Efraim Kišon

[gost 444588]

Израелска биоскопска публика, очигледно из солидарности са нашим филмским звездама, стално касни. Представе које ти људи приређују уз шушкање кесица са бомбонама као неком музичком пратњом, понекад су много узбудљивије oд филма.

Све о Гершону Месингеру

Имао сам удобно седиште у углу и могао сам несметано да уживам у титловима који су прекривали тело Софије Лорен. Одједном четири реда иза мене настаде неко живо комешање, потпомогнуто бучним преклапањем седишта и бројним „извините” и „хвала”.
Окаснела четворка пробијала се у ред.Таман су остварили своје право смештаја, кад један од њих примети дубоким осећајним гласом:
– Причајте ви шта хоћете, али нико није могао да очекује да ће Гершон Месингер да уради тако нешто.
– Слажем се – потврди женски глас. – Ja заиста нисам више дете, али не бих могла да поверујем да je Гершон Месингер за тако нешто способан.
– Зашто нам je то учинио? – запита трећи глас.
– И то управо нама?
Сад je и мене почело да занима то питање. Стварно, шта je био разлог да Гершон Месингер уради тако нешто? Грчетвито сам покушавао да усмерим пажњу на платно и потписе у доњем делу Софије Лорен, али узалуд. Отров који je Гершон Месингер убризгао у моју душу, почео je да делује.Тада зачух и четврти глас:
– Да je то урадио неко други, било ко... још како-тако. Али да то уради Гершон Месингер...
Подесио сам своје електронске мождане ћелије на таласну дужину „Месингер” и склопио очи како бих себи могао тачно да представим Месингеров злочин. Стварао сам у глави најсмелије комбинације, али се показало да су све неодрживе. Стидео сам се самог себе. Једно je било јасно: у средишту ситуације, ма колико je она била замршена, срж проблема, a можда и одлучујући вид чини питање, зашто се нико други него баш Гершон Месингер тако понашао да je то изазвало свеопште огорчење? Кад би се прво разјаснило то питање, могле би да се размрсе и остале нити; зашто се, наиме, Гершон Месингер тог дана тако грозно понео управо према овим људима, зашто није смео да уради то што je урадио, и зашто то баш он није смео да уради, a не, рецимо, Штоклер или Феликс Силиг, или, што je још највероватније, Ели Биндер.
Био бих овој четворки захвалан и за најмањи податак који би ме навео на решење проблема. Али они су чували тајну за себе. Цео догађај био je обавијен мрклим мраком.
Нисам то више могао да подносим. И кад je неко од ове четворке изнова почело гласно да се чуди како то да je баш Гершон Месингер био у стању да уради тако нешто, нисам више издржао. Окренуо сам се и повикао:
– Што се мене тиче, могу потпуно да разумем Месингера!
Један из антимесингеровске дружине скочи и устреми се преко сва три реда ка мени, али у том тренутку салом одјекну:
– Гершон Месингер je у праву! – одјекивало je са свих страна. – Сто посто je у праву! Нисте ништа боље од њега ни заслужили! Оставите Гершона Месингера на миру! Умукните! Живео Гершон Месингер!
Све у свему, био je то још један похвалан доказ да су Израелци – ма колико се разилазилиу свим могућим мишљењима и сукобима – у пресудним тренуцима сложни.

(Није фер, Давиде)

 

[gost 444588]

Наша млада држава вeћ може да се похвали једним светским рекордом: ми плаћамо највише порезе на свету. И код нас, природно, као и у другим земљама, има утајивача пореза или таквих који би то хтели да постану. To je, као што рекох, сасвим пpиpoднo. Hиje пpиpoднo кад неки патриота ypeднo и поштено пријави порез пa га ипак порески органи сматрају варалицом.

Поштено али скривено

Јосел je, као и обично, седео у кафани. Насупрот њему згурио се наш стари пријатељ Штоклер који има добро разрађену парфимерију и издалека видљив слом живаца.
– Сваке године исто – уздисао je. – У јулу постајем олупина.
Јосел са разумевањем климну главом.
– Знам. Треба пријавити порез. Реците ми, Штоклер, да ли Ви варате?
– Ha жалост, не варам. Признајем да сам у томе бедна кукавица. A најгоре je што ми то ништа не помаже. Уредно водим књиге, сваку ставку могу тачно да докажем... a сваке годинеми враћају пријаве јер су наводно нетачне, непотпуне и „фризиране”. Не знам шга да радим.
Јосел je са неверицом климао главом a глас му je био пун прекора:
– Реците ми, Штоклеру, да ли сте Ви мало дете? Или сте можда пали са Месеца? Ви покупите своје књиге, гурнете их под нос порезнику... и онда се још сасвим озбиљно надате да ће Вам поверовати? Стварно Вас жалим.
Штоклер тихо зајеца. После извесног времена његове сузе дирнуше Јосела.
– Штоклеру, имате ли у кући постељину? Добро. A сада слушајте...
Недуго затим Штоклер се једног кишног поподнева упутио у финансијску службу, крочио у собу пореског референта и ceo снужден наспрам њега.
– Господине референте, – рече – морам нешто да Вам признам. У протеклој години нисам водио књиге.
– Не одузимајте ми време глупим шалама – реско одговори референт. – Шта желите?
– Не шалим се. Говорим истину. Нисам водио књиге.
– Само тренутак. Нећете ваљда да ми кажете да нисте водили књиге?
– Да, баш то хоћу да Вам кажем. У ствари, водио сам их али их више немам.
Референтовом стрпљењу дошао je крај. Његов до тада смирени бас напрасно пређе у фалсет:
– Шта то значи, имам их – немам их? Како то да их немате?
– Изгубио сам их
– Изгубио? Одакле? Како? Када? Где?
– Ех, кад бих то знао. Једног дана више нигде нисам могао да их нађем. Нестале су. Можда су изгореле a да ja то уопште нисам приметио? Можда их je неко украо? У сваком случају, нестале су. Жао ми je, али то je тако. Можда бих овај пут изузетно могао да пријавим приход напамет, то би било најједноставније. Ионако je лоша година. Нисам тако рећи ништа зарадио... Чекајте мало...
Порески референт je неколико пута отворио и затворио уста. Из грла му се отело неразговетно крештање, које се тек после неколико покушаја претворило у разумљиве речи:
– Одлазите, господине Штоклеру. Још ћемо се чути...
Рано ујутро дошли су порески инспектори, показали налог за претрес стана, размилели се по собама и започели посао. Отприлике после једног сата зачуо се из спаваће собе промукли поклич.– Ево их, ту су!
Један од инспектора, са танким наочарима без оквира, стајао je пред ормаром за веш и победнички дизао увис позамашне фасцикле.
Поступак се приводио крају. Порески тужилац закључио je своје излагање неуобичајено оштрим речима:
– Овде пред вама, часни суде, леже сакривени рачуни парфимерије Штоклер. Господин Штоклер се понадао да ћемо ми прихватити „напамет” дату пореску пријаву, a да пре тога не потражимо и не прегледамо књиге. Ту се преварио.Часни суде, пореска управа захтева да се приход оптуженог процени на основу књига које смо пронашли. По њима и само по њима установићемо тачан приход...Ha оптуженичкој клупи Штоклер je блед и срећан непрестано мрмљао:
„Верују ми... Коначно ми верују...”
Пун захвалности, загрлио je на тераси кафане Јосела.
– Следећи пут завешћу у књиге само половину примања. Знам и одлично место где ћу ихсакрити. Под јастуцима...

(Није фер, Давиде)

 

[gost 444588]

Од новог старо

Наша туристичка пропаганда труди се да сазна како у Израелу сваки брежуљак, свака стена, свака стопа земље подсећа на нашу библијску прошлост. Стојимо на историјском тлу наших предака. Ha жалост, истовремено седимо на савременом алуминијумском намештају наших потомака.
Почело je са Касјом. Она je пријатељица моје жене и ловац на старине. Једног црног петка изашле су заједно, a кад су се вратиле, почело je.
Усред наше трпезарије je предиван модеран сто за ручавање, увезен из Данске, земље која производи најелегантнији намештај.
Moja најдража гa шутну, што je код ње очигледан знак да joj се нешто гади.
– Ужасно. Такав неукус над неукусима. Не може ни да се упореди са старинским намештајем који je код културних људи сасвим обична ствар. Од данас купујемо само старински намештај.
– Али жено, шта те je спопало? – одвратих joj.– Шта ти не ваља у нашем стану?
– Не ваља атмосфера – рече.
Следећег дана оде с Касјом и довуче ниску столицу, која je уместо седишта имала испреплетане танке конопце. Према Касјином тумачењу, то je „рустични оригинал” купљен врло повољно. Ипак сам хтео да сазнам чему служи.
– У декоративне сврхе – поучи ме моја супруга. – Од тога ћу да направим тоалетни сточић.За повољну куповину био je заслужан Векслер. У нашој земљи раде укупно тројица школованих антиквара: Векслер, Јозеф Азизао и млади Бендори у Јафи, који je истовременои стручни рестауратор, a то значи: он стручно претвара нови намештај у стари. Велико Тројство чврсто и неумољиво влада над двадесет осам донекле аутентичних комада који круже Израелом од руке до руке и од једног до другог антиквара. Израел није само млада него и врло сиромашна земља, a што се тиче старог стилског намештаја вероватно најсиромашнија на свету. Ни илегални досељенички бродови, нити којекакви летећи ћилими нису овамо могли да унесу овеће предмете из доба Луја XIV, a камоли Луја XVI. Ако ту и тамо искрсне понеки комадић барока и остатак ампира, то сви професионалци сазнају у року од пет минута. Кад се само сетим славног фирентинског ормарића за шиће у Кирјат Биалику...
– Све моје пријатељице хтеле би да се домогну тог ормарића – шапутала ми je жена са жаром у очима – али власници траже хиљаду две стотине фунти. To je трговцима прескупо. Они чекају.
– A пријатељице?
– Оне не знају адресу.
У томе и јесте тајна антиквара: у адреси. Кад имаш адресу, имаш и антику. Без адресе нема ништа. Пунокрвни антиквар пре би умро на мукама него што би одао и делић адресе.Тако се нпр. никада није сазнало име правог власника оног напуљског дединог стајаћег сата (1873) који истовремено показује и месечеве мeнe. Додуше, последњих пола века,показује само помрачења месеца јер je у међувремену зарђао део зупчаника који више не може да се замени, тако да цела та дивота више ничему не служи, осим можда као тоалетни ормарић. Од тада, као и увек, пријатељице моје жене жуде управо за тим комадом. Касји je пак више стало до златног кавеза (1900). Ову сјајну пригодну куповину омогућио нам је тајним каналима Бендори, проверени рестауратор типа „од новог cтapo”. Он га је откупио од неког досељеника из Кеније, који га je, посредством Векслера, прво продао Азизау. Азизао je мојој жени прибавио и оригиналну виндзорску ногу од стола, огромну, широку, са коврџастим интарзијама; силна радост и – силна тежина.
– Шта ће ти тај невероватни резервни део? – упитао сам жену пошто смо испратили носаче.
Одговорила ми je неодређено. Рекла je како се нада да ће Азизао однекуд извући још неку сличну ногу од стола, па кад их будемо имали довољно, моћи ћемо да саставимо сто.У сваком случају, наш стан сада одише атмосфером. Не можете да закорачите a да се притом не спотакнете о рококо или ренесансу. Гости одлазе од нас већ добро патинирани. Свремена на време зазвони телефон, a кад се јавим, са другe стране неко спусти слушалицу. Знам: то je Векслер. С времена на време најбоља супруга на свету бунца у сну. Нешто као „Кирјат Биалик” и „ормарић за шиће”.
Kaп која je превршила меру, беше бидермајер секретер. У то доба сам већ постао алергичан на кораке на степеништу. Сваки пут када бих зачуо како се пењу, облио би ме зној. Овај пут су кораци били посебно тешки и с муком су се успињали. Ноћни ормарић који су преносили, био je тежак најмање тону. Kao додатак стигао je и расклопиви пољски кревет фелдмаршала Хинденбурга (1917).
– Ja нисам фелдмаршал! – урлао сам. – А зашто си купила ноћни ормарић?
– Да га ставим поред свог кревета.
– Тако. A шта ће да стоји поред мог кревета?
Најбоља супруга на свету купује увек само по један комад. Једну столицу, један свећњак, један ноћни ормарић. Kao да немамо два кревета, a сада још и Хинденбурга на расклапање.
– Добро, добро – тешила ме je. – Покушаћу да му нађем пар.
Ујутро сам се упутио Векслеру. Moja одлука je била чврста. Векслер je управо био заузет неком врстом унутрашње декорације. Насумице je пребирао по старим предметима и разбацивао их на све стране. Taj неред je нешто као обележје способног антиквара: што je већи и непрегледнији, то се дуже мора тражити како би се нешто пронашло, па je тиме и радост налазача већа. Женског налазача, разуме се.
Рекао сам Векслеру да не обраћа пажњу на мене и стадох да разгледам радњу. Ha једном зиду била je окачена мапа Израела на којој беше забодено десетак разнобојних заставица.Заставице су имале натписе попут „ренесансна клупица”, „шпански гоблени” (1602) и – наравно, у близини Хаифе – „фирентински ормарић за шиће”. Ha северу Тел Авива била jeзабодена црна заставица: „тек увезено, бидермај секретер, пољски кревет”.
Крв ми се следила у жилама. Све je то било у нашем стану.
Представио сам се као Цви Вајсбергер. Векслер ме овлаш погледа, на брзину прелиста неки албум с фотографијама и упита ме, злурадо се смешећи:
– Како Ваша виндзорска ногa од стола, господине Кишон? Векслера не можете преварити. Векслер зна све... А како Ваша госпођа супруга? – упита културно.
– Хвала, добро je, господине Векслеру – рекох.– Али она никако не сме да сазна да сам био код вас. Да ли je очекујете?
Са телепринтера у углу стизало je обавештење:„Мадам Рекамије ушла пре десет минута у Азизаову радњу Стоп Трага за барокном харфом Стоп”
Векслер уништи траку и предвиде:
– Она ћe, вероватно, сада да пође код Бендорија, јер овај има адресу барокне харфе. Преостаје нам, дакле, још око пола сата времена. Шта могу да вам понудим?
– Господине Векслеру – рекох – ja продајем.
– У праву сте. Нема смисла месецима седети на антиквитетима. Надам се да то још никоме нисте рекли?
– Не, само Вама. Али молим Вас, пошаљите купца у време кад моја жена није код куће.
– Шта, зар купца на адресу? Па то би било самоубиство! Одустали смо и од тога да им везујемо очи: ни то више није поуздано. Препустите Ви то само мени.
Црвени телефон на Векслеровом столу огласио се чудним сигналом. Векслер подиже слушалицу, саслуша неколико секунди па je спусти. Затим стаде пред карту и премести заставицу с натписом „барокна харфа” на север Тел Авива. Мадам Рекамије je управо купила харфу...
Организација je савршено функционисала. Векслер je обавестио Бендорија о предстојећој ликвидацији адресе. Бендори je сместа проследио вест Азизау a овај се одмах бацио у лов на нове муштерије под привидном адресом малоумне жене неког америчког милионера.
Тачно у подне упутила се најбоља супруга на свету у своју дневну инспекцију, a тачно у дванаест и тридесет појавила су се тројица глувонемих носача који уговореним знаком доказаше да да их шаље Векслер и почеше да пребацују наш намештај у Јафу, Бендорију.
Тачно у 13 часова био сам у скоро празном стану. Легао сам на преостали кауч (1962) и запевушио неку веселу песмицу. Отприлике пола сата касније поново сам зачуо оне злослутне тешке кораке на степеништу. Пожурио сам ка вратима. Побогу, све je опет било ту: столица од ужади, виндзорска нога од стола, Хинденбург и харфа.
– Драги! – кликтала je иза целе те гомиле моја супруга. – Имала сам изванредну срећу!Замисли само шта сам пронашла: други секретер и... и... – Плач. Угледала je празан стан.
– Змије! – јецала je. – Ви, лицемерне варалице! Азизао ми je рекао да се ради о адреси неке милионерке из Јужне Америке... A ja... И сад... Сва моја уштеђевина отишла je дођавола... О, ви пропалице...
Заиста нешто несвакидашње: знао сам да исти антички намештај кружи међу истим купцима, али да ће моја властита жена да купи намештај свог супруга... Загрлио сам je и тешио, a она je непрестано јецала.
– Смири се, драга. Из ових стопа идемо у Кирјат Биалик да купимо фирентински ормарић за шиће...
Није важно како смо успели да пронађемо адресу. Биће то још годинама предмет жучних расправа у круговима антиквара. Касја нам je испричала како Векслер сумњичи моју жену да се преко ноћи сакрила код њега у једном ампир ормару, одакле je прислушкивала разговор који je о ормарићу за шиће водио са неким пословним сарадником.
Taj дивни комад оживљава атмосферу у нашем дому засад тек у нижој улози, као ноћни ормарић. A ми се данас убрајамо у водеће стручњаке за антику у нашој земљи. Сви су радари и телепринтери подешени на нашу адресу. Баш je јуче Азизао пао пред мене на колена и преклињао ме да му продам било шта како би и даље могао да се бави трговином. Избацио сам га. Ормарић за шиће остаје код нас. To ремек-дело фирентинске столарске уметности донело нам je прво место међу антикварским моћницима. Сада je девет од укупно двадесет осам комада у земљи, у нашем власништву. Ништа нисмо хтели да продамо и то je парализовало тржиште. Векслер и Азизас су пред банкротством. Једино нам још помало конкурише млади Бендори, проверени рестауратор и уметник за претварање новог у старо.

(Није фер, Давиде)