Efraim Kišon

Mika

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
24.271
efraim-kison.jpg


(1924– 2005)
pisac, satiricar, dramski pisac, scenarista i reziser.

Efraim Kišon je izraelski autor, satiričar, dramaturg, scenarista i filmski reditelj. Rođen je u Budimpešti, 23. avgusta 1924., a preminuo u Švajcarskoj 29. januara 2005. Bio je jedan od najčitanijih savremenih satiričara na svetu.

Mladost i početak karijere

Rođen je u jevrejskoj porodici, srednjeg staleža, 23. avgusta 1924. godine sa imenom Ferenc Hofman (Ferenc Hoffman) u Budimpešti, Mađarska. Studirao je na Akademiji likovne umetnosti slikarstvo i skulpturu. U to vreme počeo je da piše drame i humoreske.

Njegov talent bio je prepoznat još od mladosti. 1940. dobio je prvu nagradu na srednjoškolskom takmičenju za najbolji roman. Za vreme Drugog svetskog rata, zbog rasne diskriminacije nije mu bilo dozvoljeno da upiše univerzitet, pa je odlučio da postane zlatar. Pored toga, većinu svoje mladosti proveo je u radnim logorima i različitim skloništima u strahu od nacista. U jednom logoru uspeo je da preživi zahvaljujući svom talentu prema šahu. U drugom logoru Nemci su ih postrojili i pucali, ipak i to je uspeo da preživi, dok nije uhvatio priliku da pobegne i odatle. Ostatka rata skrivao se predstavljajući se kao slovački radnik „Stanko Andras“.

Većina njegove porodice ubijena je u plinskim komorama Aušvica „Auschwitz“, njegovi roditelji i njegova sestra su preživeli. Zbog fašističkog progona, 1945. godine promenio je prezime Hofman u prezime Kišon, da sakrije svoje Nemačko poreklo.


Porodica

Godine 1957. rođen je njegov prvi sin Rafael, ali njegov prvi brak sa Evom se raspao. Godine 1959. oženio je Saru (rođenu Lipovic). Sara se školovala na Džulijard školi (Julliard School) u Njujorku kao pijanista. Ona mu je rodila sina Amira i kćerku Rene.

Rafael je veterinar u Izraelu, Amir je kompjuterski specijalista (diplomirao na Univerzitetu Jejl), a Renana je grafički umetnik.

Efraim Kišon ima 5 unuka, a godinu dana nakon Sarine smrti, oženio se ponovo sa Lizi Vitasek.

Kišon je umro 29. januara 2005. u svojoj kući u Švajcarskoj, u 81. godini, nakon srčanog udara. Njegovo je telo preveženo u Izrael, a pokopan je na Trumpeldorovom groblju u Tel Avivu.

* Svoju suprugu (nevezano koju 🙂) uvek u delima oslovljava sa Najbolja od svih žena.

Izvor: biografija.org
 
Život Efraima Kišona

1946. godine oženio se sa Evom (Chawa) Klamer.
1948. završio je studije metalne skulpture i istorije umetnosti , te počeo pisati humorističke članke pod imenom Franc Kišunt (Franz Kishunt).
Iste godine njegova tetka je poslala, bez njegovog znanja, satiru o „rasističkom“ režimu koji diskriminira Jevreje na novom takmičenju vodećeg mađarskog književnog lista „Svet“. Dobio je prvu nagradu i zbog toga je dobio posao u satiričnom mađarskom magazinu „Ludas Matii (Lúdas Matyi) „.

Godine 1949., zajedno sa svojom prvom ženom Evom (Chawa) Klamerom, uselio se u novoosnovanu državu Izrael da bi pobegao od komunističkog režima u Mađarskoj. Kao autor bio je privilegovan u Mađarskoj i dobio visok prihod, ali ipak nije mogao da podnese staljinistički režim.
Prilikom useljavanja u Izrael, službenik imigracije službeno je promenio njegovo ime u „Efraim Kišon“. Prema Kišonu, kada ga je službenik za imigraciju pitao za njegovo ime, i kada je on odgovori „Ferenc”, službenik mu je rekao: Ne postoji takvo ime, i napisao „Efraim“.

Kada je prvi put stigao u Izrael, morao je da živi u prijemnom kampu „kapija do kuće“ (kasnije je pisao o tom iskustvu i njegovom kulturnom sukobu sa imigrantima u “ Salah Šabati (Sallah Shabbati)“ – koji je postao jedan od najvažnijih filmova iz Izraela), a zatim se naselio u kibuc Kfar Hachoresh (kod Haife).

U kibucu je radio kao električar, farmaceut i čistač. Takođe je počeo da piše za „Uj Kelet“ novine na mađarskom jeziku. 1951. godine i prvi je objavio „Blaumilch kanal“ koji je nazvao „Davar“. Prve satire koje je napisao u Izraelu otkupljene su, prevedene na hebrejski i objavljeni pod naslovom „Imigrant kod nas“ (Ha-Oleh Ha-Iored Al Haienu).
Iste godine zajedno sa prijateljima otvorio je garažu u Pardes Hanna koja se naziva „Daru“, gde je neko vreme radio kao mehaničar.
Iste godine postao je član redakcije Uj Keleta.

Prvi brak s Evom (Chawa) Klamer je 1956. završio razvodom.
Godine 1959. oženio se sa Sarom Lipovitz, koja je umrla 2002.
Godine 2003. oženio se austrijskom književnicom Lisom Witasek.
Kišon je imao troje djece: Rafaela (Raphael, 1957.), Amiru (1963.) i Renanu (1968.).


Surovost života i karijera


Kišon je u početku živio u tranzitnom logoru „Sha’ar Ha’Aliiah“ u blizini Haifa, a ubrzo nakon toga preselio se u Kibbutz Kfar Hahoresh, u kojem je radio kao medicinska sestra dok je učio hebrejski jezik tokom slobodnog vremena uz pomoć svog komšije Josipa Bilitzer.

U svojoj autobiografiji napisao je da je 1952. godine otišao u konklavu čitavu godinu i naučio hebrejski jezik, učeći 18 sati dnevno. Ovo je bila potreba nekog ko želi da bude novinar i pisac, pišući o vanzemaljcima i novom jeziku. Video je mnogo nadarenih autora iz Mađarske koji su postali slobodni u Izraelu i nije hteo da se vraća tamo. Tokom ovog perioda napisao je nekoliko humorističkih spiskova za mađarski list „Uj Kelet“. Kasnije se Kišon preselio na projekat stanovanja. Studirao je hebrejski jezik na Ulpan „Etzion“ u Jerusalimu, a uskoro je postao poznat.

Ipak, njegov težak mađarski naglasak pratio ga je tokom celog života. Savladavši hebrejski jezik sa izuzetnom brzinom, 1951. godine Kišon je počeo pisati satiričnu kolumnu u dnevniku lakog hebrejskog jezika, „Omeru“, nakon samo dve godine u zemlji. Kasnije je Kišon počeo da piše za časopis „Davar“ u kojem je objavio satire pod nazivom „kanal Blaumilch“.

Te iste godine objavio je svoju prvu knjigu u Izraelu „Ha-ole Ha-Ioure le-Chaienu“ – „Pestering Immigrant“ – „Imigrant kod nas“, ( hebrejska je reči za „imigranta“) koja je napisana na mađarskom i koju je preveo na hebrejski Avigdor Meiri.
Knjiga je uglavnom bila o životnim iskustvima novih imigranata u Izraelu tokom pedesetih godina.

Godine 1952. Kišon je započeo pisanje redovne satirične kolumne pod nazivom „Čad Gadja“ („Had Gadia“) (u slobodnom prevodu „Jedna mlada koza“ na aramejskom jeziku, preuzeta iz Jevrejske knjige „Paša“ (Pasha)) u dnevnom hebrejskom tabloidu „Ma’ariv“.

Kišonova izuzetna lingvistička inventivnost i talent za stvaranje likova preneta je u njegov rad za pozorište. Već sledeće godine 1953., poznato svetsko pozorište Habima u Tel Avivu izvodilo je njegovu predstave pod nazivom „Njegovo ime mu pređe“ (Shmo Holech Lefanav).

Izvor: biografija.org
 
Posao i uspeh

„Ja nisam pisac. Ja sam samo humorista. Jedino kad umreš onda postaješ pisac“

Efraim Kišon je napisao 700 knjiga (više od 50 na originalnom jevrejskom jeziku) koje su bestseleri i prevedene na 37 jezika. Prodao je ukupno 43 miliona primeraka. Kišon je autor predstava, mjuzikla i filmova. Dvaput je nominovan za nagradu Oskara i osvojio je Zlatni globus tri puta.

„Kišonske porodične priče“ je njegova najprodavanija knjiga širom sveta na hebrejskom jeziku nakon Biblije. Među brojnim nagradama i avanturama dobio je nemački orden za zasluge i Izraelsku nagradu.

Pisao je kolumnu oko 30 godina, dok je u prve dve decenije objavio po jednu novu kolumnu gotovo svakodnevno. Za nekoliko godina nakon pokretanja njegove pisane karijere u Izraelu, Kišon je postao jedan od najistaknutijih humorističara i satiričara u zemlji.


Najpoznatija objavljena dela

Knjige:

  • Ne brini (1957)
  • Skice (1957)
  • Sve zavisi (1958)
  • On i ona (1963)
  • Neki rezultati (1964)
  • Kosti u grlu (1966)
  • Žao mi je što smo pobedili! (1967), (sa ilustracijama Doša)
  • Gomzim, gomzim (1969)
  • Za (1970)
  • Oh, pobednici (1970)
  • Odeljenje Efraima Kišona (1972)
  • Vole se na ekranu (1973)
  • Partacja ljubavi moja (1974)
  • Moja porodica ispravna ili pogrešna (1977)
  • „Nije fer, Davide“ (1977) – Ima 73 priče – objavljena je u biblioteci HIT, a kasnije je objavljena u biblioteci „Evergreen“ prva deo knjige s 36 priča
  • Suša osmeha (1978)
  • Porodična knjiga (1980-struja)
  • Šolja je naša (1981),
  • dečja knjiga Ušice na žici (1981), knjige za decu
  • Nedovršena avantura (1981), knjige za decu
  • Žvaka sa prugama (1981), knjige za decu
  • Sedam komedija (1981)
  • Satirična knjiga I (1981)
  • „Kod kuće je najgore“ (1982) – 34 porodične priče, (spremanje „najbolje supruge na svijetu“ za doček Nove godine je legendarna priča koja blago karikira pripreme lepšeg pola kada izlaze iz kuće)
  • Satirična knjiga II (1991)
  • Satirična knjiga III (1992)
  • 58 Skica (1995)
  • Herkules i sedam dečijih knjiga (1995), knjige za decu
  • Uvlačenje psa (1995), knjiga za decu
  • Dlakav pakao (1998)
  • Državni protokol (1999)
  • Priručnik za menadžere (2000) – priče
  • Knjiga putovanja (2003)
  • Partacja (2004)
Najpoznatije Kišonove predstave:
  • Njegov ugled prethodi mu (1953)
  • Crno na bijelom (1957)
  • Uzmite utičnicu (1968)
  • Oh, oh, Juliet (1972)
  • Sallah Shabati (1988)
  • Otvoren za renoviranje (2004)
  • Policajac (2009)



Izvor: biografija.org
 
PARAFRAZA HA NARODNU TEMU

Istinita priča koju ću vam sada ispričati, čvrst je dokaz da u ovom našem propalom svetu još uvek postoje čast i poštenje. Glavna ličnost ove priče je novi doseljenik iz istočne Evrope čije je prezime Vaticki. Od detinjstva je nastojao da se zaposli u javnoj ustanovi, pa se odmah po dolasku prijavio za portira u telavivskoj Skupštini. Vaticki je rođeni nespretnjaković sa dve leve noge, koji velikim, okruglim očima preplašeno gleda u svet i ništa ne shvata. Ne zna ni reči hebrejski. Ali ipak je znao da o njegovom radnom mestu, za koje se, osim njega, kandidovalo još stotine drugih, odlučuje izvesni Šulthajs. Vaticki je krenuo kod svog ujaka, starosedeoca u Izraelu, i zamolio ga za pomoć. Ujak je jednom spomenuo kako povremeno u kafani igra šah sa Šulthajsom.
Ujak se sav uzvrteo od nelagodnosti. Šulthajsa je poznavao samo površno, ali je ipak popustio pred sestrićevim molbama kome je trebalo pomoći i obećao mu da će prvom prilikom da porazgovara sa Šulthajsom.
Prva prilika ukazala se tek nekoliko meseci kasnije, posle mnogih sestrićevih poseta ujaku, čija svrha beše da ga nateraju da porazgovara sa Šulthajsom.
– Da, razgovarao sam s njim – reče mu ujak. – Uspeo sam da ga nagovorim da upiše tvoje ime u svoj tajni notes a za svaki slučaj potraži i neke druge veze.
Vaticki zahvalno poljubi ruku svom dobročinitelju, požuri u Organizaciju za pomoć novim doseljenicima kojoj pripada, pa se baci na kolena pred sekretarom. Ovaj se raskravi i lično ode u Skupštinu, koja se nalazila u blizini, kako bi intervenisao kod Šulthajsa.
– Nije išlo lako – obavestio ga je posle sekretar. – Prvo sam morao pola sata da čekam u predsoblju, a zatim sam ga čitav sat ubeđivao. Ali uspeo sam. Crvenim mastilom je u svom tajnom notesu podvukao ime Vaticki.
Doseljenik nije znao šta bi od sreće i zahvalnosti. Otada je u sekretarovoj kući često obavljao sitne poslove, ribao stepenište i izvodio psa u šetnju. U međuvremenu se trudio da uhvati vezu sa još nekim važnim osobama koje bi podržale njegovu molbu. Jedan član Gradskog veća, do koga je uspeo da dođe, izdiktirao je u njegovom prisustvu pismenu preporuku obećavši da će je već sutradan poslati. Vaticki se osećao kao da je na sedmom nebu.
Nekoliko dana kasnije sreo je zemljaka iz stare domovine, koji je uspeo da dobije uticajan položaj u kulturnom životu grada i koji je hteo lično da se zauzme kod Šulthajsa za svog srećnog prijatelja; i on mu je uskoro s puno ohrabrenja pričao o Šulthajsovoj reakciji. Bilo je i nekih drugih koji su urgirali kod Šulthajsa, i svi su se odreda vraćali sa dobrim vestima.
I, da vidite, posle pola godine Šulthajs ga lično pozva u Skupštinu.
– Čestitam vam – reče. – Dobili ste posao. A da li znate zašto baš vi? Baš vi među stotinama kandidata? Zato što jedino za vas niko nije urgirao.

Efraim Kišon - Nije fer, Davide
 
"Код куће је најгоре"

НАЈЕЗДА МРАВА

Станови у приземљу имају и предност и ману. Предност je у томе што човек не мора да се пење уз степенице, a мана je опет у томе што то не морају ни мрави. Зато сваког јутра војска мрава пређе наш кућни праг, успузи уз кухињски зид па се преко корпе за хлеб размили по судопери и заврши у сливнику. За кратко време те ситне бештије развију жив саобраћај у оба смера и успут с махнитом ревношћу односе све што им je на путу.
Кажу да су мрави у приземљу уобичајена појава a да je ова година неуобичајено богата мравима. Било како било, најбоља супруга на свету одлучила je једног јутра да им зада смртоносан ударац.
– He помаже да их убијамо појединачно. - утврдила je. - Треба им пронаћи легло.
Кренули смо да у супротном смеру пратимо мрављу поворку која нас je водила од кућног прага до баште, да би привремено нестала под живицом a онда опет искрсла с друге стране, a одатле кривудала надземно и подземно према северу. Зауставили смо се на крају града.
– Боже, драги - рече жена, - па они долазе из иностранства! И зашто баш у нашу кућу? Шта ли, до ђавола, налазе баш у нашем сливнику?
Ha то питање, наравно, могла би да одговори само мравља краљица. Радне масе су синдикална створења и не постављају питања већ котрљају свој терет
Moja je жена, пошто их je неко време посматрала, купила прашак против мрава и посула отровом њихову стазу од улазних врата све до сливника. Сутрадан су мрави врло споро напредовали, с обзиром да су морали да прелазе преко брежуљака од прашка. To je уједно био и једини учинак. Прихватили смо се спреја против гамади. Први су редови пали, али се главнина снага храбро пробила до отвора сливника
– Што jec’, jec’, врло су отпорни - признаде моја жена и опра кухињу карболом. Два дана мрави су били потпуно мирни. Али и ми. После кратког предаха поворка je опет навалила пуном снагом, рекло би се чак појачаним темпом. Открили су сируп против кашља и пошто су се добро накљукали, никада више нису закашљали
Најбоља супруга на свету одустала je од својих принципа и кренула je да их убија једног по једног. Потаманила би их на хиљаде сваког јутра. Потом je одустала и о тога
– He вреди - рече напокон, - множе се као Кинези...
Уследили су затим дани салате. Moja супруга je, наиме, однекуд чула да мрави не подносе мирис краставаца па их je насекла пуну чинију и кришкама опточила кухињу. Ускоро се испоставило да мрави за ту новост још нису чули па су прво малко проњушили a онда мртви хладни прелазили преко њих. Неки су се чак и закикотали
Потражили смо савет од Санитарне инспекције
– Реците нам, забога, шта да радимо
– To се и ja питам - одговори нам инспектор
– Moja кухиња их je пуна
После тога смо одустали од неравноправне борбе. Док доручкујемо, поворка мрава ћутке промиче ивицом стола у правцу сливника. Постали су углавном део домаће атмосфере. Сваког јутра проверавамо да ли je све у реду. Мрави нас већ познају и односе се према нама с оном уздржаном пристојношћу каква већ постоји међу противницима који су у бесконачним биткама научили да поштују једни друге. Прави пример мирољубиве коегзистенције...
 
Nataša Rostova:
Čitala Moj Češalj (Maj Kam) i sad se smejem kada se setim pojedinih pasusa .
Koliko god da je smešno vrlo je istinito, sigurno.
Kliknite za proširenje...
Isto mogu da kazem i za "Kod kuce je najgore", smesno i istinito...
Kratke i jasne price, jednostavan recnik, mnogo smeha, po malo ironije, i sto je najbitnije, ne moguce ih zaboraviti posto svi dolazimo u Bar slicne situacije.
 
UTOČIŠTE ČISTOĆE

Prvi susret sa neverovatnom švajcarskom čistoćom doživeli smo u poznatoj ciriškoj Banhofštrase. Prolazili smo kroz jednu od obližnjih robnih kuća, popeli se pokretnim stepenicama – koje su radile besprekorno – na četvrti sprat i tu kupili dva čokoladna kolača sa tanjirićima od kartona i isto takvim kašičicama besprekorno umotanim u celofan. Ha putu prema hotelu nismo mogli da se uzdržimo; otvorili smo ih i slatko pojeli. Bili su odlični. Još nikad u životu nismo jeli tako dobar čokoladni kolač, osim, možda, dva dana pre toga u Italiji. Tek što smo progutali poslednji zalogaj, kad iza leđa začusmo uzbuđene povike. Neko nas sustiže.
– Izvinite – dahtao je neki naizgled imućni gospodin. – Izgubili ste tanjiriće!
Pred nosom nam je držao oba ona čokoladom zaprljana kartona koje smo na vrhuncu naše gozbe nemarno odbacili.
– Izvinite – rekoh ja. – Mi to nismo „izgubili”.
– Nego šta?
– Kako to mislite? Kako, nego šta?
– A kako bih onda ja to našao na ulici?
U tom trenutku najbolja supruga na svetu istrže poštenom nalazaču iz ruku taj lepljivi otpadak, uz jedno kratko „hvala lepo”, i odvuče me dalje.
– Da li si poludeo? – siktala je. – Zar si zaboravio?
Prebledeo sam. Da, zaboravio sam da smo u čistunskoj Švajcarskoj, u prečistoj ulici njihovog najčistijeg grada. Nigde nije mogao da se vidi ni najmanji odbačeni papirić. Tek ovde-onde poneka izbledela mrlja na asfaltu, koju polivači ulica nisu uspeli da isperu. U daljini je jedan dobro obučeni đubretar antiseptičkom metlom uništavao mrvice hleba. Inače ničega osim čistoće, čistoće i samo čistoće. A ja sam se drznuo da ovu nepomućenu panoramu okaljam time što sam bezbožnički bacio dva zamrljana kartona. Razapet između stida i griže savesti, pažljivo sam slepio oba ostatka.
– Za sada je u redu – rekoh ženi koja je zadovoljno klimala glavom. – Ali šta sada? Ne mogu to sve vreme da vučem sa sobom. Ha kraju, još smo dve nedelje u Švajcarskoj...
– Ne brini, naći ćemo neko mesto gde ćemo se toga osloboditi na propisan način. Neku javnu deponiju ili nešto slično.
To je rekla u jedanaest pre podne. U dva popodne još uvek sam u rukama zamrljanim od znoja i čokolade držao ona dva kartona. Kad bismo barem našli neki papir da to zamotamo! Uzalud smo čežnjivim pogledima tražili nešto slično. Popeli smo se u prikolicu već poslovično čistog ciriškog tramvaja i seli uz otvoren prozor. Tu smo u živom razgovoru mahali rukama čekajući da naiđe pogodna krivina. Na jednom takvom mestu sam brzim pokretom bacio onu kašu od kartona kroz prozor. Zaškripaše kočnice. Posle nekoliko metara tramvaj se zaustavi. Poslušno sam sišao da pokupim vredan predmet koji mi je ispao i zahvalio vozaču:
– Vrlo ste ljubazni. Srećom, ništa se nije dogodilo. Puno vam hvala. Sad nas je već pomalo zahvatila panika. U nastupu očajničke hrabrosti obratio sam se nekom starijem gospodinu koji je sedeo u blizini i upitao ga šta bi on učinio kada bi hteo da se oslobodi prljavog komada papira. Stariji gospodin se zamislio i izrazio mišljenje da je slučaj koji sam spomenuo toliko neverovatan, da teško može da ga zamisli, ali govoreći teoretski, on bi taj komad papira poneo kući i u nedelju ga zapalio. Otkrio sam mu svoju tajnu i dodao da papirnati predmet o kome je reč, spada u kategoriju „otpad”. On mi dade svoju adresu i pozva nas da dođemo kod njega sutra posle podne. Mogli bismo da ostanemo kod njega nekoliko meseci kao gosti; njegova žena bi se veoma obradovala. Bio sam više nego spreman da prihvatim poziv, ali se na vreme setih da uopšte ne nameravamo da se toliko dugo zadržavamo u Švajcarskoj. Srdačno sam se zahvalio i obavestio ga da ću da prihvatim njegov poziv samo ako se nađem u nepredviđeno teškoj situaciji; u međuvremenu mi je, naime, palo na pamet jedno drugo, jednostavnije rešenje: poslaću tu stvar poštom u Izrael kao „besplatni uzorak”.
– Ali šta ćete s tim u Izraelu? – zabrinuto je pitao moj teoretski domaćin.
– Baciću to u Jordan.
To ga je smirilo i mi smo se rastali sa suzama u očima. Iskrcali smo se u nekom drvoredu u predelu vila. Ispostavilo se, na žalost, da nije moguće sprovesti moj plan, tj. sačekati mrak i zakopati papirnati smotuljak ispod drveta, jer su sva stabla bila ograđena rešetkama od kovanog gvožđa. Oborene glave vraćali smo se prema gradu. Odjednom tu, u centru grada, ugledah kako na jednoj uličnoj banderi visi korpa za otpatke, prava, stvarna, čarobna žuto obojena korpa sa natpisom: „Održavajte čistoću Ciriha! Otpaci – ovde!” Doteturah i uhvatih se za korpu, kao begunac za slamku spasa, ubacih karton i jecajući zagrlih ženu čije je lice zračilo nadzemaljskim smeškom potpune sreće. Uhvativši se za ruke krenusmo put našeg hotela.
– Izvinite – reče policajac koji nas je zaustavio posle nekoliko koraka. – Moraćete da izvadite svoj paketić. To je sasvim nova korpa za otpatke. Hteli bismo da ostane čista.
– Da... ali... – promucah i malaksalim pokretom pokazah natpis. – Tu izričito piše: Otpaci ovde.
– To važi samo za pometenu prašinu, ali ne i za otpatke ili bilo kakve čvrste predmete. Održavajte čistoću Ciriha!
Spustio sam ruku duboko u korpu i izvukao kartone. Osećao sam se kao ranjena srna. Glasom, koji se i meni samom učinio tuđim, progovorih najboljoj supruzi na svetu:
– Ne preostaje mi ništa drugo. Moram to da pojedem.
– Pobogu! Da se nisi usudio da staviš tu prljavu stvar u usta.
– Dobro – prošaptah. – Onda ću da je skuvam.
Rekavši to, utrčah u obližnji restoran.
Prišao mi je šef sale.
– Papirnati otpadak? – zapita profesionalno. – Da li ga želite pirjanog ili pečenog?
– Pečenog, molim. Napola, engleski.
– Kao obično – potvrdi konobar, stavi papir na srebrni tanjir i odnese ga u kuhinju. Za deset minuta vrati ga nazad, vrućeg i garniranog sa povrćem. Uzeh prvi zalogaj i ispljunuh ga.
– To je zagorelo – povikah. – Uopšte ne može da se jede.
Skočismo na noge i pohitasmo napolje. Pred oči nam iskrsnu dobri, stari Bulevar Rotšild u Tel Avivu, sa stotinama malih gomila otpadaka koje veselo blistaju obasjane sredozemnim suncem.

Efraim Kišon - Nije fer, Davide
 
"Код куће је најгоре"

КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО


Стара изрека каже: лепше je давати него узимати. Тако и ми, кад год се у кући нађе нека непотребна ствар, кажемо: то може да послужи као диван поклон. Штавише, имамо читаво складиште припремљених поклона, уредно сложених и разврстаних. Увек када нам неко нешто поклања, кажемо: хвала најлепше - a поклон склонимо. Дечје ствари иду у посебну фијоку, књиге већег формата, нарочито хебрејски класици - у фијоку с ознаком „Бар-Митзвах” {3}, поцинковани тањири - под ознаку „Венчања”, јефтине вазе - под „Рођендани”, пепељаре немогућег изгледа - под „Усељења”, и тако даље.
Једног дана наш пријатељ Бен-Цион Зиглер дошао нам je у посету и донео мојој жени на поклон велику бомбоњеру умотану у целофан, тако да су се на поклопцу лепо могле видети насликане црвене руже. Били смо пресрећни јер je таква бомбоњера пригодан поклон за сваку прилику. Већ смо хтели да je ставимо у фијоку под „Разно”, кад нас je изненада обузела жеља за нечим слатким, коју смо могли да утолимо само чоколадом. Пожудно смо искидали целофан, отворили бомбоњеру и - устукнули. У кутији je било туце смеђих, тврдих буђавих куглица на које се већ била нахватала буђ.
– Ово je апсолутни рекорд - рече најбоља супруга на свету дрхтећи од беса. - Најстарија чоколада коју сам икада видела!
Сместа смо с бомбоњером одјурили Зиглеру. Погледао ју je, поцрвенео, побледео и, презнојавајући се, објаснио нам je да ју je добио прошле године од свог пријатеља Бар-Хонига. Назвали смо Бар-Хонига и оштрим речима га напали. У почетку je муцао и нешто петљао a затим je признао да ју je добио као рођендански поклон од Глика. Истраживали смо даље. Глик je бомбоњеру добио пре четири године од женине нећаке кад су му се родили близанци. Нећака се још добро сећала да ју je добила од Гласера, Гласер од Штајнера a Штајнер - нећете ми веровати - од моје драге тетка Илке 1960. г. Сада се сећам да се годину дана раније тетка Илка уселила у нови стан и с обзиром да у одговарајућој фијоци нисмо имали ништа у резерви, морали смо тешка срца да жртвујемо бомбоњеру.
Тако je та наша кутија прошла земљу уздуж и попреко, била на свим могућим прославама - да бисе опет вратила у наше руке и, да je нисмо отворили, можда би поживела још којих педесетак година пре него што би се сасвим распала.
Moja je пак дужност да објавим да je бомбоњера, која je у држави Израел служила као трајно средство поклањања, повучена из оптицаја. Неко ћe морати да купи нову. Жалим случај.
 
Čišćenje naočara

Povezao sam se autobusom na Monmartr, iskrcao se i blaženo prepustio šarolikoj struji umetničkog sveta. Drugim rečima, ceo sam u kafanu, naručio vermut i posmatrao opšti metež oko sebe. I to kakav metež! Za susednim stolom je neka mala blajhana plavuša jecala na ramenu nekog bradatog cvikeraša, nešto dalje seksbomba u poodmaklim godinama pričala je zainteresovanoj publici o svojoj propaloj mladosti. Pored njih je neki neobrijanko u dolčeviti držao prazan tranzistor na uhu i divlje gledao oko sebe. Ovde su šestorica dugokosih mladića raspravljali o nekoj sopstvenoj ideji mešavine neodadaizma i Kafke, tamo su se dve nepomične, nafrakane ženske spodobe u nemom zagrljaju pripremale za sledeće udarce sudbine. Neka polugola, predivna prodavačica sela je pored afričkog mornara, izvukla knjigu i počela da čita. U jednom uglu je setni student pokušavao da izvrši samoubistvo gutajući kašiku, ali je na vreme naleteo konobar, odgovoran za brojno stanje posuđa. Dve glumice više nisu mogle da izdrže i počele su da se svlače, pa je konobar odmah pozvao policajca kako bi i ovaj mogao da uživa u prizoru. Neki vajar, verovatno pati od elefantijaze, uspeo je pomoću minijaturne flaute da proizvede zvuk elektronske muzike, jedna poznata pesnikinja vodila je ženku buldoga od stola do stola i skupljala priloge za navodni jučerašnji kujin nakot, sedokosi harmonikaš je sentimentalnim melodijama pratio zagrljaje ljubavnog para, cigarete i šibice letele su vazduhom, žamor i smeh probijali su se kroz slojeve dima i alkohola. I usred te orgije uzajamne pripadnosti i životne radosti, samo je jedan jedini čovek sedeo usamljen za stolom, a to sam bio ja.
Još nikada u životu se nisam osećao tako usamljen, tako zaboravljen, napušten i izgubljen. Da po vrućini (kakva je tog dana vladala) nisam imao običaj da nosim sportsku košulju preko pantalona – nikada ne bih uspostavio dodir sa svojom okolinom. Nije to bio, da odmah primetim, nimalo zabavan susret.
Odjednom sam, naime, jasno osetio kako se levi donji kraj moje košulje – koja je, kako rekoh, visila preko pantalona – odmiče od mene. Oprezno se okrenuh i – stvarno: moj komšija s drugog stola sleva dočepao se moje košulje i njome brisao naočare, velika debela stakla u crnom rožnatom okviru. Nikada u životu nisam sreo tog gospodina. A sada sedi tu i mojom košuljom briše naočare!
Otprilike jedan minut vladala je tišina isprekidana samo šumom ritmičkog trljanja.
Tada sam skočio.
– Gospodine! – rekoh. – Šta vam pada na pamet?
– Pa zar ne vidite? glasno je odgovorio. – I zašto tako blesavo buljite?
– Možla biste svoje naočare mogli da obrišete i sopstvenom košuljom?
– Moja sopstvena košulja je u mojim sopstvenim pantalonama. To vidite i sami...
On podiže naočare prema svetlu kako bi ustanovio da li su već dovoljno očišćene. Očigledno nisu bile. Kad sam primetio da namerava da nastavi sa čišćenjem, hteo sam da mu uskratim svoju košulju, ali sam se lepo proveo.
– Šta je? – povikao je. – Dozvolite mi da očistim naočare!
– Ali ne mojom košuljom!
– Što da ne?
– Ha primer zato što vas ne poznajem.
– Bosko. – Komšija lagano klimnu glavom i predstavi se. Sada, kad smo se lično upoznali, bilo je već mnogo teže da mu uskratim košulju.
– Da, ali... – promucao sam – to je sasvim nova, čista košulja...
Moram da priznam da nisam upotrebio bogzna kako čvrst dokaz, ali mi ništa bolje nije padalo na pamet. To što su sa susednih stolova bili u meni uprti neprijateljski pogledi, nije mi nimalo olakšavalo noložaj. Bosko, koji je odmah shvatio da je taktički u prednosti, rukom je držao kraj moje košulje, spreman na akciju.
– Da košulja nije čista, ne bi ni brisao njome naočare. To su vrlo skupa i osetljiva stakla. Da znate!
– Onda je barem nemojte vući – opomenuh ga slabašiim glasom dok je on nastavljao da čisti.
– Ko vuče? – zapita Bosko ljutito i izvadi iz džepa svoje košulje druge naočare, s tamnozelenim staklima.
– Ne! – rekoh odlučno, ni slučajno naočare za sunce.
– Dosađujete mi – odvrati Bosko. – Smirite se već jednom.
Sad mi je cela stvar već postala preglupa. Ha kraju krajeva, ja sam turista, stranac, podižem im turistički promet, u stvari sam čak gost u njihovoj zemlji. Boska jedva da poznajem, a svakako ga ne poznajem dovoljno da bih mogao da mu dozvolim da mojom košuljom očisti čitavu svoju zalihu naočara. Ali javno mnjenje je, naravno, na njegovoj strani, i to se nedvosmisleno vidi na licima onih što sede naokolo. „Ti bedni autsajderu”, govore njihovi pogledi, „Ti uljezu! Ti egoisto! Ti nadmeni, nedruštveni uobraženko. Misliš li da je tvoja košulja nešto najvrednije na svetu? Budi srećan što je jedanput poslužila nečemu korisnom. Uopšte nemaš osećaj zajedničke pripadnosti, nikakav osećaj kolektivne odgovornosti, solidarnosti. Ne zaslužuješ da tu sediš, ti dolutala dronjava ništarijo!”
Kad mi je prekipelo, skupio sam svu snagu i izustio:
– Dosta! Ne dam više!
– A zašto?
– Nisam dužan da vam odgovorim. Ili bi možda trebalo svima da dozvolim da mojom košuljom brišu naočare?
– Svima? Zašto svima? – upućivali su mi gnevne povike. – Ko je osim Boska čistio naočare? Kome drugom treba vaša glupa košulja? Zašto govorite o „svima” kad je samo Bosko...
Ostalo više nisam čuo. Bio sam već na vratima. Tu sam zastao, okrenuo se i izazovno polako ugurao košulju u pantalone.

Nije fer, Davide
 
Лекар чудотворац

Најбољи савет који се може дати новом досељенику у Израел гласи: „Будите лекар!”.Тридесетих година, кад je досељавање из Немачке достигло врхунац, настала je таква најезда лекара да су опрезне домаћице стављале на врата натпис: „За лекаре ординирам самопосле подне од 15 до 16 часова.” Данас je друкчије. Све више људи побољева a све их мање студира медицину. Израел je постао прави рај за лекаре. Свакако, чекаонице лекара препуне су и у Америци. Али Американци одлазе код њих само зато јер их на то обавезује легитимација неке од здравствених организација. Јевреји одлазе код лекара зато што воле да буду болесни. Шта толике људе чини болесним? Несумњиво, сива јалова свакодневица. Људи чезну за малом променом, a како им болест доноси промену, они су спремни да то и плате. Лекар je, пак, спреман да их прима. Moj случај започео je са чудним осећајем празнине у трбушној дупљи, после чега jeуследила потмула унутрашња тутњава. У почетку нисам обраћао пажњу на то. Али кад се тај осећај празнине појачао, поготово што једном читавих осам часова нисам ништа окусио, узнемирио сам се и запитао тетку шта да радим. Oнa мало поразмисли па ми препоручи да затражим лекарску помоћ.
– Добро – рекох. – Идем у Здравствену заштиту.
– Зар си полудео? – прогунђа моја тетка. – Они ће те само опљачкати. Отићи ћеш код Гросглокнера.
– Ко je то?
– Ко je то? Ти не знаш ко je проф. Гросглокнер? Лекар чудотворац који je излечио већ стотине хиљада!
– Стотине хиљада? Ma хајде...
– Престани да зановеташ и пођи код др Гросглокнера. Обрати му се на немачком. И не бери бригу... он ће ти сигурно пронаћи нешто озбиљно.
Хтео сам сместа да одем код њега, али ме je тетка поучила да посету чудотворцу треба најавити телефоном. Један женски глас ми je телефоном заказао посету за три недеље, у 5 часова и 26 минута.
– До тада, молим вас, немојте да једете, пијете, спавате и пушите – додала je.
Кад сам стигао у уговорени минут, чекаоница je била широм отворена, a у њој педесет до шездесет пацијената. Нико није одговорио на мој љубазни поздрав. У просторији je владала атмосфера побожне тишине. Врата која су водила из ње бешумно су се отварала и затварала, сестре одевене у бело промицале су тамо-амо, с времена на време ушетали би полунаги мушкарци и нестајали као сенке. Затим се више пацијената поређало један за другим и у пачјем поретку нестадоше кроз нека врата. Све се то догађало са неком застрашујућом прецизношћу. Био je то чудовишни, добро подмазан механизам. Неких пола сата пратио сам све то са све већим страхопоштовањем, када ми приђе сестра и нареди да пођем за њом.Ушли смо у просторију за пријем болесника. Сестра дохвати позамашну картотеку и поче да исписује моје личне податке, Име? Рођен? Одакле долазите? Занимање?
– Новинар.
– Двадесет и шест фунти.
– Зашто толико?
– To je цена првог прегледа. Само колеге и припадници сродних занимања имају попуст.
– Врло добро. Ja поправљам писаће машине
.– Само тренутак, молим. – Сестра прелиста неки раскупусани приручник. – Двадесет пет и тридесет.
Платио сам тарифу са попустом и вратио се на стражу у чекаоницу. За мање од два сата нека нова сестра одвела ме je у другу просторију, у којој осим кревета није било другог намештаја. Обзиром да je сестра била постарија и уливала поверење, усудио сам се да je запитам зашто тај матори лопов тако бестидно много наплаћује.
– Moj муж није добротворна установа – одврати госпођа Гросглокнер.
Затим отвори неку дебелу књигу и упита ме леденим гласом зашто сам дошао. Можда ће то неком изгледати помало чудно, али с особама женског пола не волим да причам о својим телесним тегобама, a поготово не у соби у којој нема ничег другог осим кревета. Одбио сам да пружим жељену информацију госпођи Гросглокнер. После тога су ме упутили да поново чекам на старом месту, одакле сам могао несметано да посматрам све живљи саобраћај. Kao да je било све више сестара које су саме или с пацијентима под руку промицале просторијом. Нисам могао да се уздржим a да се не обратим особи која je седела до мене:
– Одакле му толике сестре? – запитах тихо.
– Све саме Гросглокнерке – прошапута он. – Професор има седам сестара и тројицу браће. Сви овде раде.
Убрзо ме један од браће одведе у купатило, гурну ми епрувету у руку и затражи да учиним нешто што ме je навело да упитам: „Зашто?”
– „Зато што се никад не зна”, одговори он.
И зато што ће професор да ме прими тек када буду извршене све припреме. Једва сам напунио епрувуту до врха, кад ме једна од сестара Гросглокнер одвуче у кухињу да изврши анализу крви и желудачне киселине. И онда опет назад на почетни положај. Пред сумрак се појавила следећа сестра, па je мени и још двојици пацијената наредила да се скинемо до појаса, да не напуштамо своја места и да будемо спремни да се одмах одазовемо на позив. У том позном часу у чекаоници je већ толико захладнело да се могло чути цвокотање наших зуба. Сестра рече како joj je жао, али професор не може да разбацује своје драгоцемо време.
– Даћу вам сада неколико упутстава којих моpaте да се придржавате – настави она, – Дабисмо уштедели време, молим вас да при уласку у ординацију изоставите свако поздрављање. Сeдите одмах на три столице у средини собе, дубоко удахните и исплазите језике. Останите тако све док не добијете даље инструкције. Не досађујте професору било каквим питањима или примедбама. Он ће све сазнати из ваших картона. Ако вас нешто запита, немојте да одговарате... или ако то не можете да избегнете... користите просте реченице од три до шест речи. Затим изађите без поздрава! Поновите!
Издекламовали смо упутства. Тада се отворише врата Свевишњег. Зачу се тихи звиждук.
– Сада! – повика сестра. – Марш унутра!
Умарширали смо држећи се инструкција. Професор je извршио смотру језика.
– Каквих je болести било у вашој фамилији? – запита ме.
– Различитих – одговорио сам (једна реч).– Колико вам je година?
– Тридесет. (Тачан одговор би требало да гласи „тридесет и пет”, али нисам хтео да трошим време).
Професор дохвати својом чудотворном руком неки шиљати инструмент, убоде ме у леђа и упита шта осећам.
– Убод у леђа – рекох.
– Господине Клајнеру, – рече професор – треба извршити детаљан преглед ваше кичме.
– Опростите – рече пацијент лево од мене. Он још није увукао језик па je тешко говорио. – Ja се зовем Клајнер и ja...
– Не прекидајте ме! – прекиде га професор у праведном гневу и окрете се ка мени да ми постави дијагнозу. A она je гласила: лагана прехлада, коју сам вероватно зарадио дуго седећи го до појаса у незагрејаној просторији. Терапија: две таблете аспирина .Професор нам покретом руке даде знак да изађемо. Остала двојица хтели су нешто да кажу, али су их сестре сурово изгурале напоље.Док смо се облачили, један од њих, неки човечуљак пилећих груди, јадао се да je поштар и да je само покушао да уручи препоручено писмо. Данас су гa по трећи пут силом прегледали, упркос његовим протестима. Прошлог понедељка су га већ укрцали у амбулантна кола да га превезу у болницу на операцију слепог црева, али je на једвите јаде успео да побегне.

(Није фер, Давиде)
 
Изволите, седите

Ако нови досељеник из било каквих техничких разлога не може да постане лекар, онда му je друго најбоље решење да постане државни службеник. Плата израелског државног службеника, додуше, није велика, али му његова делатност омогућава честе предахе уз чај и занимљиве разговоре, због чега ће га сматрати интелектуалцем.
Једна од најизразитијих карактеристика израелског службеника јесте та што никада не можете да га нађете. У ствари, можете да га нађете, али не тамо где би требало да буде. Дакле, не у његовој канцеларији. Израелски службеници су најчешће на неком састанку. Постоји више хиљада изговора за одржавање састанака. Неки трају и по три дана, a неки само пет до шест часова. За то време треба да се чека. Па онда, да сачекамо...
Једног врућег летњег дана добио je мој таст Бернард – стари циониста који je недавно дошао у Израел – писмену препоруку за стамбену задругу Амидар. У препоруци се тражило да му задруга додели стан и по могућности не обрачуна вишу цену од уобичајене.
Ha тастову молбу отишао сам лично у дирекцију Амидара како бих погурао ствар. Послали су ме у собу 314, где je требало да ме прими неки господин Чешуан.У соби 314 није било никога. У суседној канцеларији су ми рекли да je господин Чешуан управо на састанку са господином Штерном, али би сваки час требало да дође. Љубазно су ме понудили да седнем.
Ceo сам. Неко време сам седео, затим сам шетао горе-доле. Опет сам ceo. Онда се отворише врата. Човек помоли главу и запита:
– Где je Чешуан?
– Ha састанку са Штерном – рекох. – Изволите, седите.
Човеку се, изгледа, журило јер je без речи нестао. Неколико тренутака касније појави се други човек, по свему судећи службеник, и нервозно баци поглед по соби.
– Не будите нервозни – умиривао сам га.
– Чешуан je на састанку са Штерном, али тек што није стигао. Изволите, седите.
– Немам времена. Кад Чешуан дође, пренесите му, молим вас, да хитно дође на састанак код Мајера. Нека сместа дође.
– У реду – рекох.
Није прошло ни петнаест минута, кад уђе нови службеник и упита:
– Где je Киршнер?
– Управо je изашао – одговорих му. – Кад се Чешуан врати од Штерна, одмах ћу га упутити код вас. Изволите, седите.
– Хвала. Знате ли, можда, да ли je нешто пpeдузео у вези са пројектом за изградњу станова Рамат Арон?
– Врло вероватно – рекох.
– Онда ћу одмах да донесем предмет. Ако буде питао за Феинтуча, реците му да сам насастанку са Мајером.Неколико секунди касније појавио се Киршнер, сав задихан.
– Где je предмет Рамат Арон? Матори ће да побесни aко гa одмах не нађем!
– Забога! – повиках. – Феинтуч га je пре минут однео Матором.
– A где je Чешуан?
– Још увек састанчи са Штерном. Ja га чекам.
– Добро – размишљао je Киршнер – Ако je тако, онда, молим вас, ставите овај Голдбергов план у предмет Гивант Серен.
– Са задовољством – рекох.
Преузео сам папире, извукао из регала предмет Гивант Серени ставио у њега Голдбергов план. Само што сам то урадио, у собу бану Феинтуч.
– Шта радите овде? – планух љутито јер сам већ помало губио стрпљење – Зашто нисте на састанку? Матори je већ ионако лоше расположен! Да ли желите да буде лома?
– Управо крећем. Свратио сам само по Голдбергов план.
– A шта ће вам баш сада Голдбергов план? Управо сам га ставио у предмет Гивант Серен. Зар да га опет вадим? Па то je невероватно! Само ме израбљују. A ja, будала, то дозвољавам. Феинтуч се приметно збунио.
– Само сам хтео да понесем Голдбергов план Мајеру – муцао je извињавајући се –Уосталом, какво je ваше мишљење о том предмету?
– Није лош. Али волео бих да знам шта каже Матори.
Феинтуч узе план да га однесе Мајеру. Пре него што je отишао, рекао ми je још да би Матори волео да прегледам листу станара предвиђених за стамбени пројект Шекем и да о томе напишем свој извештај Штерну. Одмах сам се латио посла. Док сам разгледао листу, појави се Феинтуч. Мајер тражи да сместа дођем.
– Зар мислите да имам четири пара руку? – приметих са оправданим прекором, покупих списе и пођох код Маторог. Majep je хтео да чује моје мишљење о архитектонским вредностима пројекта Рамат Арон. Рекао сам му отворено да су куће прибијене једна уз другу и да су прозори исувише мали.Киршнер поче да замуцкује:
– Увек исто – рече.
– Тим горе – одвратих му оштро, додавши како je то само доказ више да тако даље не може. Матори ме je у потпуности подржао, сместа je преместио Киршнера у друго одељење (тај ћe ме одсад прогонити обузет мржњом, помислих) и наредио ми да преузмем пројект Рамат Арон. Одмах сам позвао Феинтуча и затражио од њега да ми у року од двадесет и четири часа поднесе тачан извештај. Затим сам позвао кола, одвезао се у Рамат Арон, детаљно расправио о проблемима с архитектом, проверио планове, одлучио се на неке мање исправке, a инжењера који je незадовољно гунђао, отпустио без права на отпремнину. Затим сам се вратио у канцеларију.Тамо су ме већ очекивали с великим узбуђењем. Киршнер, који ми je завидео на метеорском успеху, почео je иза леђа да ме оговара. Пребледео je као крпа кад ми je пришао Феинтуч и рекао да ме Штерн зове на хитан договор. Поднео сам Штерну исцрпан поверљиви извештај о садашњем стању пројекта. Нисам штедео критичке примедбе на спори темпо рада.
– Али, Штерне, морате да схватите – закључио сам – да не могу да преузмем било какву одговорност без одговарајућих овлашћења.
Штерн je то схватио, одмах сазвао ванредну седницу извршног одбора и објавио je члановима свог штаба да ме je именовао за свог заменика. Мајер je покушао с неким приземним опаскама како имам релативно кратак радни стаж, али Штерн je већ огуглао на такве интриге против мене. Ha крају се демонстративно руковао са мном и гласно, тако да сви чују, изразио ми своје поверење.
Када сам се вратио у канцеларију да још једном на брзину погледам списе за Гивант Серен, затекао сам новог човека. Мајер ми га je представио. Био je то господин Чешуан, коме сам сместа поверио важан посао у архиви.
– Ja несумњиво нисам никакво чудовиште – рекао сам му – али захтевам да се ради тачно и савесно. Посебно ми je стало да моји људи током радног времена, дакле у време када странке долазе у канцеларију не одлазе на састанке. To може довести до врло незгодних ситуација.
Пошто сам свом тасту доделио комплетни стамбени блок у Рамат Гану и подигао мали аванс на своју плату, завршио сам радни дан.
Од тада радим у дирекцији Амидара. Странке се примају свакодневно од 11 до 13 часова, соба 314. Ако ме не нађете у соби, значи да сам управо на састанку. Изволите, седите.

(Није фер, Давиде)
 
У нашој земљи постоји велика потражња за стручњацима свих профила, изузев учитеља скијања, оџачара и песника.
Представници ових последњих исказују управо невероватну тврдоглавост, те упорно и даље пишу на хебрејском.
Неколицини њих успева и да прода оно што испева. Aли свесни су да истовремено морају да продају и своју душу.

Реклама за књигу

Издавач извуче рукопис из фиоке и окрену се Толату Шанију.
– Прочитао сам Ваше песме.
Песник склизну на ивицу столице.
– Јесте ли? – прошапута. – Стварно?
– Песме су предивне. Мислим да у задњих двеста година није написано ништа што би се могло упоредити са Вашом збирком „Ја те љубљах, тебе љубљах ja”.
– Хвала – рече Толат Шани једва чујно. – Захвалан сам Вам, господине Блау.
– Идем још даље и кажем вам да цела збирка може да уђе у врх светске књижевности.
– Захваљујем Вам. Покушаћу да дотерам песме до савршенства пре него што објавите збирку.
– Пре него што збирку... шта?
– Објавите... збирку... господине Блау... „Ја те љубљах, тебе љубљах ja”...
– Кад сам поменуо објављивање?
– Али рекли сте... предивне песме...
– Ко данас још купује песме?
– Зар нико?
– Није да баш нико не купује. Наћи ће се четрдесет до педесет изузетака.
– Спреман сам да се одрекнем хонорара, господине Блау.
– To се подразумева.
– Осим тога, спреман сам да учествујем у покривању трошкова издавања.
– To je већ нешто. Чекајте да размислим... Да ли патите од неке неизлечиве болести?
– Зашто?
– Moгao бих тада да ставим на књигу црну траку са натписом: „Последње песниково дело”, или тако нешто. To би можда привукло купце.
– Искрено ми je жао, господине Блау, али ja сам здрав. Додуше... у кишном раздобљу...
– Ha то не могу да се ослоним.
– Онда ми, молим Вас, реците шта да радим?
– Не бих хтео да утичем на Вас. Подсећам Вас само да je познати сликар Цунгшпиц, када je ослепео, продавао своје слике по фантастичним ценама...
– Ja, на жалост, носим наочаре.
– Толате, Ви, изгледа, не схватате о чему je реч. Данас уметност нема прођу без рекламе или скандала.
– Нешто ми паде на памет, господине Блау! Прошетаћу го улицом Дизенгоф с књигом „Ја те љубљах, тебе љубљах ja” под мишком.
– Стари трик. Вајарка Жизела Гликалгал се два пута скидала на Ротшилдовом буклевару не би ли привукла људе на своју изложбу. Наводно je тако и продала неколико скулптура. Усваком случају, тај трик je већ отрцан. Да ли свирате трубу?
– Још не.
– Штета. Онда нам преостаје једино насиље. После првог напада на вашу књигу избићете критичару све зубе. Пристајете ли?
– Свакако, господине Блау. Само се бојим да нико неће да нападне моје песме...
– Размислите добро. Можда ипак болујете од неке болести.
– Ha жалост... као што сам вам већ рекао...
– Да није у Вашој фамилији можда било случајева лудила? To би могло да се искористи. Кад су Јозефа Меламед-Бекера стрпали после једног напада у лудницу, његов роман jeдоживео три нова издања!
– Срећник!
– Није то само срећа. To je и плод сазнања да књига, да би се продавала, мора да има публицитет. Има ли у Вашој збирци и љубавних песама?
– Али, господине Блау! Зар се не сећате?
– Нисам још прочитао ваше песме. Ако су заиста реалистичке и простодушне... тако рећи голе чињенице... Схватате ли шта мислим?
– Не, господине Блау! Не, то никако! Пре ћу скочити с петог спрата на улицу...
– И то je идеја! „Несрећно заљубљени песник извршио самоубиство”. Није лоше. Могли бисте да посветите једну песму Брижит Бардо.
– Радо. A ко je то?
– Ma није ни важно. Потребно je само да било којој песми додате посвету: „Mojoj вечитој љубави Б.Б.”. To je довољно.
– У реду.
– Ето, видите. Ваша књига полако почиње да ми се свиђа, Толате! Пустићемо да у новинама процури вест како сте две године због бигамије...
– Боље немојте. To je, наиме, истина.
– Онда отпада. Има ли у Вашим песмама антирелигиозних мотива? Можда неко место где вређате Мојсија? Знате већ како су наши правоверни осетљиви.
– Тако нешто могао бих лако да убацим.
– Изванредно. Кад би нам пошло за руком да надрабинат стави Вашу књигу на индекс, сигурно бисмо распродали прво издање.
– Дивим се Вашој инвенцији, господине Блау. Од срца сам вам захвалан.
– Немојте још да ми захваљујете. Треба учинити још много тога. Нека Вас још ноћас ухапсе због изгреда на јавном месту. Најмање што можете да учините јесте да разбијете неколико излога. Затим се забарикадирајте у женском тоалету хотела „Дан”, свирајте трубу, свуците се, изађите на улицу и навуците упалу плућа.
– Учинићу све што могу.
– Затим покушајте бомбашки атентат на владу, пређите у грчко-православну веру и емигрирајте.
– У реду.
– И не излазите ми на очи пре него што сасвим не полудите.
– To неће бити тешко, господине Блау.

(Није фер, Давиде)
 
У ово наше доба кад вредности све мање вреде, када и појмови као „правда” поступно губе своје право значење, постоји задивљујуће упорна група људи који се дo задње капи крви бори за правду. Називају их адвокатима. Они се тако добро сналазе у лавиринту закона, да чак и не опазе када се изгубе. Битно je да je све по закону.

Само без скретања

У једно предвечерје прошле недеље бану на врата нашег стана сподоба која убрзо поприми очигледне обрисе полицајца. Он ми уручи позив да се следећег јутра у 8 часова појавим у најближој станици милиције. Moja жена погледа позив и пребледе.
– Зашто те тако хитно позивају? – питала je. – Шта си урадио?
– Ништа – одговорих joj.
Жена ме упитно погледа.
– Не би требало да идеш сам. Поведи адвоката.
– Зашто?
– Не питај глупости. Зато да имаш неког поред себе уколико западнеш у неприлике.
Чињеница да je моја жена први пут у животу употребила реч „уколико”, деловала je на мене дубоко деморалишуће. Још исто вече посетио сам др Џонатана Шеј-Шајнкрагера, надалеко познатог адвоката који се сматра једним од највештијих адвоката у нашој земљи. Шеј-Шајнкрагер je тражио да му детаљно изнесем случај, неко време je размишљао, a онда ми саопштио да je спреман да преузме моју одбрану. Потписао сам потребне документе, који одмах постадоше пуноважни, и с олакшањем отишао кући.
Следећег јутра сам се тешка срца опростио од свог брачног друга и у пратњи адвоката кренуо у полицијску станицу. Дежурни полицијски наредник, бркати мали човек љубазно нас je примио. Бацио je поглед на позив који му je Шеј-Шајнкрагер уручио, без много околишења отворио фиоку и извукао кожну актовку коју сам изгубио пре неколико недеља.
– Нашли смо Вашу торбу, господине Кишон – рече победоносно се осмехујући. – Ево je.
– Велико вам хвала. Ценим ваш труд. – Узех торбу и спремих се да кренем.
Али правио сам рачун без адвоката.
– Врло дирљиво – рече Шеј-Шајнкрагер и саркастично напући усне. – Смем ли да Вас упитам, господине инспекторе, како знате да je реч баш о торби мог клијента?
Наредник се добродушно насмеши.
– Нашли смо у торби рачун перионице веша на господиново име.
– И није вам пало на памет – настави Шеј-Шајнкрагер – да би торба могла да буде власништво перионице?
– Торба je моја – уверавао сам адвоката. – Одмах сам je препознао по мрљама од јогурта на десној страни.
– Молим Вас, не мешајте се у нејасан случај – приговори ми Шеј-Шајнкрагер. – Господине инспекторе, молим Вас да начините записник.
– Какав записник? Узмите торбу и идите.
– Стварно, требало би да кренемо – сложио сам се. – Ту више немамо шта да тражимо.
Moj адвокат приђе прозору, прекрсти руке на леђима и загледа се напоље. После отприлике једног минута он се окрену:
– Ja ћу Вам рећи шта још треба да се уради, господо. Треба да се истражи садржај торбе.
Тајац. Шеј-Шајнкрагер je, наравно, био у праву. Како сам могао да будем толико глуп да ми то већ раније није пало на памет. Ту се поново види разлика између лаика и школованог познаваоца материје.
– Е, па онда ћемо да je отворимо – уздахну наредник и посегну за актовком.
– Протестујем! – баци се Шеј-Шајнкрагер као тигар на актовку. – Спорни објект мора да се отвори у присуству два овлашћена сведока.
С јасно видљивим знацима самосавлађивања наредник je засукао свој брк и пошао по колегу. Када су ушли, обојица су били помало зајапурени од љутине.
– Господине Кишон – започе мој адвокат саслушање – хоћете ли, молим Вас, да саставите списак предмета који су, по Вашем сећању, чинили садржину ове актовке?
– Радо – одговорих – али не могу да се сетим.
– Тим боље – рече наредник и поново покуша да отвори актовку.
Moj адвокат га поново спречи.
– Признање мог клијента да не може да реконструише садржај актовке, не значи правно да актовка у време кад ју je изгубио није садржавала предмете од вредности.
Погледи коje су ми после тога упутили обојица наредника не би се ни уз најбољу вољу могли назвати „љубазним”.
Шеј-Шајнкрагер je, изгледа, на то огуглао. Не обазирући се на њих, noвуче ме у страну.
– Молим Вас, од сада немојте да проговорите ни реч, a да ме пре тога не питате – нареди ми строго. – Од сада je ствар у мојим рукама.
Затим поче сувопарним али јасним стручним језиком да диктира записник:
– Ha основу добровољно дате изјаве мог клијента, ни најмање не прејудицирајући његова права као јединог законитог власника спорног нађеног предмета, овим се установљује да мој клијент, обзиром да се не ceћa у потпуности, не може да пружи релевантне податке о садржају актовке која се у време састављања овог записника налазила у полицијској станици у којој je записник сачињен, a дежурни орган по знању и савести приписује неколико дана раније нађену актовку о којој je реч у власништво мог клијента и...
– Само тренутак – прекиде га наредник и устаде да би из суседне собе довео инспектора.
И пре него што je инспектор могао речима да изрази своје негодовање, Шеј-Шајнкрагерму се представи и замоли гa да у овој непријатној ситуацији буде поштен и објективан. Тада се још једном обрати мени:
– По службеној дужности морам да Вас упозорим да од сада свака реч коју изговорите може да буде употребљена против Вас.
Упитао сам гa да ли морам да положим заклетву, али ме je он умирио:
– Толико далеко још нисмо стигли.
Пошто су сви присутни потписали записник, Шеј-Шајнкрагер објасни гласно и полако:
– Moj клијент се слаже да се спорни нађени предмет отвори.
Инспектор завуче руку у актовку и извади оловку.
– Господине Кишон – запита мој адвокат оштро наглашавајући сваки слог – да ли je то Ваша оловка?
Погледао сам оловку. Била je кратка и истрошена, cacвим обична.
– Како то данас могу да знам?
У Шеј-Шајкрагеровим очима бљесну светли плам.
– Господо, сада je најважније задржати хладнокрвност. Господине Кишон, да ли сте потпуно сигурни да ову алатку за писање не можете да препознате као саставни део прибора за писање који стално користите?
– Већ сам вам рекао да не могу
.– Онда захтевам да се одмах позове шеф.
– Шеф станице? – запени инспектор. – A зашто, aко смем да питам?
Смео je да пита. Свако питање je мом адвокату добродошло, јер je на свако имао одговор.Овај пут одговор je гласио:
– Господине инспекторе! Ако je тзв. „поштени налазач” ставио у ову актовку оловку која не припада мом клијенту, онда je исто тако могао да извади из ње неки вреднији предмет.
После извесног времена појавио се шеф станице и већ на вратима je запрепашћен опоскочио.
– Забога! Шеј-Шајнкрагеру, ви овде? Зар поново? To не може да буде истина!
Moj адвокат се ни овог пута није збунио. И даље je равнодушно ходао горе-доле. После неког времена подбочио се пред шефом станице. Глас му je звучао важно:
– У име свог клијента подижем тужбу против налазача актовке и то: a) због противзаконите употребе прибора за писање који je власништво мог клијента, и б) због могућег присвајања предмета из нађене актовке.
– Треба ли то да значи – претећи ће шеф станице – да Ви претпостављате да се ради о крађи?
– Свакако. Moj клијент, са довољном сигурношћу, верује да je у вези с актовком чији je он власник, извршена крађа неутврђених размера.
– Лeпo – простења шеф станице. – Ко je пронашао ту проклету актовку?
Наредник je мрзовољно листао папире.
– Дежурни саобраћајац. Прекјуче поподне.
– Зар за крађу желите да оптужите саобраћајца? – упита ме шеф станице.
– Не одговарајте! – Шеј-Шајнкрагер ми прискочи и запуши ми уста. – Ни речи! Они хоћеда вам наместе игру. Познајем ja њихове трикове.
– Господине шефе станице, – настави он званично – ономе што je речено ми немамо шта да додамо. Даље изјаве даћемо само пред надлежним судом.
– Како год желите. Вама je, надам се, јасно да сте малопре својом оптужбом нанелиу вреду јавном службенику.
– Улажем приговор! – заурла Шеј-Шајнкрагер.– Ово je чиста уцена!
– Уцена? – И шеф станице нагло подиже глас.– Ви вређате униформисаног полицајца на дужности! Параграф осамнаест Кривичног законика.
– Приговор. Позивам се на додатак број 47 Прописа о дужностима и правима органа јавне безбедности. „Службени лист” број 317!
– О томе ће одлучити надлежни суд – закрешта шеф станице и окрете се мени. – У име закона, ви сте ухапшени!
Шеј-Шајнкрагер ме отпрати до ћелије.
– Горе главу! – рече. – Ништа Вам не могу. Немају доказа против Вас. A ми ћемо доказати кривицу полицајца и, ако треба, издејствовати налог за хапшење министра унутрашњих послова. Нека нам онда он објасни зашто нису ухапсили „поштеног налазача”. Спавајте мирно. Обавестићу Вашу жену. – После тога се растаде од мене уз чврст стисак руке пунутехе.
Ту ништа не помаже: најбољи пријатељ усамљеног затвореника je његов адвокат. Могу дабудем срећан што je мој адвокат такав бриљантам ум. Можда ће чак издејствовати да ме пусте уз кауцију.

(Није фер, Давиде)
 
За уметника не постоји ништа гope него кад га гомила обасипа бесомучним изливима обожавања. Само je нешто горе: кад га гомила не обасипа бесомучним изливима обожавања.

Инкогнито

Неки чувени сликар, који ужива највећи углед у читавој земљи, жели да купи кравату на инкогнито улази у бутик. Ипак, потајно нема веће жеље него да власник продавнице прозре његов инкогнито па да му не само укаже своје дивљење, како приличи, већ и да снизи цену, како такође приличи.
Трговац одмерава чувеног сликара потпуно одсутним и равнодушним погледом.
Очигледно и не наслућује част која му се указује. Угледног сликара најчешће прати poj младих обожаватеља који се на време побрину да трговац сазна каква му значајна личност улази у продавницу. Овог пута чувеки сликар je, из ко зна ког разлога, ушао сам и тако се помало нашао у неприлици. Он не може једноставно да каже трговцу: „Ја сам Јицак Бар Хониг, чувени сликар.” To му његова скромност не дозвољава. Шта му, дакле, преостаје?
Може да проба да неприметно наведе разговор на тему која би му пружила прилику да, као случајно, спомене своје име. A то се одвија овако:
ТРГОВАЦ: Изволите, молим?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Хтео бих једну кравату.
ТРГОВАЦ: Какву кравату желите?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Кравату за уметника.
ТРГОВАЦ: Изволите. (Показује кравате.)
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Да ли смем да ставим ташну на ову столицу? У њој je, знате, сликарски прибор.
ТРГОВАЦ: Само изволите.
ЧУВЕНИ СЛИКАР (разгледа једну кравату): Врло леп дезен...
ТРГОВАЦ: Наше кравате су израђене по нацртима најбољих уметника.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Види се. Помало се разумем у то. У одређеном смислу могао бих дакажем да сам стручњак за то, хе-хе-хе.
ТРГОВАЦ: Ви сте из струке?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Не, ja сам уме...
ПРОДАВАЦ, (прекида гa): Благајна, господине Штајнер, фунта и 70.
ТРГОВАЦ: Хвала вам, госпођо.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Дакле, како рекох...
ТРГОВАЦ: Опростите што сам вас прекинуо. Радо ћу вам показати друге дезене. Како вам се свиђа ова жута кравата?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Мало je дречава, драги мој. Видео сам једну сличну у Венецији када сам тамо добио награду.
ТРГОВАЦ: Ma немојте? Ja мислим да je ова жута боја врло лепа.
ЧУВЕНИ СЛИKAP: Рекао сам вам већ да сам једну сличну видео у Венецији, приликом доделе награда.
ТРГОВАЦ: Били сте у Венецији?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Тамо сам добио прву награду.
ТРГОВАЦ: И ja сам једном био у Италији. Предивно je шта тамо све може да се види. Кажем ja Дваши, својој жени: „Двашо, да сам сликар, часна реч, то бих насликао!”
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ja сам у Венецији добио прву награду као сликар.
ТРГОВАЦ: И ja имам код куће неколико награда. Две за уређење излога и једну гимнастичку награду. У младости сам био добар спортиста. Чак и данас свако јутро вежбам.Осим кад пада киша. Ja увек кажем: Најважније je здравље. Зар није тако?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Да, тако je.
ТРГОВАЦ: Ова плава je такође врло лепа. Упечатљива боја.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Нико не зна боље од мене, пријатељу, шта je то упечатљива боја.
ТРГОВАЦ: Свакако. За боје треба имати смисла. Поготову у мојој струци. Хвала Богу, имам изврстан осећај за боје. To сам најочигледније доказао у последњих двадесет седам година. Двадесет и седам година...
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Чудно. Ja бих се заклео да ви нисте одувек били трговац.
ТРГОВАЦ: Већ двадесет и седам година сам у струци.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Не пише сваком човеку на челу шта je по занимању. Не пише сваком. Ето, узмите мене. Могли бисте да помислите да сам лекар, мада...
ТРГОВАЦ: Радите ли за социјално, господине докторе?
ПРОКЛЕТИ ТЕЛЕФОН (звони).
ТРГОВАЦ: Опростите, телефон. (Подиже слушалицу, разговара, враћа се.) Где смо стали? Ах, да сећам се. Баш сам јуче чуо један добар лекарски виц. Надам се да се нећете увредити ако Вам га испричам. Каже тако један човек свом лекару: „Господине професоре, да ли сте сигурни да имам упалу плућа? Једног мог познаника су лечили од упале плућа, a он je умро од тифуса.” Професор му одговори: „Господине, ако Вас ja лечим од упале плућа, онда ћете и умрети од упале плућа!” Ха-ха-ха...
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ха!
ТРГОВАЦ: Желите ли да Вам још нешто покажем, господине професоре?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Имате ли платна? Сликарског?
ТРГОВАЦ: Побогу, одакле ми то?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Мислио сам тек онако, да можда имате платна за мене као сликара...
ТРГОВАЦ: Не. To не држимо...
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Станите! Останите у том положају! Не мичите се! Изванредно... Какав изванредан профил... To je заиста вредно уметникове четкице!
ТРГОВАЦ (не померивши ce): Да, то су ми већ многи рекли. Изгледа да постоји нешто у мом профилу.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Радо ћу Вас портретисати.
ТРГОВАЦ: Нажалост, имам превише посла.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Требало би само неколико минута. Портрети су моја специјалност. Била би то дивна слика.
ТРГОВАЦ: Пуно Вам хвала, али у мојој кући виси већ доста слика. Две су у салону, a једна у дечјој соби. Да, и ja јако волим сликарство.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ох, то ми je драго.
ТРГОВАЦ: Moj синчић врло лепо црта. Тек му je осам година, али je учитељ дубоко уверен у његов таленат.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Навратићу ових дана да погледам његове радове.
ТРГОВАЦ: Зачудићете се. Учитељ тврди да такав таленат школа још није имала.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ja сам и сам сликар.
ТРГОВАЦ: Мали je исто тако добар и у аритметици.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ja сам чувени сликар Бар Хониг.
ТРГОВАЦ: Граматика му иде мало теже. Али питам ja Вас: зар je граматика тако важна?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Јицак Бар Хониг, велики сликар! Ja сам светски познат Јицак БарХониг!
ТРГОВАЦ: Чак и учитељи понекад чине гpaматичке грешке... али... шта Вам je? Да ли сте полудели? Пустите мој врат... У помоћ... убица.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Бар Хониг! Велики сликар! Ja сам светски познат Бар Хониг! Ja! Јицак Бар Хониг!
ТРГОВАЦ: Чекајте мало... Да ли сте рекли Бар Хониг?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Да, ja сам тај!
ТРГОВАЦ: Немогуће!
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Кунем вам се!
ТРГОВАЦ: Ma не, то би било прелепо! Да ли je то могуће?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Саберите се, пријатељу. Пред Вама je Јицак Бар Хониг лично.
ТРГОВАЦ: Да сам то знао... Не, заиста... Смем ли да Вас пољубим?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Смете.
ТРГОВАЦ: Готово да не верујем! И то у мојој радњи! Ви сте сигурно у роду са Гецлом Бар Хонигом из Черновица, четкаром?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: To ми je неки сестрић. Зашто?
ТРГОВАЦ: Ja сам са Гецлом ишао у школу. Били смо најбољи другови. Какво изненађење! Опростите што сам се према Вама понашао као према обичној муштерији. Бирајте шта год Вам се свиђа... цела радња je Ваша.. Двашо! Двашо! Знаш ли ко je ту? Гецлов сестрић.
ДВАША (прилази раширених руку.)

(Није фер, Давиде)
 
У хебрејском језику постоји реч за коју ни у једном другом језику не можете да нађете одговарајући појам. Она значи потпомагање (углавном незаслужено потпомагање) писмима, личним интервенцијама, телефонским позивима, разним везама и још неким сличним, типично јеврејским методима. Ta лоша навика се данас толико проширила да се гости у многим ресторанима распитују: „Ко има везе с конобаром?” Kao да шницлу не можете да добијете a без везе! To je,свакако, претерано. Добићете je. Moждa са малим закашњењем, мождa твpдy као ђон, али дo6ићете je свакако.

Парафраза на народну тему

Истинита прича коју ћу вам сада испричати, чврст je доказ да у овом нашем пропалом свету још увек постоје част и поштење. Главна личност ове приче je нови досељеник изисточне Европе чије je презиме Ватицки. Од детињства je настојао да се запосли у јавној установи, па се одмах по доласку пријавио за портира у телавивској Скупштини. Ватицки je рођени неспретњаковић са две леве ноге, који великим, округлим очима преплашено гледа усвет и ништа не схвата. Не зна ни речи хебрејски. Али ипак je знао да о његовом радном месту, за које се, осим њега, кандидовало још стотине других, одлучује извесни Шултхајс.
Ватицки je кренуо код свог ујака, староседеоца у Израелу, и замолио гa за помоћ. Ујак je једном споменуо како повремено у кафани игра шах са Шултхајсом.
Ујак се сав узвртео од нелагодности. Шултхајса je познавао само површно, али je ипак попустио пред сестрићевим молбама коме je требало помоћи и обећао му да ће првом приликом да поразговара са Шултхајсом.
Прва прилика указала се тек неколико месеци касније, после многих сестрићевих посета ујаку, чија сврха беше да га натерају да поразговара са Шултхајсом.
– Да, разговарао сам с њим – рече му ујак. – Успео сам да га наговорим да упише твоје име у свој тајни нотес а за сваки случај потражи и неке друге везе.
Ватицки захвално пољуби руку свом доброчинитељу, пожури у Организацију за помоћ новим досељеницима којој припада, па се баци на колена пред секретаром. Овај се раскрави и лично оде у Скупштину, која се налазила у близини, како би интервенисао код Шултхајса.
– Није ишло лако – обавестио га je после секретар. – Прво сам морао пола сата да чекам у предсобљу, a затим сам га читав сат убеђивао. Али успео сам. Црвеним мастилом je у свом тајном нотесу подвукао име Ватицки.
Досељеник није знао шта би од среће и захвалности. Отада je у секретаровој кући често обављао ситне послове, рибао степениште и изводио пса у шетњу. У међувремену се трудио да ухвати везу са још неким важним особама које би подржале његову молбу. Један члан Градског већа, до кога je успео да дође, издиктирао je у његовом присуству писмену препоруку обећавши да ће je већ сутрадан послати. Ватицки се осећао као да je на седмом небу.
Неколико дана касније срео je земљака из старе домовине, који je успео да добије утицајан положај у културном животу града и који je хтео лично да се заузме код Шултхајса за свог срећног пријатеља; и он му je ускоро с пуно охрабрења причао о Шултхајсовој реакцији. Било je и неких других који су ургирали код Шултхајса, и сви су се одреда враћали са добрим вестима.
И, да видите, после пола године Шултхајс га лично позва у Скупштину.
– Честитам Вам – рече. – Добили сте посао. A да ли знате зашто баш Ви? Баш Ви међу стотинама кандидата? Зато што једино за Вас нико није ургирао.

(Није фер, Давиде)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Baudrillard
Predstavljanje časopisa Književna fantastika
Odgovora
0
Pregleda
144
Baudrillard
Baudrillard
Nina
Izabrani dobitnici književne nagrade "Neven"
Odgovora
0
Pregleda
83
Nina
Nina
Bryaxis
Sta trenutno citate?
Odgovora
16
Pregleda
458
Bryaxis
Bryaxis

Back
Top