- Poruka
- 388.710
Osećanje duboke ali veoma čudne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli. Slučajem bačen u njeno društvo pre mnogo godina, moja je duša, od prvog našeg sastanka, planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobično njegovo značenje, niti da savladam njegovu neodređenu snagu postajalo je sve gorče i teže. Ali mi smo se našli; sudbina nas je spojila pred oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, međutim, izbegavala društvo, i priljubivši se uz mene činila me srećnim. Sreća je diviti se; sreća je sanjariti.
Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obični; njena duševna snaga bila je ogromna. Osećao sam to, i u mnogim stvarima postao njen učenik. Uskoro sam dočekao da stavi ispred mene gomilu onih mističkih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obično smatraju samo kao ostatak ranije nemačke književnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zašto, bilo omiljeno i stalno štivo, a vremenom postade i moje, možda po onom prostom ali snažnom uticaju navike i primera.
U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja načela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog što sam čitao mogla naći bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogrešno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj ženi da me vodi i pošao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamišljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi položila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, čudne reči, čije se neobično značenje zapečatilo u mojoj svesti. Onda bih časovima ostajao uz nju; slušao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala užasna – a tamna senka mi pala na dušu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, čisto nadzemaljskih tonova. I tako, sreća bi naprečac ustupila mesto užasu, najveća lepota bi se pretvorila u najveću gnusobu, kao što je Hinon¹ postala Gehena.²
Nije potrebno tačno određivati pravi karakter istraživanja, koja su, proizlazeći iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora između Morele i mene. Ko je izučavao ono što se može nazvati teološkim moralom shvatiće nas lako, a ko nije izučavao, u svakom slučaju teško da će nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija³ Pitagorejaca; i, iznad svega, učenje Šelingovo o identitetu, to behu obično glavne tačke raspravljanja, koje su davale najveću čar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lični, g. Lok je, mislim, tačno definisao tvrdeći da se sastoji u "istovetnosti jednog umnog bića". A kako pod ličnošću podrazumevamo umno biće koje ima svesti, i pošto postoji svesnost koja uvek prati mišljenje, to je baš ono što čini sve nas onim što mi zovemo – mi, razlikujući time sebe od drugih bića koja misle, dajući sebi svoje lično postojanje. Ali principium individuationis⁴, saznanje onog postojanja, koje se smrću ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najživljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zaključaka koji iznenađuju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog načina s kojim je Morela o tome govorila.
Ali, ipak, došlo je vreme kada me tajanstvenost u ponašanju moje žene tištala kao mađija. Nisam više mogao da izdržim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodičnog govora, ni blesak njenih tužnih očiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takođe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlađenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila žena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbiše na njenom obrazu, a plave žile na bledom čelu odskočiše, i u jednom trenutku moje se biće topilo od sažaljenja, ali u idućem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih očiju, i duša bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu strašnu bezdan.
Treba li onda da kažem da sam priželjkivao sa ozbiljnom i žarkom željom čas Moreline smrti? Da, priželjkivao sam; i izdržao mnogo dana, mnogo nedelja i teških meseci, dok mi izmučeni živci ne zagospodariše razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvničkim srcem, proklinjao dane, časove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve duži i duži što se njen nežni život više gasio, kao senke pri smiraju dana.
Ali jedne jesenje večeri kada su vetrovi počivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskošnog oktobarskog lisnatog granja.
– Ovo je dan nad danima – reče ona kada sam joj se približio – dan nad svim danima da se ili živi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i života – ah, a još lepši za kćeri neba i smrti. Poljubih je u čelo, a ona nastavi: – Ja umirem, ali ću živeti.
– Morela!
– Nije bilo dana kada si me voleo... ali obožavaćeš kad umre onu koje si se grozio za života.
– Morela!
– Još jednom ti kažem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi – ah, tako male – koju si osećao prema meni, prema Moreli. I kad moja duša ode, dete će živeti – tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani biće dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih osećanja, kao što je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, časovi tvoje sreće su minuli, a radost se ne bere dva puta u životu, kao ruže što dvaput cvetaju. Nećeš onda igrati više ulogu čoveka iz Teosa⁵, nego ćeš, ne poznavši slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvački pokrovac, kao što čine muslimani u Meki.
– Morela! – viknuh – Morela, otkuda ti to znaš? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pređe njenim udovima, i tako je umirala, a ja više ne čuh njen glas.
Ali, kao što je prorekla, njeno dete, koje je umirući rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, ćerčica, živelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savršena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, većom no što bih verovao da je moguće osećati prema ma kom biću na zemlji. Ali, nebo ove čiste ljubavi potamni, a potištenost, strava i tuga prekriše ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobično uzrastom i umom. Neobično, zaista neobično, bilo je njeno telesno napredovanje, ali užasne, ah, užasne i pune uznemirenja bejahu misli što su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bića. A zar je moglo biti drukčije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle žene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog časa sevali iz njenih velikih i umnih očiju? Kad je, kažem, sve to postalo očigledno mom užasnom razumu te nisam više mogao to da sakrijem od svoje duše, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajući sve to, zar je onda čudno što su se strašne i razdražljive sumnje uvukle u moju dušu, ili što se moje misli vratiše na one divlje priče i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da obožavam, i, u strogoj osamljenosti moje kuće, pazio sam sa velikim strahom na sve što se nje ticalo.
Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uživao u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove sličnosti s majkom, tužnom i mrtvom. I svakog časa sve tamnije postajahu te senke sličnosti, sve punije i sve određenije, sve čudnije i sve strašnijeg i groznijeg izgleda... NJen osmeh, sličan majčinom, mogao sam da podnesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuviše savršene sličnosti. Oči su joj bile slične Morelinim – i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo često zavirivale u dubinu moje duše Morelinom sopstvenom snagom i zapanjujućim značenjem. U konturama njenog visokog čela, u uvojcima svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tužnim zvucima njenog govora, i iznad 30 svega, ah, iznad svega, u izrazima i rečenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i žive, nalazio sam hrane za misli i užas koji me sažižu, mene – onog crva što nije hteo da umre.
Prođoše tako deset godina njenog života, a moja kći živela je na zemlji još nekrštena. "Čedo moje" i "dušo moja" bila su imena koje je ljubav očeva obično upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana isključivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad kćeri nisam govorio o majci; bilo mi je nemoguće. Zbilja, za kratko vreme njenog života, ona nije ništa doznala o spoljašnjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali vremenom činilo se mojoj duši, rastrojenoj i potresenoj, da će se obredom krštenja osloboditi užasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja, dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa mnogim imenima nežnim, srećnim i dobrim. Pa šta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom učinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoočnica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duše, kada ispod zamagljenih svodova, u tišini noći, prošaputah na uvo svešteniku slogove – Morela. I ko bi to drugi sem crni đavo zgrčio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad, trgnuvši se na tu jedva čujnu reč, podiže svoje sjajne oči sa zemlje k nebu, i padajući mrtva na kamene crne ploče naše porodične crkve, odgovori: "Evo me!"
Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih reči do mog uva, a zatim kao rastopljeno olovo te reči sa siktanjem jurnuše u moj mozak.
Godine... godine mogu proći, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cveće i vino – ali žalosna vrba i kiparis senčali su me dan i noć. Nisam vodio računa o vremenu ni mestu, i zvezde moje sudbe nestadoše s neba, na zemlji se smrče, a njeni stvorovi promicahu pored mene kao brze senke, i među svima njima ja videh samo – Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo jedan zvuk u moje uvo, a talasići morski žuborili su bez prestanka – Morela. Ali ona je umrla; svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada ne nađoh nikakvih tragova od prve – u grobnici, u koju sam položio drugu – Morelu...
Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obični; njena duševna snaga bila je ogromna. Osećao sam to, i u mnogim stvarima postao njen učenik. Uskoro sam dočekao da stavi ispred mene gomilu onih mističkih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obično smatraju samo kao ostatak ranije nemačke književnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zašto, bilo omiljeno i stalno štivo, a vremenom postade i moje, možda po onom prostom ali snažnom uticaju navike i primera.
U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja načela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog što sam čitao mogla naći bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogrešno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj ženi da me vodi i pošao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamišljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi položila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, čudne reči, čije se neobično značenje zapečatilo u mojoj svesti. Onda bih časovima ostajao uz nju; slušao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala užasna – a tamna senka mi pala na dušu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, čisto nadzemaljskih tonova. I tako, sreća bi naprečac ustupila mesto užasu, najveća lepota bi se pretvorila u najveću gnusobu, kao što je Hinon¹ postala Gehena.²
Nije potrebno tačno određivati pravi karakter istraživanja, koja su, proizlazeći iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora između Morele i mene. Ko je izučavao ono što se može nazvati teološkim moralom shvatiće nas lako, a ko nije izučavao, u svakom slučaju teško da će nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija³ Pitagorejaca; i, iznad svega, učenje Šelingovo o identitetu, to behu obično glavne tačke raspravljanja, koje su davale najveću čar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lični, g. Lok je, mislim, tačno definisao tvrdeći da se sastoji u "istovetnosti jednog umnog bića". A kako pod ličnošću podrazumevamo umno biće koje ima svesti, i pošto postoji svesnost koja uvek prati mišljenje, to je baš ono što čini sve nas onim što mi zovemo – mi, razlikujući time sebe od drugih bića koja misle, dajući sebi svoje lično postojanje. Ali principium individuationis⁴, saznanje onog postojanja, koje se smrću ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najživljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zaključaka koji iznenađuju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog načina s kojim je Morela o tome govorila.
Ali, ipak, došlo je vreme kada me tajanstvenost u ponašanju moje žene tištala kao mađija. Nisam više mogao da izdržim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodičnog govora, ni blesak njenih tužnih očiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takođe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlađenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila žena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbiše na njenom obrazu, a plave žile na bledom čelu odskočiše, i u jednom trenutku moje se biće topilo od sažaljenja, ali u idućem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih očiju, i duša bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu strašnu bezdan.
Treba li onda da kažem da sam priželjkivao sa ozbiljnom i žarkom željom čas Moreline smrti? Da, priželjkivao sam; i izdržao mnogo dana, mnogo nedelja i teških meseci, dok mi izmučeni živci ne zagospodariše razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvničkim srcem, proklinjao dane, časove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve duži i duži što se njen nežni život više gasio, kao senke pri smiraju dana.
Ali jedne jesenje večeri kada su vetrovi počivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskošnog oktobarskog lisnatog granja.
– Ovo je dan nad danima – reče ona kada sam joj se približio – dan nad svim danima da se ili živi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i života – ah, a još lepši za kćeri neba i smrti. Poljubih je u čelo, a ona nastavi: – Ja umirem, ali ću živeti.
– Morela!
– Nije bilo dana kada si me voleo... ali obožavaćeš kad umre onu koje si se grozio za života.
– Morela!
– Još jednom ti kažem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi – ah, tako male – koju si osećao prema meni, prema Moreli. I kad moja duša ode, dete će živeti – tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani biće dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih osećanja, kao što je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, časovi tvoje sreće su minuli, a radost se ne bere dva puta u životu, kao ruže što dvaput cvetaju. Nećeš onda igrati više ulogu čoveka iz Teosa⁵, nego ćeš, ne poznavši slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvački pokrovac, kao što čine muslimani u Meki.
– Morela! – viknuh – Morela, otkuda ti to znaš? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pređe njenim udovima, i tako je umirala, a ja više ne čuh njen glas.
Ali, kao što je prorekla, njeno dete, koje je umirući rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, ćerčica, živelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savršena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, većom no što bih verovao da je moguće osećati prema ma kom biću na zemlji. Ali, nebo ove čiste ljubavi potamni, a potištenost, strava i tuga prekriše ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobično uzrastom i umom. Neobično, zaista neobično, bilo je njeno telesno napredovanje, ali užasne, ah, užasne i pune uznemirenja bejahu misli što su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bića. A zar je moglo biti drukčije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle žene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog časa sevali iz njenih velikih i umnih očiju? Kad je, kažem, sve to postalo očigledno mom užasnom razumu te nisam više mogao to da sakrijem od svoje duše, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajući sve to, zar je onda čudno što su se strašne i razdražljive sumnje uvukle u moju dušu, ili što se moje misli vratiše na one divlje priče i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da obožavam, i, u strogoj osamljenosti moje kuće, pazio sam sa velikim strahom na sve što se nje ticalo.
Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uživao u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove sličnosti s majkom, tužnom i mrtvom. I svakog časa sve tamnije postajahu te senke sličnosti, sve punije i sve određenije, sve čudnije i sve strašnijeg i groznijeg izgleda... NJen osmeh, sličan majčinom, mogao sam da podnesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuviše savršene sličnosti. Oči su joj bile slične Morelinim – i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo često zavirivale u dubinu moje duše Morelinom sopstvenom snagom i zapanjujućim značenjem. U konturama njenog visokog čela, u uvojcima svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tužnim zvucima njenog govora, i iznad 30 svega, ah, iznad svega, u izrazima i rečenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i žive, nalazio sam hrane za misli i užas koji me sažižu, mene – onog crva što nije hteo da umre.
Prođoše tako deset godina njenog života, a moja kći živela je na zemlji još nekrštena. "Čedo moje" i "dušo moja" bila su imena koje je ljubav očeva obično upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana isključivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad kćeri nisam govorio o majci; bilo mi je nemoguće. Zbilja, za kratko vreme njenog života, ona nije ništa doznala o spoljašnjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali vremenom činilo se mojoj duši, rastrojenoj i potresenoj, da će se obredom krštenja osloboditi užasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja, dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa mnogim imenima nežnim, srećnim i dobrim. Pa šta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom učinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoočnica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duše, kada ispod zamagljenih svodova, u tišini noći, prošaputah na uvo svešteniku slogove – Morela. I ko bi to drugi sem crni đavo zgrčio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad, trgnuvši se na tu jedva čujnu reč, podiže svoje sjajne oči sa zemlje k nebu, i padajući mrtva na kamene crne ploče naše porodične crkve, odgovori: "Evo me!"
Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih reči do mog uva, a zatim kao rastopljeno olovo te reči sa siktanjem jurnuše u moj mozak.
Godine... godine mogu proći, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cveće i vino – ali žalosna vrba i kiparis senčali su me dan i noć. Nisam vodio računa o vremenu ni mestu, i zvezde moje sudbe nestadoše s neba, na zemlji se smrče, a njeni stvorovi promicahu pored mene kao brze senke, i među svima njima ja videh samo – Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo jedan zvuk u moje uvo, a talasići morski žuborili su bez prestanka – Morela. Ali ona je umrla; svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada ne nađoh nikakvih tragova od prve – u grobnici, u koju sam položio drugu – Morelu...
