Dve u jednoj...

[gost 358859]

Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?

Ja sam izabrala zanimanje prema emocijama, to je rezultiralo velikim brejkdaunom na trecoj godini studija. Ne preporucujem nikome. Mada sam na kraju naucila da spojim profesionalno i ljubav, gde je ljubav izgurana, ali je ostala negde kao moralni kompas.

 

[Mali čičak]

Ja sam izabrala zanimanje prema emocijama, to je rezultiralo velikim brejkdaunom na trecoj godini studija. Ne preporucujem nikome. Mada sam na kraju naucila da spojim profesionalno i ljubav, gde je ljubav izgurana, ali je ostala negde kao moralni kompas.

Da li ces mi reci cime se bavis?

 

[Regina Mills]

ovo pod bold može ladno da se otvori tema

Da znas da bi moglo.

 

[Vexy]

Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?

Treba da se nađe zlatna sredina,da se izbalansira.
svaki lekar,kontam, treba da ima dovoljno saosećanja da bi se posvetio pacijentu, saslušao i pomogao
a istovremeno da sačuva dozu distanciranosti jer kad bi plakali za svaku ljudsku nesreću, doživeli bi nervni slom.

Kako to uspevaju...mislim da samo njihova duša zna...

 

[Eria]

Kada rasčistiš u sebi da jedno dobro uvijek vuče neko drugo zlo, kao i da veliko zlo može proizvesti još veće dobro, shvatiš da je to princip po kojem funkcioniše naš svijet. Od nastanka na putu smo preobražaja, a za to je potrebna i patnja i sreća. Neko ko je pošteđen svakog zla na kraju života može biti samo retard.

 

[гост 36150]

dve u jednoj? ))))))))

 

[Eria]

Više ih ne mogu prebrojat.

 

[zefir24]

Verujem da otupe posle nekog vremena , kao i u svakoj profesiji. Ko još nije sreo nadrndanu sestru ili lekara koji potpuno zanemaruju pacijenta?

 

[Afroo]

..svi oni koji rade sa ljudima opstaju u poslu samo ako su profesionalci koji se bave problemom ili poslom koji osoba sa njima ima, a ne njanjave tetke koje oplachu svachiju tuznu sudbinu..
..to shto te je neshto emotivno potreslo ne da ne garantuje bolji uchinak nego obichno smanjuje shanse da postupish blagovremeno i ispravno..vecina lekara shalje svoje najblize kolegama, ako je situacija ozbiljnija..
..oni koje sazaljenje blokira vrlo brzo uvide da nisu za takve poslove..povuku se najcheshce zbog svesti o sopstvenoj beskorisnosti, shto je ipak vredno pohvale,
a ne zbog neke brige za sopstveno mentalno i/ili fizichko blagostanje, takvi se retko i okushavaju na polju ekstremnih delatnosti..koliko studenata medicine predje na drugu godinu,
u poredjenju sa drugim fakultetima?

..i nisu tu lekari usamljeni..
..shta da kazu oni u centru za socijalni rad?
..policija?
..vatrogasci?
..radnici u sigurnim kucama?
..sestre sa urgentnog?
..sestre sa palijativne nege?
..tehnicari po dushevnim bolnicama?

..kad odesh na shalter da platish alimentaciju, shalterusha ne misli o tome da li te je zena varala ili si je tukao..
..kad odesh na operaciju hirurgu je svejedno da li imash pet dana, pet godina ili pet decenija..rupa na srcu ili tumor su isti..
..nije njegovo da ti menja sudbinu, njegovo je da okrpi rupu kako je uchio i da te preda na oporavak onima koji je to posao..

..a prihvatanje toga da na tudje zivote mozemo da utichemo veoma ogranicheno je vazno i mimo svake profesije..

..sto volim kad ti ovako dodje, pa sve lepo rasclanis...

 

[Sarvaš]

Moguce naravno, jer da nije tako mnogi bi zahvaljujuci svojim profesijama odlepili odavno
Grobari na primer, to sto su ravnodusni i ne pustaju suze kod svake sahrane ne znaci da nisu emotivni kao osobe
jer da nisu ravnodusni ili bolje receno oguglali, sami bi sebi iskopali grob, ili deciji lekari na radiologiji koji lece decu od raka

I ja sam mislio da ne puštaju suze . Jednom odem na pecanje i taman se zateknem kako izvlače iz rijeke jednog suseljanina koji se utopio par dana ranije .
Kroz par sati dodje vozilo sa mrtvačkim sandukom . Stave utopljenika u sanduk a jedan čovjek poče da nariče da je to bilo gadno slušati .
Poče ga i ljubiti u obraz mada utopljenici izgledaju baš gadno . Ne vjerujem da bih poljubio ni rodjenog oca da ga izvade iz vode poslije par dana ,.
Rida ovaj a mi se svi sažalili jer smo mislili da mu je bliska rodbina . Jedan od prisutnih izvadi iz džepa novac i tutne ga ožalošćenom .
Ovaj kaže "ma nije trebalo " i nastavi da lije suze . Počeše i drugi da vade novac a meni bilo neprijatno jer nisam imao u džepu ni žute banke .
Kasnije kad je kamion otišao saznamo da ovaj ucveljeni nije nikakav rodjak nego grobar . Popadali smo na doope od iznenadjenja jer takvo
plakanje nismo čuli u životu !

 

[**Freya**]

Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?

Moguce je...nocas mi se desio medicinski slucaj, ti gledas da resis problem i uopste ne razmisljas o tome sto se ona gusi, davi, pada u nesvest i trese...znas sta treba da radis i sta mora da bude uradjeno, tada ti mozak radi drugacije, jednostavno se fokusira i ne gleda to bice kao zenu, majku, dete...

Kada sam pitala sestru jer je ona specijalizaciju radila u institutu nadleznom za celu zemlju, znaci slali su im najteze slucajeve, retke bolesti koje lekari ne vide u toku karijere i one najgore...kaze mi da ih gleda u tom momentu, kaze sebi deca su zilava, i to je tacno, cesce prevazilaze teske bolesti, a kada se desi prodrma te ali ti imas da radis, jos sto takvih te cekaju, nemas kada da mislis...

 

[limunada]

Jednostavno se prebacis u neki drugi "mod",pretpostavljam...Inace,sa ljudima je tesko radit,makar to bilo i tipa naplata potrazivanja...
I tu treba biti dobar psiholog,a kamo li u slucaju ljekar-pacijent...
Sjecam se jedne zene,dok sam radila na poslovima naplate potrazivanja,koja je dolazila da joj se otpise dug,koji nije bio nimalo mali...
E,dosla je ona sa pricom o bolesnom sinu,sa sve mucnim detaljima (u koju uopste ne sumnjam,vjerovatno je istinita) i sa kukanjem i molbama za otpis duga...
Ali posto se po procedurama nista nije moglo da ucini za njen slucaj,jer bi takvih bilo mnogo,mogli smo je samo saslusati i uputiti na vise instance,zalbe i slicno,sto je i uradjeno.
Medjutim,ona je uvidjela da ima slusaoce i onda je pocela da dolazi svaki dan,cak i prije nas,da se raspita za njen slucaj,iako joj je receno da nije potrebno da dolazi.Pri tom je svoju tuznu pricu ponavljala uvijek ispocetka i detaljno i ostajala po sat vremena,uzimajuci nam bespotrebno i vrijeme,a i energiju,jer joj nismo mogli pomoci vise nego sto jesmo,a prica nije bila lijepa,nazalost.U stvari,koristila je "meko srce"moje koleginice,koja je pazljivo slusala i nije nikako mogla da joj kaze da ode,jer joj je bilo zao...I tako je to trajalo danima,dok jednom nije dosla ponovo moleci i kumeci da joj se otpise dug,i pri tom leze na pod,na sred kancelarije.
Opet njoj ova moja koleginica finim rijecima,te ustanite,te nemojte tako,sve kulturno i lijepo...U tom momentu udje koleginica iz druge kancelarije i vidje nju na podu i ovu kako je moli da ustane...i prodera ti se na nju...ustaj i mars napolje,da te vise ne vidim ovde....Ova ti momentalno ustade i ode i nikad vise nije dosla...
E,sta sam htjela reci ovom pricom...Iako je slucaj zene bio tezak i nesrecan,ona je ipak manipulisala tudjom dobrotom,na osnovu svoje nesrece...tj.znala je koga smije,da tako kazem daviti,a koga ne...A onda je naisla ova "hladna" i rijesila situaciju koju ovi emocionalni nisu mogli...
Tako je vjerovatno i sa doktorima,moraju imati neku distancu,bez obzira kako ih slucaj pogodi...jer samo tako mogu na pravi nacin raditi svoj posao.