Efraim Kišon

Mika

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
23.501
efraim-kison.jpg


(1924– 2005)
pisac, satiricar, dramski pisac, scenarista i reziser.

Efraim Kišon je izraelski autor, satiričar, dramaturg, scenarista i filmski reditelj. Rođen je u Budimpešti, 23. avgusta 1924., a preminuo u Švajcarskoj 29. januara 2005. Bio je jedan od najčitanijih savremenih satiričara na svetu.

Mladost i početak karijere

Rođen je u jevrejskoj porodici, srednjeg staleža, 23. avgusta 1924. godine sa imenom Ferenc Hofman (Ferenc Hoffman) u Budimpešti, Mađarska. Studirao je na Akademiji likovne umetnosti slikarstvo i skulpturu. U to vreme počeo je da piše drame i humoreske.

Njegov talent bio je prepoznat još od mladosti. 1940. dobio je prvu nagradu na srednjoškolskom takmičenju za najbolji roman. Za vreme Drugog svetskog rata, zbog rasne diskriminacije nije mu bilo dozvoljeno da upiše univerzitet, pa je odlučio da postane zlatar. Pored toga, većinu svoje mladosti proveo je u radnim logorima i različitim skloništima u strahu od nacista. U jednom logoru uspeo je da preživi zahvaljujući svom talentu prema šahu. U drugom logoru Nemci su ih postrojili i pucali, ipak i to je uspeo da preživi, dok nije uhvatio priliku da pobegne i odatle. Ostatka rata skrivao se predstavljajući se kao slovački radnik „Stanko Andras“.

Većina njegove porodice ubijena je u plinskim komorama Aušvica „Auschwitz“, njegovi roditelji i njegova sestra su preživeli. Zbog fašističkog progona, 1945. godine promenio je prezime Hofman u prezime Kišon, da sakrije svoje Nemačko poreklo.


Porodica

Godine 1957. rođen je njegov prvi sin Rafael, ali njegov prvi brak sa Evom se raspao. Godine 1959. oženio je Saru (rođenu Lipovic). Sara se školovala na Džulijard školi (Julliard School) u Njujorku kao pijanista. Ona mu je rodila sina Amira i kćerku Rene.

Rafael je veterinar u Izraelu, Amir je kompjuterski specijalista (diplomirao na Univerzitetu Jejl), a Renana je grafički umetnik.

Efraim Kišon ima 5 unuka, a godinu dana nakon Sarine smrti, oženio se ponovo sa Lizi Vitasek.

Kišon je umro 29. januara 2005. u svojoj kući u Švajcarskoj, u 81. godini, nakon srčanog udara. Njegovo je telo preveženo u Izrael, a pokopan je na Trumpeldorovom groblju u Tel Avivu.

* Svoju suprugu (nevezano koju 🙂) uvek u delima oslovljava sa Najbolja od svih žena.

Izvor: biografija.org
 
Život Efraima Kišona

1946. godine oženio se sa Evom (Chawa) Klamer.
1948. završio je studije metalne skulpture i istorije umetnosti , te počeo pisati humorističke članke pod imenom Franc Kišunt (Franz Kishunt).
Iste godine njegova tetka je poslala, bez njegovog znanja, satiru o „rasističkom“ režimu koji diskriminira Jevreje na novom takmičenju vodećeg mađarskog književnog lista „Svet“. Dobio je prvu nagradu i zbog toga je dobio posao u satiričnom mađarskom magazinu „Ludas Matii (Lúdas Matyi) „.

Godine 1949., zajedno sa svojom prvom ženom Evom (Chawa) Klamerom, uselio se u novoosnovanu državu Izrael da bi pobegao od komunističkog režima u Mađarskoj. Kao autor bio je privilegovan u Mađarskoj i dobio visok prihod, ali ipak nije mogao da podnese staljinistički režim.
Prilikom useljavanja u Izrael, službenik imigracije službeno je promenio njegovo ime u „Efraim Kišon“. Prema Kišonu, kada ga je službenik za imigraciju pitao za njegovo ime, i kada je on odgovori „Ferenc”, službenik mu je rekao: Ne postoji takvo ime, i napisao „Efraim“.

Kada je prvi put stigao u Izrael, morao je da živi u prijemnom kampu „kapija do kuće“ (kasnije je pisao o tom iskustvu i njegovom kulturnom sukobu sa imigrantima u “ Salah Šabati (Sallah Shabbati)“ – koji je postao jedan od najvažnijih filmova iz Izraela), a zatim se naselio u kibuc Kfar Hachoresh (kod Haife).

U kibucu je radio kao električar, farmaceut i čistač. Takođe je počeo da piše za „Uj Kelet“ novine na mađarskom jeziku. 1951. godine i prvi je objavio „Blaumilch kanal“ koji je nazvao „Davar“. Prve satire koje je napisao u Izraelu otkupljene su, prevedene na hebrejski i objavljeni pod naslovom „Imigrant kod nas“ (Ha-Oleh Ha-Iored Al Haienu).
Iste godine zajedno sa prijateljima otvorio je garažu u Pardes Hanna koja se naziva „Daru“, gde je neko vreme radio kao mehaničar.
Iste godine postao je član redakcije Uj Keleta.

Prvi brak s Evom (Chawa) Klamer je 1956. završio razvodom.
Godine 1959. oženio se sa Sarom Lipovitz, koja je umrla 2002.
Godine 2003. oženio se austrijskom književnicom Lisom Witasek.
Kišon je imao troje djece: Rafaela (Raphael, 1957.), Amiru (1963.) i Renanu (1968.).


Surovost života i karijera


Kišon je u početku živio u tranzitnom logoru „Sha’ar Ha’Aliiah“ u blizini Haifa, a ubrzo nakon toga preselio se u Kibbutz Kfar Hahoresh, u kojem je radio kao medicinska sestra dok je učio hebrejski jezik tokom slobodnog vremena uz pomoć svog komšije Josipa Bilitzer.

U svojoj autobiografiji napisao je da je 1952. godine otišao u konklavu čitavu godinu i naučio hebrejski jezik, učeći 18 sati dnevno. Ovo je bila potreba nekog ko želi da bude novinar i pisac, pišući o vanzemaljcima i novom jeziku. Video je mnogo nadarenih autora iz Mađarske koji su postali slobodni u Izraelu i nije hteo da se vraća tamo. Tokom ovog perioda napisao je nekoliko humorističkih spiskova za mađarski list „Uj Kelet“. Kasnije se Kišon preselio na projekat stanovanja. Studirao je hebrejski jezik na Ulpan „Etzion“ u Jerusalimu, a uskoro je postao poznat.

Ipak, njegov težak mađarski naglasak pratio ga je tokom celog života. Savladavši hebrejski jezik sa izuzetnom brzinom, 1951. godine Kišon je počeo pisati satiričnu kolumnu u dnevniku lakog hebrejskog jezika, „Omeru“, nakon samo dve godine u zemlji. Kasnije je Kišon počeo da piše za časopis „Davar“ u kojem je objavio satire pod nazivom „kanal Blaumilch“.

Te iste godine objavio je svoju prvu knjigu u Izraelu „Ha-ole Ha-Ioure le-Chaienu“ – „Pestering Immigrant“ – „Imigrant kod nas“, ( hebrejska je reči za „imigranta“) koja je napisana na mađarskom i koju je preveo na hebrejski Avigdor Meiri.
Knjiga je uglavnom bila o životnim iskustvima novih imigranata u Izraelu tokom pedesetih godina.

Godine 1952. Kišon je započeo pisanje redovne satirične kolumne pod nazivom „Čad Gadja“ („Had Gadia“) (u slobodnom prevodu „Jedna mlada koza“ na aramejskom jeziku, preuzeta iz Jevrejske knjige „Paša“ (Pasha)) u dnevnom hebrejskom tabloidu „Ma’ariv“.

Kišonova izuzetna lingvistička inventivnost i talent za stvaranje likova preneta je u njegov rad za pozorište. Već sledeće godine 1953., poznato svetsko pozorište Habima u Tel Avivu izvodilo je njegovu predstave pod nazivom „Njegovo ime mu pređe“ (Shmo Holech Lefanav).

Izvor: biografija.org
 
Posao i uspeh

„Ja nisam pisac. Ja sam samo humorista. Jedino kad umreš onda postaješ pisac“

Efraim Kišon je napisao 700 knjiga (više od 50 na originalnom jevrejskom jeziku) koje su bestseleri i prevedene na 37 jezika. Prodao je ukupno 43 miliona primeraka. Kišon je autor predstava, mjuzikla i filmova. Dvaput je nominovan za nagradu Oskara i osvojio je Zlatni globus tri puta.

„Kišonske porodične priče“ je njegova najprodavanija knjiga širom sveta na hebrejskom jeziku nakon Biblije. Među brojnim nagradama i avanturama dobio je nemački orden za zasluge i Izraelsku nagradu.

Pisao je kolumnu oko 30 godina, dok je u prve dve decenije objavio po jednu novu kolumnu gotovo svakodnevno. Za nekoliko godina nakon pokretanja njegove pisane karijere u Izraelu, Kišon je postao jedan od najistaknutijih humorističara i satiričara u zemlji.


Najpoznatija objavljena dela

Knjige:

  • Ne brini (1957)
  • Skice (1957)
  • Sve zavisi (1958)
  • On i ona (1963)
  • Neki rezultati (1964)
  • Kosti u grlu (1966)
  • Žao mi je što smo pobedili! (1967), (sa ilustracijama Doša)
  • Gomzim, gomzim (1969)
  • Za (1970)
  • Oh, pobednici (1970)
  • Odeljenje Efraima Kišona (1972)
  • Vole se na ekranu (1973)
  • Partacja ljubavi moja (1974)
  • Moja porodica ispravna ili pogrešna (1977)
  • „Nije fer, Davide“ (1977) – Ima 73 priče – objavljena je u biblioteci HIT, a kasnije je objavljena u biblioteci „Evergreen“ prva deo knjige s 36 priča
  • Suša osmeha (1978)
  • Porodična knjiga (1980-struja)
  • Šolja je naša (1981),
  • dečja knjiga Ušice na žici (1981), knjige za decu
  • Nedovršena avantura (1981), knjige za decu
  • Žvaka sa prugama (1981), knjige za decu
  • Sedam komedija (1981)
  • Satirična knjiga I (1981)
  • „Kod kuće je najgore“ (1982) – 34 porodične priče, (spremanje „najbolje supruge na svijetu“ za doček Nove godine je legendarna priča koja blago karikira pripreme lepšeg pola kada izlaze iz kuće)
  • Satirična knjiga II (1991)
  • Satirična knjiga III (1992)
  • 58 Skica (1995)
  • Herkules i sedam dečijih knjiga (1995), knjige za decu
  • Uvlačenje psa (1995), knjiga za decu
  • Dlakav pakao (1998)
  • Državni protokol (1999)
  • Priručnik za menadžere (2000) – priče
  • Knjiga putovanja (2003)
  • Partacja (2004)
Najpoznatije Kišonove predstave:
  • Njegov ugled prethodi mu (1953)
  • Crno na bijelom (1957)
  • Uzmite utičnicu (1968)
  • Oh, oh, Juliet (1972)
  • Sallah Shabati (1988)
  • Otvoren za renoviranje (2004)
  • Policajac (2009)



Izvor: biografija.org
 
PARAFRAZA HA NARODNU TEMU

Istinita priča koju ću vam sada ispričati, čvrst je dokaz da u ovom našem propalom svetu još uvek postoje čast i poštenje. Glavna ličnost ove priče je novi doseljenik iz istočne Evrope čije je prezime Vaticki. Od detinjstva je nastojao da se zaposli u javnoj ustanovi, pa se odmah po dolasku prijavio za portira u telavivskoj Skupštini. Vaticki je rođeni nespretnjaković sa dve leve noge, koji velikim, okruglim očima preplašeno gleda u svet i ništa ne shvata. Ne zna ni reči hebrejski. Ali ipak je znao da o njegovom radnom mestu, za koje se, osim njega, kandidovalo još stotine drugih, odlučuje izvesni Šulthajs. Vaticki je krenuo kod svog ujaka, starosedeoca u Izraelu, i zamolio ga za pomoć. Ujak je jednom spomenuo kako povremeno u kafani igra šah sa Šulthajsom.
Ujak se sav uzvrteo od nelagodnosti. Šulthajsa je poznavao samo površno, ali je ipak popustio pred sestrićevim molbama kome je trebalo pomoći i obećao mu da će prvom prilikom da porazgovara sa Šulthajsom.
Prva prilika ukazala se tek nekoliko meseci kasnije, posle mnogih sestrićevih poseta ujaku, čija svrha beše da ga nateraju da porazgovara sa Šulthajsom.
– Da, razgovarao sam s njim – reče mu ujak. – Uspeo sam da ga nagovorim da upiše tvoje ime u svoj tajni notes a za svaki slučaj potraži i neke druge veze.
Vaticki zahvalno poljubi ruku svom dobročinitelju, požuri u Organizaciju za pomoć novim doseljenicima kojoj pripada, pa se baci na kolena pred sekretarom. Ovaj se raskravi i lično ode u Skupštinu, koja se nalazila u blizini, kako bi intervenisao kod Šulthajsa.
– Nije išlo lako – obavestio ga je posle sekretar. – Prvo sam morao pola sata da čekam u predsoblju, a zatim sam ga čitav sat ubeđivao. Ali uspeo sam. Crvenim mastilom je u svom tajnom notesu podvukao ime Vaticki.
Doseljenik nije znao šta bi od sreće i zahvalnosti. Otada je u sekretarovoj kući često obavljao sitne poslove, ribao stepenište i izvodio psa u šetnju. U međuvremenu se trudio da uhvati vezu sa još nekim važnim osobama koje bi podržale njegovu molbu. Jedan član Gradskog veća, do koga je uspeo da dođe, izdiktirao je u njegovom prisustvu pismenu preporuku obećavši da će je već sutradan poslati. Vaticki se osećao kao da je na sedmom nebu.
Nekoliko dana kasnije sreo je zemljaka iz stare domovine, koji je uspeo da dobije uticajan položaj u kulturnom životu grada i koji je hteo lično da se zauzme kod Šulthajsa za svog srećnog prijatelja; i on mu je uskoro s puno ohrabrenja pričao o Šulthajsovoj reakciji. Bilo je i nekih drugih koji su urgirali kod Šulthajsa, i svi su se odreda vraćali sa dobrim vestima.
I, da vidite, posle pola godine Šulthajs ga lično pozva u Skupštinu.
– Čestitam vam – reče. – Dobili ste posao. A da li znate zašto baš vi? Baš vi među stotinama kandidata? Zato što jedino za vas niko nije urgirao.

Efraim Kišon - Nije fer, Davide
 
"Код куће је најгоре"

НАЈЕЗДА МРАВА

Станови у приземљу имају и предност и ману. Предност je у томе што човек не мора да се пење уз степенице, a мана je опет у томе што то не морају ни мрави. Зато сваког јутра војска мрава пређе наш кућни праг, успузи уз кухињски зид па се преко корпе за хлеб размили по судопери и заврши у сливнику. За кратко време те ситне бештије развију жив саобраћај у оба смера и успут с махнитом ревношћу односе све што им je на путу.
Кажу да су мрави у приземљу уобичајена појава a да je ова година неуобичајено богата мравима. Било како било, најбоља супруга на свету одлучила je једног јутра да им зада смртоносан ударац.
– He помаже да их убијамо појединачно. - утврдила je. - Треба им пронаћи легло.
Кренули смо да у супротном смеру пратимо мрављу поворку која нас je водила од кућног прага до баште, да би привремено нестала под живицом a онда опет искрсла с друге стране, a одатле кривудала надземно и подземно према северу. Зауставили смо се на крају града.
– Боже, драги - рече жена, - па они долазе из иностранства! И зашто баш у нашу кућу? Шта ли, до ђавола, налазе баш у нашем сливнику?
Ha то питање, наравно, могла би да одговори само мравља краљица. Радне масе су синдикална створења и не постављају питања већ котрљају свој терет
Moja je жена, пошто их je неко време посматрала, купила прашак против мрава и посула отровом њихову стазу од улазних врата све до сливника. Сутрадан су мрави врло споро напредовали, с обзиром да су морали да прелазе преко брежуљака од прашка. To je уједно био и једини учинак. Прихватили смо се спреја против гамади. Први су редови пали, али се главнина снага храбро пробила до отвора сливника
– Што jec’, jec’, врло су отпорни - признаде моја жена и опра кухињу карболом. Два дана мрави су били потпуно мирни. Али и ми. После кратког предаха поворка je опет навалила пуном снагом, рекло би се чак појачаним темпом. Открили су сируп против кашља и пошто су се добро накљукали, никада више нису закашљали
Најбоља супруга на свету одустала je од својих принципа и кренула je да их убија једног по једног. Потаманила би их на хиљаде сваког јутра. Потом je одустала и о тога
– He вреди - рече напокон, - множе се као Кинези...
Уследили су затим дани салате. Moja супруга je, наиме, однекуд чула да мрави не подносе мирис краставаца па их je насекла пуну чинију и кришкама опточила кухињу. Ускоро се испоставило да мрави за ту новост још нису чули па су прво малко проњушили a онда мртви хладни прелазили преко њих. Неки су се чак и закикотали
Потражили смо савет од Санитарне инспекције
– Реците нам, забога, шта да радимо
– To се и ja питам - одговори нам инспектор
– Moja кухиња их je пуна
После тога смо одустали од неравноправне борбе. Док доручкујемо, поворка мрава ћутке промиче ивицом стола у правцу сливника. Постали су углавном део домаће атмосфере. Сваког јутра проверавамо да ли je све у реду. Мрави нас већ познају и односе се према нама с оном уздржаном пристојношћу каква већ постоји међу противницима који су у бесконачним биткама научили да поштују једни друге. Прави пример мирољубиве коегзистенције...
 
Nataša Rostova:
Čitala Moj Češalj (Maj Kam) i sad se smejem kada se setim pojedinih pasusa .
Koliko god da je smešno vrlo je istinito, sigurno.
Kliknite za proširenje...
Isto mogu da kazem i za "Kod kuce je najgore", smesno i istinito...
Kratke i jasne price, jednostavan recnik, mnogo smeha, po malo ironije, i sto je najbitnije, ne moguce ih zaboraviti posto svi dolazimo u Bar slicne situacije.
 
UTOČIŠTE ČISTOĆE

Prvi susret sa neverovatnom švajcarskom čistoćom doživeli smo u poznatoj ciriškoj Banhofštrase. Prolazili smo kroz jednu od obližnjih robnih kuća, popeli se pokretnim stepenicama – koje su radile besprekorno – na četvrti sprat i tu kupili dva čokoladna kolača sa tanjirićima od kartona i isto takvim kašičicama besprekorno umotanim u celofan. Ha putu prema hotelu nismo mogli da se uzdržimo; otvorili smo ih i slatko pojeli. Bili su odlični. Još nikad u životu nismo jeli tako dobar čokoladni kolač, osim, možda, dva dana pre toga u Italiji. Tek što smo progutali poslednji zalogaj, kad iza leđa začusmo uzbuđene povike. Neko nas sustiže.
– Izvinite – dahtao je neki naizgled imućni gospodin. – Izgubili ste tanjiriće!
Pred nosom nam je držao oba ona čokoladom zaprljana kartona koje smo na vrhuncu naše gozbe nemarno odbacili.
– Izvinite – rekoh ja. – Mi to nismo „izgubili”.
– Nego šta?
– Kako to mislite? Kako, nego šta?
– A kako bih onda ja to našao na ulici?
U tom trenutku najbolja supruga na svetu istrže poštenom nalazaču iz ruku taj lepljivi otpadak, uz jedno kratko „hvala lepo”, i odvuče me dalje.
– Da li si poludeo? – siktala je. – Zar si zaboravio?
Prebledeo sam. Da, zaboravio sam da smo u čistunskoj Švajcarskoj, u prečistoj ulici njihovog najčistijeg grada. Nigde nije mogao da se vidi ni najmanji odbačeni papirić. Tek ovde-onde poneka izbledela mrlja na asfaltu, koju polivači ulica nisu uspeli da isperu. U daljini je jedan dobro obučeni đubretar antiseptičkom metlom uništavao mrvice hleba. Inače ničega osim čistoće, čistoće i samo čistoće. A ja sam se drznuo da ovu nepomućenu panoramu okaljam time što sam bezbožnički bacio dva zamrljana kartona. Razapet između stida i griže savesti, pažljivo sam slepio oba ostatka.
– Za sada je u redu – rekoh ženi koja je zadovoljno klimala glavom. – Ali šta sada? Ne mogu to sve vreme da vučem sa sobom. Ha kraju, još smo dve nedelje u Švajcarskoj...
– Ne brini, naći ćemo neko mesto gde ćemo se toga osloboditi na propisan način. Neku javnu deponiju ili nešto slično.
To je rekla u jedanaest pre podne. U dva popodne još uvek sam u rukama zamrljanim od znoja i čokolade držao ona dva kartona. Kad bismo barem našli neki papir da to zamotamo! Uzalud smo čežnjivim pogledima tražili nešto slično. Popeli smo se u prikolicu već poslovično čistog ciriškog tramvaja i seli uz otvoren prozor. Tu smo u živom razgovoru mahali rukama čekajući da naiđe pogodna krivina. Na jednom takvom mestu sam brzim pokretom bacio onu kašu od kartona kroz prozor. Zaškripaše kočnice. Posle nekoliko metara tramvaj se zaustavi. Poslušno sam sišao da pokupim vredan predmet koji mi je ispao i zahvalio vozaču:
– Vrlo ste ljubazni. Srećom, ništa se nije dogodilo. Puno vam hvala. Sad nas je već pomalo zahvatila panika. U nastupu očajničke hrabrosti obratio sam se nekom starijem gospodinu koji je sedeo u blizini i upitao ga šta bi on učinio kada bi hteo da se oslobodi prljavog komada papira. Stariji gospodin se zamislio i izrazio mišljenje da je slučaj koji sam spomenuo toliko neverovatan, da teško može da ga zamisli, ali govoreći teoretski, on bi taj komad papira poneo kući i u nedelju ga zapalio. Otkrio sam mu svoju tajnu i dodao da papirnati predmet o kome je reč, spada u kategoriju „otpad”. On mi dade svoju adresu i pozva nas da dođemo kod njega sutra posle podne. Mogli bismo da ostanemo kod njega nekoliko meseci kao gosti; njegova žena bi se veoma obradovala. Bio sam više nego spreman da prihvatim poziv, ali se na vreme setih da uopšte ne nameravamo da se toliko dugo zadržavamo u Švajcarskoj. Srdačno sam se zahvalio i obavestio ga da ću da prihvatim njegov poziv samo ako se nađem u nepredviđeno teškoj situaciji; u međuvremenu mi je, naime, palo na pamet jedno drugo, jednostavnije rešenje: poslaću tu stvar poštom u Izrael kao „besplatni uzorak”.
– Ali šta ćete s tim u Izraelu? – zabrinuto je pitao moj teoretski domaćin.
– Baciću to u Jordan.
To ga je smirilo i mi smo se rastali sa suzama u očima. Iskrcali smo se u nekom drvoredu u predelu vila. Ispostavilo se, na žalost, da nije moguće sprovesti moj plan, tj. sačekati mrak i zakopati papirnati smotuljak ispod drveta, jer su sva stabla bila ograđena rešetkama od kovanog gvožđa. Oborene glave vraćali smo se prema gradu. Odjednom tu, u centru grada, ugledah kako na jednoj uličnoj banderi visi korpa za otpatke, prava, stvarna, čarobna žuto obojena korpa sa natpisom: „Održavajte čistoću Ciriha! Otpaci – ovde!” Doteturah i uhvatih se za korpu, kao begunac za slamku spasa, ubacih karton i jecajući zagrlih ženu čije je lice zračilo nadzemaljskim smeškom potpune sreće. Uhvativši se za ruke krenusmo put našeg hotela.
– Izvinite – reče policajac koji nas je zaustavio posle nekoliko koraka. – Moraćete da izvadite svoj paketić. To je sasvim nova korpa za otpatke. Hteli bismo da ostane čista.
– Da... ali... – promucah i malaksalim pokretom pokazah natpis. – Tu izričito piše: Otpaci ovde.
– To važi samo za pometenu prašinu, ali ne i za otpatke ili bilo kakve čvrste predmete. Održavajte čistoću Ciriha!
Spustio sam ruku duboko u korpu i izvukao kartone. Osećao sam se kao ranjena srna. Glasom, koji se i meni samom učinio tuđim, progovorih najboljoj supruzi na svetu:
– Ne preostaje mi ništa drugo. Moram to da pojedem.
– Pobogu! Da se nisi usudio da staviš tu prljavu stvar u usta.
– Dobro – prošaptah. – Onda ću da je skuvam.
Rekavši to, utrčah u obližnji restoran.
Prišao mi je šef sale.
– Papirnati otpadak? – zapita profesionalno. – Da li ga želite pirjanog ili pečenog?
– Pečenog, molim. Napola, engleski.
– Kao obično – potvrdi konobar, stavi papir na srebrni tanjir i odnese ga u kuhinju. Za deset minuta vrati ga nazad, vrućeg i garniranog sa povrćem. Uzeh prvi zalogaj i ispljunuh ga.
– To je zagorelo – povikah. – Uopšte ne može da se jede.
Skočismo na noge i pohitasmo napolje. Pred oči nam iskrsnu dobri, stari Bulevar Rotšild u Tel Avivu, sa stotinama malih gomila otpadaka koje veselo blistaju obasjane sredozemnim suncem.

Efraim Kišon - Nije fer, Davide
 
"Код куће је најгоре"

КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО


Стара изрека каже: лепше je давати него узимати. Тако и ми, кад год се у кући нађе нека непотребна ствар, кажемо: то може да послужи као диван поклон. Штавише, имамо читаво складиште припремљених поклона, уредно сложених и разврстаних. Увек када нам неко нешто поклања, кажемо: хвала најлепше - a поклон склонимо. Дечје ствари иду у посебну фијоку, књиге већег формата, нарочито хебрејски класици - у фијоку с ознаком „Бар-Митзвах” {3}, поцинковани тањири - под ознаку „Венчања”, јефтине вазе - под „Рођендани”, пепељаре немогућег изгледа - под „Усељења”, и тако даље.
Једног дана наш пријатељ Бен-Цион Зиглер дошао нам je у посету и донео мојој жени на поклон велику бомбоњеру умотану у целофан, тако да су се на поклопцу лепо могле видети насликане црвене руже. Били смо пресрећни јер je таква бомбоњера пригодан поклон за сваку прилику. Већ смо хтели да je ставимо у фијоку под „Разно”, кад нас je изненада обузела жеља за нечим слатким, коју смо могли да утолимо само чоколадом. Пожудно смо искидали целофан, отворили бомбоњеру и - устукнули. У кутији je било туце смеђих, тврдих буђавих куглица на које се већ била нахватала буђ.
– Ово je апсолутни рекорд - рече најбоља супруга на свету дрхтећи од беса. - Најстарија чоколада коју сам икада видела!
Сместа смо с бомбоњером одјурили Зиглеру. Погледао ју je, поцрвенео, побледео и, презнојавајући се, објаснио нам je да ју je добио прошле године од свог пријатеља Бар-Хонига. Назвали смо Бар-Хонига и оштрим речима га напали. У почетку je муцао и нешто петљао a затим je признао да ју je добио као рођендански поклон од Глика. Истраживали смо даље. Глик je бомбоњеру добио пре четири године од женине нећаке кад су му се родили близанци. Нећака се још добро сећала да ју je добила од Гласера, Гласер од Штајнера a Штајнер - нећете ми веровати - од моје драге тетка Илке 1960. г. Сада се сећам да се годину дана раније тетка Илка уселила у нови стан и с обзиром да у одговарајућој фијоци нисмо имали ништа у резерви, морали смо тешка срца да жртвујемо бомбоњеру.
Тако je та наша кутија прошла земљу уздуж и попреко, била на свим могућим прославама - да бисе опет вратила у наше руке и, да je нисмо отворили, можда би поживела још којих педесетак година пре него што би се сасвим распала.
Moja je пак дужност да објавим да je бомбоњера, која je у држави Израел служила као трајно средство поклањања, повучена из оптицаја. Неко ћe морати да купи нову. Жалим случај.
 
Čišćenje naočara

Povezao sam se autobusom na Monmartr, iskrcao se i blaženo prepustio šarolikoj struji umetničkog sveta. Drugim rečima, ceo sam u kafanu, naručio vermut i posmatrao opšti metež oko sebe. I to kakav metež! Za susednim stolom je neka mala blajhana plavuša jecala na ramenu nekog bradatog cvikeraša, nešto dalje seksbomba u poodmaklim godinama pričala je zainteresovanoj publici o svojoj propaloj mladosti. Pored njih je neki neobrijanko u dolčeviti držao prazan tranzistor na uhu i divlje gledao oko sebe. Ovde su šestorica dugokosih mladića raspravljali o nekoj sopstvenoj ideji mešavine neodadaizma i Kafke, tamo su se dve nepomične, nafrakane ženske spodobe u nemom zagrljaju pripremale za sledeće udarce sudbine. Neka polugola, predivna prodavačica sela je pored afričkog mornara, izvukla knjigu i počela da čita. U jednom uglu je setni student pokušavao da izvrši samoubistvo gutajući kašiku, ali je na vreme naleteo konobar, odgovoran za brojno stanje posuđa. Dve glumice više nisu mogle da izdrže i počele su da se svlače, pa je konobar odmah pozvao policajca kako bi i ovaj mogao da uživa u prizoru. Neki vajar, verovatno pati od elefantijaze, uspeo je pomoću minijaturne flaute da proizvede zvuk elektronske muzike, jedna poznata pesnikinja vodila je ženku buldoga od stola do stola i skupljala priloge za navodni jučerašnji kujin nakot, sedokosi harmonikaš je sentimentalnim melodijama pratio zagrljaje ljubavnog para, cigarete i šibice letele su vazduhom, žamor i smeh probijali su se kroz slojeve dima i alkohola. I usred te orgije uzajamne pripadnosti i životne radosti, samo je jedan jedini čovek sedeo usamljen za stolom, a to sam bio ja.
Još nikada u životu se nisam osećao tako usamljen, tako zaboravljen, napušten i izgubljen. Da po vrućini (kakva je tog dana vladala) nisam imao običaj da nosim sportsku košulju preko pantalona – nikada ne bih uspostavio dodir sa svojom okolinom. Nije to bio, da odmah primetim, nimalo zabavan susret.
Odjednom sam, naime, jasno osetio kako se levi donji kraj moje košulje – koja je, kako rekoh, visila preko pantalona – odmiče od mene. Oprezno se okrenuh i – stvarno: moj komšija s drugog stola sleva dočepao se moje košulje i njome brisao naočare, velika debela stakla u crnom rožnatom okviru. Nikada u životu nisam sreo tog gospodina. A sada sedi tu i mojom košuljom briše naočare!
Otprilike jedan minut vladala je tišina isprekidana samo šumom ritmičkog trljanja.
Tada sam skočio.
– Gospodine! – rekoh. – Šta vam pada na pamet?
– Pa zar ne vidite? glasno je odgovorio. – I zašto tako blesavo buljite?
– Možla biste svoje naočare mogli da obrišete i sopstvenom košuljom?
– Moja sopstvena košulja je u mojim sopstvenim pantalonama. To vidite i sami...
On podiže naočare prema svetlu kako bi ustanovio da li su već dovoljno očišćene. Očigledno nisu bile. Kad sam primetio da namerava da nastavi sa čišćenjem, hteo sam da mu uskratim svoju košulju, ali sam se lepo proveo.
– Šta je? – povikao je. – Dozvolite mi da očistim naočare!
– Ali ne mojom košuljom!
– Što da ne?
– Ha primer zato što vas ne poznajem.
– Bosko. – Komšija lagano klimnu glavom i predstavi se. Sada, kad smo se lično upoznali, bilo je već mnogo teže da mu uskratim košulju.
– Da, ali... – promucao sam – to je sasvim nova, čista košulja...
Moram da priznam da nisam upotrebio bogzna kako čvrst dokaz, ali mi ništa bolje nije padalo na pamet. To što su sa susednih stolova bili u meni uprti neprijateljski pogledi, nije mi nimalo olakšavalo noložaj. Bosko, koji je odmah shvatio da je taktički u prednosti, rukom je držao kraj moje košulje, spreman na akciju.
– Da košulja nije čista, ne bi ni brisao njome naočare. To su vrlo skupa i osetljiva stakla. Da znate!
– Onda je barem nemojte vući – opomenuh ga slabašiim glasom dok je on nastavljao da čisti.
– Ko vuče? – zapita Bosko ljutito i izvadi iz džepa svoje košulje druge naočare, s tamnozelenim staklima.
– Ne! – rekoh odlučno, ni slučajno naočare za sunce.
– Dosađujete mi – odvrati Bosko. – Smirite se već jednom.
Sad mi je cela stvar već postala preglupa. Ha kraju krajeva, ja sam turista, stranac, podižem im turistički promet, u stvari sam čak gost u njihovoj zemlji. Boska jedva da poznajem, a svakako ga ne poznajem dovoljno da bih mogao da mu dozvolim da mojom košuljom očisti čitavu svoju zalihu naočara. Ali javno mnjenje je, naravno, na njegovoj strani, i to se nedvosmisleno vidi na licima onih što sede naokolo. „Ti bedni autsajderu”, govore njihovi pogledi, „Ti uljezu! Ti egoisto! Ti nadmeni, nedruštveni uobraženko. Misliš li da je tvoja košulja nešto najvrednije na svetu? Budi srećan što je jedanput poslužila nečemu korisnom. Uopšte nemaš osećaj zajedničke pripadnosti, nikakav osećaj kolektivne odgovornosti, solidarnosti. Ne zaslužuješ da tu sediš, ti dolutala dronjava ništarijo!”
Kad mi je prekipelo, skupio sam svu snagu i izustio:
– Dosta! Ne dam više!
– A zašto?
– Nisam dužan da vam odgovorim. Ili bi možda trebalo svima da dozvolim da mojom košuljom brišu naočare?
– Svima? Zašto svima? – upućivali su mi gnevne povike. – Ko je osim Boska čistio naočare? Kome drugom treba vaša glupa košulja? Zašto govorite o „svima” kad je samo Bosko...
Ostalo više nisam čuo. Bio sam već na vratima. Tu sam zastao, okrenuo se i izazovno polako ugurao košulju u pantalone.

Nije fer, Davide
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Nobelova nagrada za književnost norveškom piscu Junu Foseu
Odgovora
2
Pregleda
299
Наутилус
Наутилус
Ničeanac
Moja poezija
Odgovora
5
Pregleda
459
Ј384Ч
Ј

Back
Top