Ne možemo reći da ego ne postoji. Postoji i te kako sa svim svojim problemima koje često psiholozi i psihijatri moraju da leče). Ali je bitno to što kažeš da budemo svesni da nas često vara. Kada se ljudi previše identifikuju sa njim.
Људи углавном извлаче искуства из свог живота, али само она која су по њиховој процени позитивна, пожељна и подржавају имиџ, тј. слику коју би они волели да зраче око себе, те називају тај скуп искустава собом, тј.
персоном. Значи, "ја сам онај лик који је спасао другара у основној школи кад су хтели да га туку, ја сам онај који је дао кош на финалу турнира средњих школа у Београду, ја сам онај лик са дивним осмехом, ја сам онај који најбже вози бајс уз планину, ја сам онај који је са просеком 9.8 завршио, бла бла бла...."
Онај други део искустава, непожељан, која не желимо да прихватимо као део себе јер наружују нашу умишљену слику о себи одлази у
сенку. "Ја сам, онај лик који није спасао другарицу кад је дечко шамарао, јер сама је то хтела чим га је бирала. Ја сам онај који није дошао свом најбољем другу на 18. рођендан јер је као био болестан, а уствари се оклизнуо на степеништу док је двогледом гледао комшинуцу која се тушира, бла бла" Неке овако просте ствари се лако рационализују и да им се неко задовољавајуће објашњење те се поједине карактерне одлике одбаце и гурну ка сенци, а нека искуства су баш тешка или потичу из раног детињства тако да су више контептуалног карактера па не постоји ни јасна ментална рационализација за њих. Једноставно су неподношљива па завршавају у сенци. Коначно, персона и сенка чине тај его.
Код приземне особе персону чине углавном реална и проживљена искуства, али неки људи имају тенденцију да то мало искриве, па у крајњем случају то стиже до овога што се дешава Ерику у овој епизоди која одлично описује ту појаву:
https://www.southparkstudios.com/episodes/bgla3i/south-park-fishsticks-season-13-ep-5
Сад, да не буде забуне, боље је имати здрав его утемељен на реалности, и прихваћању себе онаквим какав јеси, али је коначно и то обмана. Не тај его сам по себи, него наша идентификација са њим.
Неким простим поређењем, ти нпр. возиш неког старог Голфа. Криво што је тај ауто неугледан па купиш и завариш споља делове каросерије од Ферарија. Док неко не седне са тобом у њега да се провоза то може итекако да превари да јесте Ферари. Е сад, први је проблем да ли ти заиста прихваташ свог Голфа, или имаш проблем са својим возилом па желиш да превариш друге, па чак и себе, да ти имаш Ферари. То је ово гореописано и тиме се баве конвенционални психолози.
Потпуно други проблем је ако се ти поистоветиш са тим возилом и почнеш да умишљаш да си ти, било Голф, било Ферари. Екартова реченица то јасно разголићује. Он помишља "I can't live with myself" и у том тренуку освешћује у себи идеју да има више комада њега. Он не може да живи са собом као распалим Голфом, а можда би могао да живи са собом као луксузним Фераријем, али то не би оборило чињеницу да је дошло до замене идентитета и да он није ни тај Голф, ни Ферари, ни било које друго возило. Једини разлог који је њега натерао да увиди своје погрешно поистовећивање је тај што је он био распали Голф у датом моменту свог живота и што га је психички бол натерао да из беспомоћности манично удара по својој менталној ћелији док није предосетио да он њу сам умишља. Да је цео живот провео као луксузни Ферари, можда никада не би то осевстио у себи. Био би пун себе, самозадовољан и срећан као одојче и тако би умро. На овај свет долазимо као духовна бића и поистовећивање са возилом које смо добили је та суштинска грешка коју правимо. Циљ сваког духовног искуства било које религије или духовне праксе је распоистовећивање, а све остало су само вековни слојеви лажи, рационализација и тешких комплекса.
