol. Zato što najpre glumiš sebi, jer najpre lažeš sebe. Možda je pregruba reč, da takvi ljudi ne vole sebe, kakvi su, pa imaju potrebu da se prikažu boljima ili veštijima. Ja zaista to mislim. Svi smo mi apsolutno nesavršeni, ali zato smo i divni. Jer radimo na sebi, jer učimo, jer se dižemo, jer padamo. Kako bi drugačije naučili gde smo kao ljudi jaki a gde iznimno kao čovek tanki? Šta nam nedostaje karakterno a čega ima u izobilju, da se ponudi drugome? Drugima, znaš...

Kada čovek prestane da glumi, ako takvi ljudi ikada to mogu (bojim se teško, jer vole više sujetu, nego lebac jesti) , onda ima nade. Boleće. Patićeš. Možda biti ne voljen. Ne prihvaćen. Pogrešno će te "videti", procenjivati. Biti odbačen. Sve je to moguće. A, vrlo je moguće, da sa sopstvom onog unutrašnjeg Ja, što pamtiš iz detinjstva, dok nam nije bilo važno ko nas i kako gleda, već smo bili ono šta jesmo, da će neko reći: "Hej, pa on je sličan meni. Od njega imam toliko toga da naučim, imamo toliko zajedničkih tema, ovog čoveka bih mogla da volim", to su opet te neke druge mogućnosti. Kao što vidiš, možda je malo crno - belo, ne znam. Ja to takvim doživljavam. Bolje da te vole zbog onoga šta jesi, nego da te prihvate zbog onoga šta nisi. I ti sam, kao jedinka, znaš gde kao čovek grešiš, svi znamo kada izreknemo nešto što i nije baš verodsostojna istina, da ne bi nekoga uvredili, povredili, da bismo se svideli, ili bili prihvaćeni u datom momentu. Vremenom, kao čovek, utišaš taj glas, veruješ da te neće buditi. Da je sve...under the control. Vraga. Vremenom će sve jasnije i glasnije da arlauče, da pustiš ono pravo ja. Jer ćeš stalno dolaziti u situacije da te en razumeju, da si ne vrednovan, ali zbog MASKE. I bićeš nesrećan, jer ćeš reći, opet neko nije video moje pravo Ja. A, kako da ljudi vide šta jesi, ako im ti to en dozvoliš? Ne dozvoljavaš? Znači, ti moraš nešto dozvoliti i približiti. Niko ne kaže da nekada neće boleti. Hoće. Ali, jednog dana neće, jer ćeš naći ono šta te kao čoveka čini srećnim - a to je da neko vidi tebe, ono šta ti kao biće dubinski jesi. Zer to nije onda mala cena, za sve navedeno gore, kroz šta se proći mora? On se tada ne miri sa svojim ja - nego ide linijom manjeg otpora, u stilu što da se trudim, kada i ovo "pali" . Ali, to je privid. A, privid je kratak. Koliko god se tebi kao čoveku činio dug.

Ne, glumiti je jedno, saznavati i učiti je drugo. Gluma je nešto što nije realno, nije stvarno. Prikazivanje onoga šta bi voleo da jeste ali šta realno nije. Učiti i saznavati pa brusiti sebe...e to je već nešto drugo. Ti tada postaješ bolji, ali to iam realnu potporu i osnovu. Ako banalizujemo, na primeru tog Romea, svako iskustvo nas oblikuje. Ko je stidljiv, možda dobije samopouzdanje, danas sutra ćeš se setiti neke fore iz teksta, da nekoga nasmeješ prilikom upoznavanja možda ako trema uzme dramsku pauzu, to ej sve po meni učenje, snalaženje, ono što se za tebe kao čoveka "lepi" . Shvataš? Ali pozornica je jedno, a život je drugo.

Koren svega je u jačini. Biti JAK da budeš ono šta jesi. Sesti sam sa sobom i odlučiti. Jer svako može, ali neće svako. Jačina, da podneseš da budeš ono šta ti kao čovek jesi. Da te neko vidi ogoljenog, do tančina, da zavoli u tebi šta jesi, i da te takvog neko prihvati. U tome je trik. I smao u tome. Ali, upravo su najteže stvari, oduvek bile najlakše. I obrnuto.

Cena...znaš kako kažu, cinici svemu znaju vrednost a ničemu cenu. Tako i ovo. Cena je...mogućnost da se možda izgubiš malkice i da zagrebeš po onome šta te kao čoveka najviše plaši. Da li nakon toga, imaćeš kao čovek za šta da se "držiš" , ako pogledaš u suštinu svojeg bića. Kad pogledaš, cena i nije tolika , ako već pričamo o cenama, kao cenama. Jer nagrada sama po sebi najdjačava strah. Osećaj da jednog dana biće prepoznato, voljeno, i željeno, u punoj silini i jačini zbog tebe na primer kao tebe...bez ikakve glume, fola, preterivanja i maskiranja...osećaj da te enko prihvata zbog tebe, kao tebe. Ako si ikada imao taj osećaj i spoznao ga, onda znaš da je vredno. Ne jednog puta, nego uvek. Dok ne nađeš ono šta tražiš. Dok ti ne budeš neko, što neko traži. U poslu, prijateljstvu, pa što da ne...i u ljubavi.

:hvala:
 
Ako si čitala "Portret Dorijana Greja", seti se Sibile Vejn i njene sudbine. Dorijan je voleo dok je ona bila na pozornici... Dok je jedne večeri bila Rozalinda, a druge Porcija. Dok je delila Betričinu sreću i Koredlijin bol. Dorijan je voleo Juliju iz Šekspirove predstave... A kada je jadna Sibila shvatila da je život ono što propušta između dve predstave, da je pravi život nešto što može da postoji, a ne samo da se glumi, kada je izašla iz kalupa svih mogućih ličnosti koje je predstavljala, kada je spoznala stvarnost i postala ono što zaista jeste, a ne samo glumica, šta se onda desilo? Desilo se to da je Dorijan ohladio od bujice emocija i surovo je odbacio, jer to više nije bila ona divna devojka koja je u sebi sadržala savršenstvo sveta, lepotu književnosti, čar najuzvišenije sreće i najdublje patnje. Odjednom se pred njim stvorila jedna obična Sibila Vejn, bez traga svega onog što je voleo.

Možeš ti koliko hoćeš da pričaš "budi ono što jesi". Tipični slogan iz neke random self help literature. Stvarnost će te lako opovrgnuti. Gluma je umetnost, način života. Mi zaista jesmo glumci, mi možda i nemamo svoj oblik, već kao voda prilagođavamo formu čaši ili činiji u kojoj se nađemo, ali mi nismo "ništa", već voda, to je naša suština, u našoj prilagodljivosti, fleksibilnosti, fluidnosti... Brus Li je o tome pričao! Biti voda... Prilagoditi se svemu. To je ta voda koja teče rekama i brzacima, koja puni jezera, koja se prostire talasima, koja se budi na sočnim travkama, koju mi pijemo, koja čini dobar deo nas! Treba nešto i naučiti od te vode. Ne treba je potceniti.

Vi koji koji težite nekom jedinstvenom "ja", povrh svega propuštate mnogo drugih "ja". Od kojih biste nešto i naučili. I onda bi i vaše "ja" bilo bolje. Spremnije, sigurnije, vrednije. Nema napretka bez glume. Nema napretka bez pokušaja. Odreći se svih kostima i ostati go pred svetom je i suludo i opasno. Svi vi bez kostima ne znate šta propuštate.
 
Lonely dreamer:
Ako si čitala "Portret Dorijana Greja", seti se Sibile Vejn i njene sudbine. Dorijan je voleo dok je ona bila na pozornici... Dok je jedne večeri bila Rozalinda, a druge Porcija. Dok je delila Betričinu sreću i Koredlijin bol. Dorijan je voleo Juliju iz Šekspirove predstave... A kada je jadna Sibila shvatila da je život ono što propušta između dve predstave, da je pravi život nešto što može da postoji, a ne samo da se glumi, kada je izašla iz kalupa svih mogućih ličnosti koje je predstavljala, kada je spoznala stvarnost i postala ono što zaista jeste, a ne samo glumica, šta se onda desilo? Desilo se to da je Dorijan ohladio od bujice emocija i surovo je odbacio, jer to više nije bila ona divna devojka koja je u sebi sadržala savršenstvo sveta, lepotu književnosti, čar najuzvišenije sreće i najdublje patnje. Odjednom se pred njim stvorila jedna obična Sibila Vejn, bez traga svega onog što je voleo.

Možeš ti koliko hoćeš da pričaš "budi ono što jesi". Tipični slogan iz neke random self help literature. Stvarnost će te lako opovrgnuti. Gluma je umetnost, način života. Mi zaista jesmo glumci, mi možda i nemamo svoj oblik, već kao voda prilagođavamo formu čaši ili činiji u kojoj se nađemo, ali mi nismo "ništa", već voda, to je naša suština, u našoj prilagodljivosti, fleksibilnosti, fluidnosti... Brus Li je o tome pričao! Biti voda... Prilagoditi se svemu. To je ta voda koja teče rekama i brzacima, koja puni jezera, koja se prostire talasima, koja se budi na sočnim travkama, koju mi pijemo, koja čini dobar deo nas! Treba nešto i naučiti od te vode. Ne treba je potceniti.

Vi koji koji težite nekom jedinstvenom "ja", povrh svega propuštate mnogo drugih "ja". Od kojih biste nešto i naučili. I onda bi i vaše "ja" bilo bolje. Spremnije, sigurnije, vrednije. Nema napretka bez glume. Nema napretka bez pokušaja. Odreći se svih kostima i ostati go pred svetom je i suludo i opasno. Svi vi bez kostima ne znate šta propuštate.
Kliknite za proširenje...

Nisam čitala tu knjigu. O tome ti pričam, čak i sa aspekta, knjige. Jel on voleo njenu glumu ili nju? Voleo je njeno zanimanje a ne njemu ličnost. Da prenosi pozornicu a realni život; a kada svuče kostim, svaki bi normalan se vratio u realan život. Ili nije? To je to, o čemu aj pričam, taj ružičasti balon, sapunica...i kada više nije "glumila" glumica...ona mu se učinila nedovoljno interesantno, nedovoljno inspirativnom? Nisam čitala knjigu, ali iz životnog iskustva, mogu da ti kažem, da će im uvek biti "kriva" glumica, lutajući od jedne do druge. Sve dok ne shvate, da je problem u ILUZIJAMA koje gaje u ljudima, koje vole. A, da živ čovek ima mane i vrline. A, kada se rasprši to, kao dlan o dlan, ajde ti ostani tu, pa voli nekoga...ne možeš, jer ne voliš osobu, već voliš da voliš, a ne voliš osobu, već ono što voliš da vidiš u odrazu nečijem a prepoznaješ u sebi. Čim se to podigne, kao magla, nestaje sve. Jel to ljubav onda? Ne. To je obmana. Priviđenje. Površnost.

Da, ja zastupam to. budi šta jesi. To ne znači, da ja kroz ove ili one uloge, koje nam život nametne, ne učim, ne shvatam, ne stičem iskustva, ne nadopunjujem sebe iili ne nadograđujem. To bi bilo suludo da nije tako.

Da, to jeste Brus LI rekao, ali on čovek nijednog momenta nije gubo iz vida ono šta jeste. Nije se družio sa ljudima, koji ga nisu shvatali, na način na koji on sam sebe ne vidi. Imao je malo, ali vrednih prijatelja. Odbojao uloge, gde je morao da (u) gazi sebe . Čak je prestao i sa jednom serijom, jer je rekao, da iako je seriaj dobila planetarnu popularnost da sam sebe, ne vidi u tome i da je prestao jer više ne može. Da li bito JAK ili SLAB čovek mogao? A, donosi slavu, prihode, popularnost, a gazi ono šta jesi? Ne bi mogao. zato on ostaje jedinstven. Kinezi imaju jednu dobru, kada je nevreme, moraš biti vra, da se saviješ. To znači privikavanje, prilagođavanje. Ali, to nije = sa poništavanjem sebe. Shvataš tu razliku?

Ne, opet smatram da ne razumeš ono o čemu ja...Život ti nameće mnogo uloga, situacija...ali u svakom delu, to ostaćeš ono šta jesi - manje ili više dečaćeš u skladu sa onim kakav si rođen. To ja kažem, a ne ono što ti kažeš, da mi sada u pravdu i Boga, ja pa ja, a svi su glumci...ne. Preoštar si.

Upravo pohvatanjem onoga i u kakvoj meri mi nešto leži, prija, to ej učenje, ali ostaješ svoj/a. Prihvatanjem ono šta nije u skladu sa tvojom prirodom, je glumatanje. Nema napretka bez istisnkog pokušaja da zagrebeš unutar sebe i da vidiš ono šta jesi. Možda te plaši, da tamo ničega neće biti?

Ostati go i odreći se svih kostima je predivno i prelepo. Kada stojiš pred nekim ko je sličan po obličju tebi, kao biće. Kada to nije sučaj, iz iskustva kažem...jeste opasno. Onda si kao pile u kandžaba jastreba.

Jačina...Da budeš ono šta jesi. Ili slabost, da život provedeš u onome što i sam znaš da nisi.

Prvo, i posle svih nedaća životnih, kad tad dobija svoju nagradu. Drugo, i posle svih pokušaja...se pokaže i prepozna...kao fol. Ma, kako uvežban...Bio. :)
 
Da bi dobio ono sto zelis moras se odreci onoga sto imas.

Da bi postao glumac moras se odreci sebe. Profesionalni glumci to uspevaju na dva sata, budu neko drugi koliko traje predstava, a onda se vrate u sebe.
Vinjakom, najcesce.

Glumac amater rizikuje da zapocne ulogu iz koje nece umeti da izadje. Bice sposoban, eventualno, da ulogu zameni drugom, ali nikada nece skroz skinuti masku.
Bez maske covek ostaje bez zastite.
Bez stita i bez maca.

Covek moze da uci i napreduje. Covek moze da postaje bolji. Covek moze da tuguje i voli.
Glumac ne moze nista od nabrojanog. Moze samo da glumi.

Dorijan je negativan lik, samodestruktivan, svojom odlukom nesposoban da voli, i do samog kraja zivota nesvestan sebe i svoje svrhe.
Dorijan je covek koji je zivotom, ne samo svojim, platio masku i postao glumac.
 
Poslednja izmena:
Nemojte zaboraviti da "ja" nije nešto što ima u startu određene granice i konstantnu sadržinu koja je uvek i potpunosti poznata njegovom sopstveniku.

"Ja" je kao niz staklenih perli, koje tokom čitavog života nižemo na konac, do poslednjeg dana.
Kad zablesne ona ružičasta perla na nekom popodnevnom suncu, bila bi greška smatrati da je ružičasta naša jedina istina.
 
Mnogo generalizujete, i mnogo olako shvatate životnu glumu. Jer prosto podrazumevate da pravo "ja" nešto dobro... A ono može zalaziti u svakakve krajnosti. Recimo da je pravo "ja" jednog čoveka želi da preuzme ulogu velikog diktatora koji će zavesti tiraniju u celom svetu. Da ubije milione. Da uništi svet. I to je jedno moguće "ja". Zar ga treba produbljivati, ili je ipak bolje glumiti nešto drugo dok se uneseš dovoljno u tu glumu da tvoje "ja" bude nešto drugo, bolje i bezopasnije? Možda pravo "ja" jednog čoveka ne voli život, ne nalazi ništa dovoljno vredno na ovoj planeti, ali glumi radost, tek toliko da se održi, da istraje. Treba nekako otaljati taj život. I to je bolje nego da sluša svoje pravo "ja" i izvrši suicid. Ako muškarac više ne voli ženu, ali ima dete s njom, možda bi ipak mogao da odglumi nekakvu ljubav čisto da dete stekne utisak sloge, a ne da pati zbog razvratnog oca ili razvratne majke, ako je neko od njih našao neku "bolju priliku". Zar ne shvatate da je laž jedna od privilegija koju čovek ima, da je mogućnost glume dar?

Pa i vi koji pišete hvalospeve "pravom sebi" glumite, a da toga niste ni svesni. Pomislite samo koliko ste puta prećutali neke stvari pred ljudima. Koliko je ružnih istina koje niste smeli da im kažete, a da ih niste rekli. Možda i za njihovo dobro. Jeste li profesoru u školi ili nadređenom na poslu uvek govorili da ste umorni i da biste hteli da odmorite, da vam se ne radi pismeni ili ne popunjavaju formulari, ili biste ipak morali pokorno glumiti kako bi dobili ocenu ili platu? Ljudi u neformalnoj komunikaciji izgovaraju vulgarizme, ali pred akademikom sijaju od krasnorečivosti. Ili biste ispred tako nekog mirno rekli neku od usputnih psovki? Koliko muškaraca skrivaju svoju seksualnost, i ne smeju svakoj lepotici koju sretnu reći da bi odmah s njom uskočili u krevet. Mnogo puta ste to poželeli, ali ste prošli pored. Neke devojke će često glumiti finoću, a kada ih malo bolje upoznaš- tražiće peverzije i raznorazne igre. Itd. Sve je jedno veliko foliranje. Pričajte šta hoćete, ali glumite i vi. Tome vas uče od malena, uče vas ulozi koju onda savladate i držite se iste ceo život. Znate da morate u školu, na fakultet, na posao, da vas čeka brak, dete, obaveze. Gomila šablona, čitava jedna uloga koju preuzimate i koja onda vremenom sve više postaje vaše pravo ja, jer se onda mirite s tim.

Da, sve je jedno veliko foliranje, vešta gluma, velika pozornica. Bez toga bi vladala anarhija, jer bi svi sledili svoju samovolju i svet uveli u potpuni haos. Ovako se bar zna ko koga glumi. Mi koji to prihvatimo znamo da smo na pozorišnim daskama, trudimo se da usavršimo svoju glumu, a usput tako napredujemo i sami... I znamo da je naše ja možda loše za druge, pa iz solidarnosti želimo da im se prilagodimo. Drugima ostaje njihova podsvesna gluma, i "ja" koje zapravo i nije njihovo, nego svačije.
 
Ja se ne slažem sa navedenim postom i mišljenjem, Sanjarko, i mogla bih da opet repliciram, jer smatram da imam još što šta da kažem na ovu temu ali nekako više nemam volje. Radije ću da kažem, slažem se, da se u navedenom ne slažemo i da imamo potpuno oprečne stavove, po ovom pitanju, to jeste tematici i problematici.

Ja se odjavljujem sa teme.

:cao:
 
fisherman1:
Imam ja ,za one koji sebe smatraju umnijim i moćnijim,i bolje:Valja sebe znati i uobličiti i pred sobom,a nekad i pred drugima-razobličiti...
Uobličavanje je važno i ne može proći bez laganja u ovom lažljivom svetu,ali je važno znati šta je sve laž šta smo potrpali u sebe
i na sebe...Oni biseri istine ,kojih je tako malo,držati u stisnutom dlanu i pokazati samo voljenim bićima,a i to samo kad su dobronamerni...
Kliknite za proširenje...

ma najjace je sto nikog ne zanima, kao sto ni nas mnogo toga ne zanima kod drugih ionako, stavise zamolimo ih da zadrze za sebe
 
Lonely dreamer:
Ako si čitala "Portret Dorijana Greja", seti se Sibile Vejn i njene sudbine. Dorijan je voleo dok je ona bila na pozornici... Dok je jedne večeri bila Rozalinda, a druge Porcija. Dok je delila Betričinu sreću i Koredlijin bol. Dorijan je voleo Juliju iz Šekspirove predstave... A kada je jadna Sibila shvatila da je život ono što propušta između dve predstave, da je pravi život nešto što može da postoji, a ne samo da se glumi, kada je izašla iz kalupa svih mogućih ličnosti koje je predstavljala, kada je spoznala stvarnost i postala ono što zaista jeste, a ne samo glumica, šta se onda desilo? Desilo se to da je Dorijan ohladio od bujice emocija i surovo je odbacio, jer to više nije bila ona divna devojka koja je u sebi sadržala savršenstvo sveta, lepotu književnosti, čar najuzvišenije sreće i najdublje patnje. Odjednom se pred njim stvorila jedna obična Sibila Vejn, bez traga svega onog što je voleo.

Možeš ti koliko hoćeš da pričaš "budi ono što jesi". Tipični slogan iz neke random self help literature. Stvarnost će te lako opovrgnuti. Gluma je umetnost, način života. Mi zaista jesmo glumci, mi možda i nemamo svoj oblik, već kao voda prilagođavamo formu čaši ili činiji u kojoj se nađemo, ali mi nismo "ništa", već voda, to je naša suština, u našoj prilagodljivosti, fleksibilnosti, fluidnosti... Brus Li je o tome pričao! Biti voda... Prilagoditi se svemu. To je ta voda koja teče rekama i brzacima, koja puni jezera, koja se prostire talasima, koja se budi na sočnim travkama, koju mi pijemo, koja čini dobar deo nas! Treba nešto i naučiti od te vode. Ne treba je potceniti.

Vi koji koji težite nekom jedinstvenom "ja", povrh svega propuštate mnogo drugih "ja". Od kojih biste nešto i naučili. I onda bi i vaše "ja" bilo bolje. Spremnije, sigurnije, vrednije. Nema napretka bez glume. Nema napretka bez pokušaja. Odreći se svih kostima i ostati go pred svetom je i suludo i opasno. Svi vi bez kostima ne znate šta propuštate.
Kliknite za proširenje...

Kao jedna od kljucnih scena u Stepskom vuku. Kad se HH 'razlozi' na bezbroj licnosti, od kojih bi u odredjenom trenutku i odredjenim okolinostima, mogao biti bilo koja. Povrsni to zovu sizofrenija:)
 
Lonely dreamer:
Sve je jedno veliko foliranje. Pričajte šta hoćete, ali glumite i vi. Tome vas uče od malena, uče vas ulozi koju onda savladate i držite se iste ceo život. Znate da morate u školu, na fakultet, na posao, da vas čeka brak, dete, obaveze. Gomila šablona, čitava jedna uloga koju preuzimate i koja onda vremenom sve više postaje vaše pravo ja, jer se onda mirite s tim.

Da, sve je jedno veliko foliranje, vešta gluma, velika pozornica.
Kliknite za proširenje...

Tacno, svi glumimo, foliramo se, pa cak i pred ogledalom. To jeste srz teme.
Prestali smo, zbog glume i sopstvenih lazi, da razlikujemo dobro od loseg.

Gde ce nas to odvesti?
 
"Život je samo pozornica
Bedni glumac što se na bini krevelji za časak
A onda zaćuti
To je bajka koju glupak priča
Puna buke i besa
A ne znači ništa

I svaki čovek u svom životu
Mnoge uloge igra"...

Šekspir

Život jeste pozornica, ali svaki čovek bira svoju ulogu i
može da je igra sa manje ili više dara i žara i od svog života
može da napravi sve što zamisli.Izbor je neverovatan, a "maske
i kostimi" neophodni. Jedino što treba je hrabrost i volja..
A život svakog čoveka može da znači SVAŠTA, ali nikako NIŠTA.
Svako od nas je i glavni glumac i režiser u jedinstvenom, svom komadu,
samo je pitanje šta će od toga ispasti - komedija, melodrama, tragedija?
Ili ipak samo "bajka koju glupak priča?"

Najvažnije je ipak ne osvrtati se na publiku.
Bez obzira na posledice.
Jer:
"Pučina je jedna stoka grdna."

Njegoš
"
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Da li težnja ka lepoti prerasta u zavisnost?
Odgovora
5
Pregleda
268
Neno
Neno

Back
Top