- Poruka
- 93.660
To Helen..
Edouard Manet-Young Woman in the Flowers-1879
Video sam te jednom - samo jednom - pre mnogo godina:
ne smem da kažem koliko - ali ne mnogo.
Bila je julska ponoć;
i odatle Meseca pune kugle,
koji, kao tvoja sopstvena duša, uzdižući se,
Tražio je stazu kroz nebo,
Pao je srebrnasto-svileni veo svetlosti,
Sa tišinom, suparnošću i snom,
Na podignuta lica hiljadu ruža koje su rasle u začaranoj bašti,
Tamo gde se nijedan vetar nije usudio da se uzburka,
osim na prste - Pao na okrenuta lica ovih ruža
Koje su davale, u zamenu za ljubavnu svetlost,
Svoje mirisne duše u ekstatičnoj smrti -
Pale na prevrnuta lica ovih ruže
Koje su se nasmešile i umrle u ovom parteru,
očarane tobom i poezijom tvoga prisustva.
Odeven sav u belo, na ljubičastoj obali video sam te
napola ležeću; dok je mesec
Padao na prevrnuta lica ruža,
A na tvoja, prevrnuta - avaj, u tuzi!
Nije li to sudbina, u ovu julsku ponoć-
Nije li to sudbina, (čije je ime i Tuga,)
Da zastanem pred tom baštenskom kapijom,
o udahnem tamjan tih usnulih ruža?
Ni korak se ne pomeri: omraženi svet je zaspao,
Spasi samo tebe i mene.
(O, nebo! - o, Bože! Kako mi srce kuca u spoju te dve reči!)
Spasi samo tebe i mene.
Zastao sam - pogledao sam -
I u trenu su sve stvari nestale.
(Ah, imajte na umu da je ova bašta bila začarana!)
Ugasio se biserni sjaj meseca: Obrasle mahovine i vijugave staze,
Srećno cveće i stabla koja se bora,
Više se nisu videli:
Umrli mirisi samih ruža u ruke obožavanog vazduha.
Sve - sve je isteklo, spasi te - sačuvaj manje od tebe:
Sačuvaj samo božansku svetlost u očima svojim -
Spasi samo dušu u svojim uzdignutim očima.
Video sam ali njih - oni su za mene bili svet!
Video sam samo njih - video sam samo njih satima,
Video sam samo njih dok mesec nije zašao.
Kakve li su mu se divlje istorije srca činile
da je zapisao na tim kristalnim, nebeskim sferama!
Kako mračan jad, a kako uzvišena nada!
Kako tiho spokojno more ponosa!
Kako smela ambicija; ali kako duboko-
Kako beskrajna sposobnost za ljubav!
Ali sada, najzad, draga Dian je potonula iz vida,
U zapadni ležaj od grmljavinskog oblaka;
A ti, duh, usred ukopanog drveća si odklizao.
Ostale su samo tvoje oči;
Ne bi išli – nikad još nisu otišli;
Osvetljujući moj usamljeni put kući te noći,
Od tada me nisu napustili (kao što su moje nade);
Prate me - vode me kroz godine.
Oni su moji ministri - a ja njihov rob.
Njihova kancelarija je da osvetle i raspale -
Moja dužnost, da budem spasen njihovom jarkom svetlošću,
i očišćen u njihovom električnom ognju,
i osvećen u njihovom jelisijskom ognju.
Ispunjavaju dušu moju
Lepotom (koja je Nada),
I daleko su u Nebu - zvezde pred kojima klečim
U tužnim, tihim stražama moje noći;
Dok ih i u meridijanskom sjaju dana još uvek vidim -
dve slatko blistave Venere, neugašene suncem!
E A Po
Edouard Manet-Young Woman in the Flowers-1879
Video sam te jednom - samo jednom - pre mnogo godina:
ne smem da kažem koliko - ali ne mnogo.
Bila je julska ponoć;
i odatle Meseca pune kugle,
koji, kao tvoja sopstvena duša, uzdižući se,
Tražio je stazu kroz nebo,
Pao je srebrnasto-svileni veo svetlosti,
Sa tišinom, suparnošću i snom,
Na podignuta lica hiljadu ruža koje su rasle u začaranoj bašti,
Tamo gde se nijedan vetar nije usudio da se uzburka,
osim na prste - Pao na okrenuta lica ovih ruža
Koje su davale, u zamenu za ljubavnu svetlost,
Svoje mirisne duše u ekstatičnoj smrti -
Pale na prevrnuta lica ovih ruže
Koje su se nasmešile i umrle u ovom parteru,
očarane tobom i poezijom tvoga prisustva.
Odeven sav u belo, na ljubičastoj obali video sam te
napola ležeću; dok je mesec
Padao na prevrnuta lica ruža,
A na tvoja, prevrnuta - avaj, u tuzi!
Nije li to sudbina, u ovu julsku ponoć-
Nije li to sudbina, (čije je ime i Tuga,)
Da zastanem pred tom baštenskom kapijom,
o udahnem tamjan tih usnulih ruža?
Ni korak se ne pomeri: omraženi svet je zaspao,
Spasi samo tebe i mene.
(O, nebo! - o, Bože! Kako mi srce kuca u spoju te dve reči!)
Spasi samo tebe i mene.
Zastao sam - pogledao sam -
I u trenu su sve stvari nestale.
(Ah, imajte na umu da je ova bašta bila začarana!)
Ugasio se biserni sjaj meseca: Obrasle mahovine i vijugave staze,
Srećno cveće i stabla koja se bora,
Više se nisu videli:
Umrli mirisi samih ruža u ruke obožavanog vazduha.
Sve - sve je isteklo, spasi te - sačuvaj manje od tebe:
Sačuvaj samo božansku svetlost u očima svojim -
Spasi samo dušu u svojim uzdignutim očima.
Video sam ali njih - oni su za mene bili svet!
Video sam samo njih - video sam samo njih satima,
Video sam samo njih dok mesec nije zašao.
Kakve li su mu se divlje istorije srca činile
da je zapisao na tim kristalnim, nebeskim sferama!
Kako mračan jad, a kako uzvišena nada!
Kako tiho spokojno more ponosa!
Kako smela ambicija; ali kako duboko-
Kako beskrajna sposobnost za ljubav!
Ali sada, najzad, draga Dian je potonula iz vida,
U zapadni ležaj od grmljavinskog oblaka;
A ti, duh, usred ukopanog drveća si odklizao.
Ostale su samo tvoje oči;
Ne bi išli – nikad još nisu otišli;
Osvetljujući moj usamljeni put kući te noći,
Od tada me nisu napustili (kao što su moje nade);
Prate me - vode me kroz godine.
Oni su moji ministri - a ja njihov rob.
Njihova kancelarija je da osvetle i raspale -
Moja dužnost, da budem spasen njihovom jarkom svetlošću,
i očišćen u njihovom električnom ognju,
i osvećen u njihovom jelisijskom ognju.
Ispunjavaju dušu moju
Lepotom (koja je Nada),
I daleko su u Nebu - zvezde pred kojima klečim
U tužnim, tihim stražama moje noći;
Dok ih i u meridijanskom sjaju dana još uvek vidim -
dve slatko blistave Venere, neugašene suncem!
E A Po
