Radimo tako,mi elektrichari,moj drug Miki i ja (njega sam upoznao na bgd cafe-u,pa kad je bio u krizi sa poslom ja ga pozvao na Korziku) na shestom spratu hotela,vezujemo komandne table,zapeli ko da su nam djavoli za petama. Sa nama u grupi su i tri Turchina: Oran,Naim i Murat. Ubi Boze. U hotelu rade i radnici neke francuske firme,ima ih petnaestak,sve go Marokinac do Marokinca,nezna se ko je gora spodoba,ili veca nakaza,tek nijedan na choveka ne lichi. Ko bez oka,ko sakat,svi balavi,slinavi... a videli Mikiju infekciju pola cm kvadratnih,pored nosa,pa ga pitaju shta mu je to,kazu to je zato shto jede svinjsko. Da ne poverujesh,neznam dal' da ih izbodem shrafcigerom,ili da im kleshtima chupam nokte.
Danas,posle ruchka,nisam trebao da pominjem ruchak odmah se setim Turaka,jao brate. Da ti se zalim. To je takva nekultura za stolom,ali nekultura... niko od gostiju restorana ne bi me primetio taman go da dodjem,samo u njih gledaju. Gladni su svega,ochi im gladne,pune tanjire koliko moze da stane,pa josh,pa ponovo,pa dodaju i so i biber i maslinovo ulje i u chorbu i na meso i opet im se chini,malo je to. Miki jednom nije mogao da izdrzi nego onog Naima pita : ocesh i ovo moje iz tanjira,uzmi shta ima veze.
Znachi,danas posle ruchka,mi zapeli,ko shto uvek i zapinjemo,jer volimo medalje,razumesh. Mi smo predstavnici poshtene radnichke klase,udarnici iz ranih osamdesetih sa raznih Omladinskih Radnih Akcija. Dajemo primer ostalim drugovima radnicima... kad ono. Nigde nikog nema. Navikli smo da ih gledamo kako se tuda muvaju,psujemo ih shto ne rade nishta,samo se foliraju... nigde nikog. a oni posedali u krug,u parku iza hotela,caskaju,dnevnice idu. Sve jedno,tu su ona dva Srbina,zavrshice oni restauraciju hotela vec i sami...
Danas,posle ruchka,nisam trebao da pominjem ruchak odmah se setim Turaka,jao brate. Da ti se zalim. To je takva nekultura za stolom,ali nekultura... niko od gostiju restorana ne bi me primetio taman go da dodjem,samo u njih gledaju. Gladni su svega,ochi im gladne,pune tanjire koliko moze da stane,pa josh,pa ponovo,pa dodaju i so i biber i maslinovo ulje i u chorbu i na meso i opet im se chini,malo je to. Miki jednom nije mogao da izdrzi nego onog Naima pita : ocesh i ovo moje iz tanjira,uzmi shta ima veze.
Znachi,danas posle ruchka,mi zapeli,ko shto uvek i zapinjemo,jer volimo medalje,razumesh. Mi smo predstavnici poshtene radnichke klase,udarnici iz ranih osamdesetih sa raznih Omladinskih Radnih Akcija. Dajemo primer ostalim drugovima radnicima... kad ono. Nigde nikog nema. Navikli smo da ih gledamo kako se tuda muvaju,psujemo ih shto ne rade nishta,samo se foliraju... nigde nikog. a oni posedali u krug,u parku iza hotela,caskaju,dnevnice idu. Sve jedno,tu su ona dva Srbina,zavrshice oni restauraciju hotela vec i sami...
