Eh,kad bismo sada mogli.......

6309a69a578db346b985d1cqx9.jpg
 
Eh kada bismo samo mogli provesti bar jedan ceo dan zajedno, zagrljeni, šetajući, gledajući reku i gledajući se u oči, možda bih tada uspeo da joj dokažem koliko je volim, možda bi mi onda poverovala u moju ljubav, možda bi shvatila koliko mi znači i to da je nikada neću ostaviti. Duša me boli kada mi kaže da je nesrećna zbog mene, da misli da je više ne želim, da sumnja da ću joj ponovo doći, i dao bih sve što imam na ovom svetu da joj pokažem koliko mnogo mi znači. Znam da ćeš pročitati ovo, i znam da će te obradovati i znam da mi u srcu veruješ a da ti samo razmišljanje stavlja sumnju u mene i zato te molim, onako kako bih mogao da molim za sve što mi je drago na ovom svetu - veruj mi i nemoj biti tužna, raduj mi se onako kako se ja radujem tebi i pusti da budemo srećni jedno sa drugim jer ja na ovom svetu nemam nikoga ko mi znači onoliko koliko mi značiš ti.
 
Dan je osvanuo.Prvi trag mladog sunca se iscrtava na okolnim zgradama.
Jos jedna neprospavana noc.Isti ritual ranjene zveri.Isecekujem sutra,a bojim se...Jos jedan dan,ovde,na dlan.Boze,daj mi snage da pobedim sebe.
Zamisljao sam taj susret danima.Ona dolazi.Iz daleka mi pruza osmeh,u vidu isprekidane duge.Taj me osmeh najvise plasi.Ne znam sta znaci,sta nosi sa sobom.Pruzam joj ruku.Konacno,slatki dodir stvarnosti.Dodirivao sam je,ljubio,krisom u svojoj sobi,u nocima guste fikcije,secanja i nade,ali sada...Ovaj put je drugacije.Ne znam da li sam spreman.Uzimam joj dlan.Tezak je,vlazan,grebucka me njeno prstenje.Prsti klize,jagodice bubre.Ne!!!Previse je stvarno da bi bilo istina.
Hodamo.Kao rasplesane note na pocetku neke pesme,bez kljuca.Drhtim.Tu smo.Ono mesto gde je pocelo sve.Na klupi sede nase senke i miluju se ispod mokre krosnje hrasta.U vlaznoj zemlji,jos uvek se ocrtavaju nasi koraci.I kisa se vratila sa nama.Mora da nas je pratila i vrebala iz nekog zbuna,gore na nebu.
Sedimo.Pokusavam da pricam,ali iz mene izlaze zuti leptiri.Ona cuti.Zna da samo o tome mogu da pricam,da je to jedini jezik na kom mogu da joj se obratim.A o cemu bi inace pricali?!O skoli,o faksu,o njenom novom decku?Cuti i to me ubija.Toliko toga sam zeleo da joj kazem,a sada mi izgleda da reci trosim brze nego vazduh.Sve nestaje iza planina svesti,kao sto pokislo i zubato sunce,zalazi iza onog,uvek istog brda,negde na zapadu.Bojim se tisine,pauze,bojim se njenog adekvatnog odgovora.Ne zelim da ga sacekam,sam sebi odgovaram na postavljena pitanja.Sve znam unapred..."Ne!",to je noz u srce.
Ponovo se budim...Opet sam sam.

Neozbiljni pesimista
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top