Dve velike istorijske migracije stanovništva

[Nina]

Tokom ljudske istorije, masovnih migracija je bilo puno i nije lako sa sigurnošću utvrditi koja je bila najvećeg obima. Ipak, najčešće se pominju dve velike migracije stanovništva koje su nam poznate kao Podela Indije i Italijanska dijaspora. Podela Indije se genralno smatra najvećom migracijom, ali tačni brojevi nisu utvrđeni. Italijanska dijaspora je najveća do sada dokumentovana migracija u istoriji čovečanstva

Podela Indije

Britanska Indija je 1947. godine podeljena na Indiju i Pakistan, nakon donošenja akta od strane Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva. Danas su to tri nezavisne države: Republika Indija, Islamska Republika Pakistan i Narodna Republika Bangladeš. Tokom podele Indije, došlo je do podela u dve provincije, Bengalu i Pandžabu, prvenstveno na verskoj osnovi odnosno prema tome da li je neko musliman ili ne.

Nije samo narod bio podeljen, već i vojska, mornarica i državne službe. Usled ove odluke, između 10 i 12 miliona ljudi je emigriralo, što je izazvalo ogromnu izbegličku krizu u regionu. Ovaj broj izbeglica je zvanično dokumentovan, ali se veruje da ja pravi broj mnogo veći.

Takođe, procenjuje se da je dva miliona ljudi ubijeno tokom migracije. Ovaj istorijski period obeležen je ekstremnim nasiljem, a napetost u odnosima Indije i Pakistana i dalje postoji. Međusobni odnosi ove dve zemlje se ni danas nisu popravili, što je posledica masovne migracije stanovništva i razdora koji je do nje doveo. Godinama kasnije, Bangladeš se otcepio od Pakistana ali se taj događaj ne smatra delom masovne migracije.

Italijanska dijaspora

Termin Italijanska dijaspora koristi se da opiše masovno iseljavanje Italijana iz svoje rodne zemlje. U italijanskoj istoriji razlikuju se dva velika talasa migracije stanovništva. Prvi je započeo 1880. godine i trajao 30 do 40 godina. Sa usponom fašizma, iseljavanje je privremeno zaustavljeno.

Najveći razlog za napuštanje domovine bilo je siromaštvo izazvano nedostatkom zemlje usled brojnih podela imovine kroz generacije. Život je postao veoma težak, posebno na jugu zemlje, te su ljudi spas potražili u Sjedinjenim Američkim Državama i zemljama Južne Amerike.

Milioni Italijana, najviše mladih, su emigrirali u potrazi za boljim životom i svetlijom budućnošću. Nakon Drugog svetskog rata, dolazi do drugog velikog talasa Italijanske dijaspore. Posmatrane zajedno, ove dve faze iseljavanja čine najveću dokumentovanu masovnu migraciju u istoriji. Tokom 100 godina, u periodu od 1880. do 1980. godine, Italiju je napustilo oko 15 miliona ljudi.
(izvor:net)

 

[dlugomir]

Zna li se koliko je Srbiju napustilo ljudi u proteklih 100 godina? Sigurno su takođe milioni u pitanju.

 

[Isidor**]

Najviše na onaj svet tokom ratova u 19 i 20 veku.

 

[Rogonos]

Migracije ce pored klimatskih i kulturnih problema i izazova, zasigurno obeleziti nadolazece godine i verovatno ceo 21. vek

Na ovu listu bi dodao takodje jednu zemlju koja se danas smatra atraktivnom ljudima sa nasih prostora i obecanom zemljom za startup i IT kompanije. A jos sredinom 19. veka je velika glad u Irskoj naterala preko 1,5 miliona (40 posto tadasnjeg stanovnistva, znaci skoro polovina Iraca) da napusti zemlju i otputuje u SAD. U Aziji su britanska i portugalska kolonijalna carstva prevezla milione malezijskih i indijskih trgovaca preko Indijskog okeana. A vise od hiljadu godina stara kineska emigracija pod dinastijama Tang, Ming i King na Malajsko poluostrvo i Sumatru odigrala je kljucnu ulogu u razvoju jugoistocne Azije u multietnicku regiju kakva je danas.

Danas je ljudima teze preci granice nego kapitalu. Zemlje su relativno otvorene za slobodno kretanje roba i kapitala, ali ne i za ljude. Kontrola nad tim ko ulazi i napusta nacionalnu teritoriju jedna je od prvobitnih svrha granica i jos uvek je odgovornost odredjene vlade. U Evropi jedna Madjarska i Poljska to demonstriraju jos od prve migrantske krize iz 2015. godine. Sjedinjene Drzave uvele su masovna ogranicenja kako i gde migranti mogu da se prijave, odnosno, tako da se ovi fakticki drze sto dalje od meksicke granice, i to je praksa koja vazi i pre Trampove ere.

Australija je recimo osnovala imigracione centre u dzunglama Papue Nove Gvineje, koji su danas polu-stalni imigracioni centri. Italija i druge drzave juzne Evrope placaju libijskim milicijama da sprece migrante da predju Mediteran. Imamo po svetu jos takvih i slicnih primera.

Mi i dalje nemamo obavezujuci, svetski pravni okvir za migraciju, a verovatno nikada i necemo imati.

Naravno da je i klima izvorna sila koja stoji iza migracija. Kada pogledamo kroz istoriju, prvi ljudi su se naselili u blizini reka i obala u umerenim geografskim sirinama. Postoji mnogo nacina za borbu protiv vrucine i povlacenja iz okeana, ali prezivljavanje je nemoguce bez pitke vode. Drevne civilizacije na Nilu, na Eufratu i Tigrisu, na Indusu i na Zutoj Reci oslanjale su se na sisteme za navodnjavanje. Danas dve trecine svetske populacije zivi u blizini reka, a poljoprivreda koristi 70 posto sve pijace vode. Klima ne mari za politicke granice i ljudi ce sve vise zahtevati da ih se prevazidje. Sadasnjih 50 miliona klimatskih izbeglica vec sada prevazilazi od onih politickih.

Siromasni centralnoamericki poljoprivrednici koji izgube svu imovinu u ciklonu ili Afrikanci kojima susa unistava egzistenciju, jednostavno uzimaju ono sto im je ostalo i odlaze prema severu. Ako bogati izgube kucu u sumskom pozaru ili jahtu u uraganu, ulazu u zemlju i sklonista u unutrasnjosti i u visim regionima ili u Norveskoj i Novom Zelandu. Kako za bogate, tako i za siromasne, strategija je: promeniti lokaciju.

Da mi je samo znati, koliko ce stanovnistva Srbije 2050. godine ziveti u Novome Sadu i Beogradu, a koliko ce nas ostati u Knjazevcu, Cupriji, Majdanpeku, Negotinu i Boljevcu. Izgleda da za nas ne vazi pravilo sto imamo tamo prelepe reke poput Dunava, Crnog i Belog Timoka do prelepih termomineralnih voda poput Sokobanje do Brestovacke.

Sveto nam Kosovo i Metohija, a ipak nema nama nista svetijeg od Beograda, gde ce uskoro ziveti polovina Srbije nastave li se ovi trendovi.

 

[Miki 75]

Zna li se koliko je Srbiju napustilo ljudi u proteklih 100 godina? Sigurno su takođe milioni u pitanju.

Iz centralne Srbije i Vojvodine se do pre 30 godina nije iseljavalo. Izuzetak su gastarbajteri koji su počeli da odlaze krajem 60-tih, ali se velika većina i vraćala da provedu penziju u Srbiji.
Negde sam pročitao podatak da je Srbiju u poslednjih 30 godina napustilo 700.000 ljudi.
Srpske zemlje iz kojih je oduvek postojala emigracija su Crna Gora, Hercegovina, Lika, Kordun, Dalmacija, Bosanska Krajina.

 

[Rogonos]

Podela Indije

Britanska Indija je 1947. godine podeljena na Indiju i Pakistan, nakon donošenja akta od strane Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva. Danas su to tri nezavisne države: Republika Indija, Islamska Republika Pakistan i Narodna Republika Bangladeš. Tokom podele Indije, došlo je do podela u dve provincije, Bengalu i Pandžabu, prvenstveno na verskoj osnovi odnosno prema tome da li je neko musliman ili ne.

Nije samo narod bio podeljen, već i vojska, mornarica i državne službe. Usled ove odluke, između 10 i 12 miliona ljudi je emigriralo, što je izazvalo ogromnu izbegličku krizu u regionu. Ovaj broj izbeglica je zvanično dokumentovan, ali se veruje da ja pravi broj mnogo veći.

Takođe, procenjuje se da je dva miliona ljudi ubijeno tokom migracije. Ovaj istorijski period obeležen je ekstremnim nasiljem, a napetost u odnosima Indije i Pakistana i dalje postoji. Međusobni odnosi ove dve zemlje se ni danas nisu popravili, što je posledica masovne migracije stanovništva i razdora koji je do nje doveo. Godinama kasnije, Bangladeš se otcepio od Pakistana ali se taj događaj ne smatra delom masovne migracije.

Indijski potkontinent je pored Bliskog Istoka takodjer bure baruta a ima dosta slicnosti sa istorijskim nasledjem kao nase (burno) balkansko poluostrvo.

Kada pricamo o granicama, medijski prisutne i eksponirane su manje vise samo one izmedju Amerike i Meksika i unutar Izraela. Medjutim, najduza granicna ograda na svetu stoji izmedju velike Indije i "malog" Bangladesa, povrsine jedne Floride kada bi trazili neko poredjenje. Ide duz granice od otprilike 4.000 kilometara kojom Indija zatvara svog znatno manjeg suseda. Na stotine kilometara postoji cak i dvostruka ograda delimicno opremljena bodljikavom zicom, druga podrucja su zazidana, a druga su elektricno okrenuta ili nadgledana reflektorima. Na internetu ima more slika.

Zasto bodljikava zica, pa glavna svrha je da se ljudi drze van Indije, kao sto to zele i Grci i Talijani ovde kod nas na rubovima Evrope. Mi cesto zaboravljamo ili nismo upuceni, da je to jedna veoma turbulentna regija i ovde migracija nije jedini problem. Podele kroz citav potkontinent, kako ih cesto nalazimo drugde u svetu, delimicno se vracaju do granica koje su nekada samovoljno povlacile kolonijalne sile, sto danas najbolje vidimo na Bliskom Istoku i u Africi.

Mnoge verske napetosti i rascepi mogu se pratiti jos od muslimanske vladavine Indijom u srednjem veku. Nakon prvih islamskih invazija iz Centralne Azije, pradomovinsko, pretezno hinduisticko stanovnistvo, bilo je prisiljeno da se masovno "preobrati". Ali sama velicina Indije postala je problem za osvajace. Kao i u slucaju Kine, gotovo je nemoguce da strana sila u Indiji stekne potpunu kontrolu bez kovanja saveza. Pa iako su desetine miliona bili prisiljeni da predju na islam, stotine miliona hinduista ostalo je verno svojoj tradiciji i veri. Cak i u vreme Mongolskog carstva (1526. do 1857.), kada je muslimanska vlast zavladala gotovo citavom Indijom, osvajaci su prepoznali ono sto su Britanci kasnije morali da shvate: Ako ste zeleli da iskoristite bogatstvo potkontinenta za sebe, bilo bi pametnije ne teziti apsolutnoj moci, vec upravljati razlicitim regionima po principu "zavadi pa vladaj", ono sto Spancima i Portugalcima nikako nije uspevalo.

Zapadno od pustinje Thar i u bazenu delte Gangesa (upravo regioni danasnjeg Pakistana i Bangladesa), vecina stanovnika je prisilno prevedena na islam, a gotovo svuda drugde su ljudi uglavnom bili i ostali hinduisti. Da li nam je to iskustvo poznato na nasim prostorima od prvih osmanlijskih prodora?

1947. godina, vreme vec najavljenog Hladnog Rata, kada su se Britanci povukli, ocevi osnivaci Indije, pogotovo danas mozda i zaboravljeni Mahatma Gandhi, imali su viziju multireligijske, demokratske drzave koja se proteze od Hindukusa na zapadu do planina Arakan-Joma na istoku i od Himalaja, a na jugu se prostire sever do Indijskog okeana. Neka vrste "Indijske Jugoslavije" kada vec idem uporedjivati nase i njihove prostore.

Medjutim, Muhamad Ali Jinnah, koji je trebao postati prvi vodja Pakistana, verovao je da im je, posto su muslimani u manjini u ovoj drzavi, potrebna njihova zemlja. Zeleo je muslimansku zemlju za muslimane i doprineo stvaranju granice koja delimicno nije bila postavljena geografskim, vec verskim linijama podele. Britanci su nacrtali da odvoje podrucja sa pretezno muslimanskim stanovnistvom. Da li smo mi, ima li takodje neke crte slicnosti i probleme sa Albancima-Muslimanima jos od Kralja Aleksandra?

Inace, Indija privlaci migrante poput magneta, ne samo Rusija i Amerika. To je koliko-toliko zemlja demokratije, postoje zakoni koji stite manjine i ima uspesnu ekonomiju u poredjenju sa svojim susedima. Kao i sada, izbeglice i ilegalni imigranti u zemlju su se u velikom broju slivali iz Avganistana, Sri Lanke, Mjanmara (odnosno tadasnje Burme), Tibeta, Pakistana i Bangladesa. Zanimljivo je da je najmanje preko 100.000 Tibetanaca izbeglo u Indiju od aneksije Kine 1951. godine, a stotine hiljada Tamilaca sa Sri Lanke doslo je tokom gradjanskog rata koji je na ostrvskoj drzavi trajao sve do pocetkom 21. veka.

Meni je takodjer zanimljiva granica izmedju Indije i Bangladesa, takodje je podelila zajednice koje su vekovima postojale bez fizickog razdvajanja (nesto poput BiH i Crne Gore danas). Neki su jezicki i kulturno povezani - ideja da bi njihov komsija mogao biti druge nacionalnosti potpuno im je strana - a zbog podele su se preselili u region bez obzira na granicu.

Do tacnih podataka je tesko doci, ali vecina procena navodi da je preko 15 miliona ljudi trajno preseljeno iz Bangladesa (hriscani, muslimani i hindusi) u Indiju do ovog veka. To je dovelo do masovnih problema, posebno u pogranicnim drzavama Indije, kao sto su Zapadni Bengal, Asam i Mizoram, gde su se naselila vecina pretezno muslimanski Bangladesi. U Asamu je ovo dovelo do masovnog etnicki motivisanog odbijanja i segregacija muslimana, gde se lokalno stanovnistvo ne samo zalilo na sve veci pritisak na trziste rada i stanovanja, vec i na pretnju njihovom identitetu i kulturi. Neki Hindusi pokazali su se podlozni refleksu da novopridoslice okrive za sva zla sveta, bez obzira na njihovo stvarno poreklo. Bilo je dovoljno sto nisu iz Aasama. Nesto slicno se desavalo i po Srbiji sa izbeglicama sa Kosmeta i Krajine.

Indira Ghandi je tada odgovorila 80-ih planovima sa granicnom ogradom ojacanom bodljikavom zicom, koja je kasnije sprovedena pod upravom Rajiva Gandhija. Problem je, medjutim, bila topografija. Zajednicka granica Asama i Bangladesa duga je samo 300 kilometara, a deo nje je Brahmaputra, koja se iz godine u godinu izliva i menja svoj tok - tesko je uspostaviti trajne granicne oznake.

Uprkos svojoj populaciji i sto imamo dve nuklearne zemlje, indijski potkontinent gotovo da nije zastupljen u zapadnim i nasim medijima pa nam se svima cini, da je tamo sve pod kontrolom i relativno mirno.