Dve u jednoj...

Mali čičak

Mali čičak

Stara legenda
Poruka
77.633
Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?
 
Metla na vestici:
nemam pojma to sam i ja pitala u onoj temi posao i emocije
kako ne siznu ti ljudi
Kliknite za proširenje...

Zamisli tih konflikata u sebi... koje oni nose...
Radosti kad npr.spasu neku bebu sigurne smrti... ne mora biti radost, moze biti ponos, uspeh, ostvarenje...
a s druge strane pad kad neka beba umre...

Koliko jaka licnost mozes biti da to nosis?

- - - - - - - - - -

Alisa u zemlji čuda:
Tako što ih uče da razdvajaju emocije i posao.
Doktori ne smeju da dozvole sebi da se vezuju za pacijente, to važi i za pedijatre.
U suprotnom ne bi mogli da rade svoj posao koliko god to zvučalo bahato.
Kliknite za proširenje...

Razumljivo.

Ali zivo bice je zivo bice. Koliko god bio istreniran, nemoguce je.
Tj.smatram da je nemoguce bez posledica po sebe.
Vezes se za psa, macku, vezas se za kaktus... kako da ne osetis bar blagu naklonost prema zivom bicu?
 
Mali čičak:
Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?
Kliknite za proširenje...

Mislim da pedijatri,i doktori generalno,u danasnje vreme manje vole decu,to jest da pomazu osobama i lece ih a vise vole ono sto dodje kad nekoga treba da lece.Onaj fazon "vi kako hocete ali obicno daju 300 do 500 eura"...sto vise das vece su sanse da ce ti taj doktor pomoci.
 
Pedijatar je pedijatar. Složićeš se samnom da on retko gleda smrt. Bolesnu, prehlađenu, slinavu decu da, ali teško bolesnu malo ređe.. Neonatolog je specijalista koji radi sa tek rođenim bebama..
Specijalisti koji pored zvanja kardiologa, endokrinologa, hirurga, onkologa itd imaju i to usko stručno pedijatar oni već češće imaju dodira sa bolesnom decom.
Human je svaki čovek koji pomaže drugom čoveku..Verujem da su se za taj posao opredelili da bi ljudima ili u tvom pitanju deci prvenstveno pomagali a ne gledali smrt, ali se na žalost i takve stvari događaju.
I verujem da je na početku teško ali se vremenom očvrsne i ojača. I nije lako gledati bilo koga da umire pa ni kuče ni mače a kamo li čoveka..
 
Prvo, zanimanje "biramo" sa 15 ili 19 godina, a klinci u tim godinama mogu da biraju samo na osnovu nerealnih predstava koje imaju o željenom zanimanju i koje se retko kada podudaraju sa stvarnošću.

Drugo, nakon biranja, veliko je pitanje da li ćemo se time uopšte baviti.. ljudi se uglavnom bave i specijaliziraju ono na šta ih praksa nanese, ono što mogu i što im se nudi, pa je tako i taj neonatolog možda završio tu specijalizaciju jer je samo tu bilo slobodnih mesta, a možda je želeo kardiologiju, a neki pravnik je završio na obračunu plata i listama godišnjih odmora, a možda je želeo da bude sudija.

Treće, nema puno filozofije oko emotivne distance u poslu... ista je čisto psihološka stvar odbrambenog mehanizma koji pravi distancu i razdvaja profesionalno od privatnog, i uspostavlja se čim se stekne rutina u poslu kojim se bavimo, ma koji to posao bio - osim što nam se uvek čini da bi nam bilo mnogo teže u emotivnom smislu obavljati neki drugi posao od onog kojim se bavimo, no suština je da se emotivna distanca kod psihički stabilnih ljudi formira u svakom poslu.
 
Mali čičak:
Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?
Kliknite za proširenje...
Moguce naravno, jer da nije tako mnogi bi zahvaljujuci svojim profesijama odlepili odavno
Grobari na primer, to sto su ravnodusni i ne pustaju suze kod svake sahrane ne znaci da nisu emotivni kao osobe
jer da nisu ravnodusni ili bolje receno oguglali, sami bi sebi iskopali grob, ili deciji lekari na radiologiji koji lece decu od raka
 
Uce. Godinama uce da razum i steceno znanje potisnu emociju. Zamisli da dodjes kod dr-a sa bolesnim detetom a dr se umesto da pomogne pocne da place jer mu je zao...kada nesto gledas svakodnevno to ti postane normalno. I nemaju vremena da se prepuste emocijama..moraju da traze resenje...ali sigurno ih nekada nesto slomi...Ja bih plakala verovatno svaki dan, ma svaki put kad neko udje u ordinaciju. Isto kao sto bih povracala svaki put kad treba da ispraznim gusku i lopatu pacijentu dy sam nad.sesta...i isto ko sto mislim da bih celu smenu jela cokoladne drazeje sa pomorandzom da radim u doko starku...al ne bih...verovatno bih se navikla i oguglala posle nekog vremena, kao i svi..kao za sve..
 
..svi oni koji rade sa ljudima opstaju u poslu samo ako su profesionalci koji se bave problemom ili poslom koji osoba sa njima ima, a ne njanjave tetke koje oplachu svachiju tuznu sudbinu..
..to shto te je neshto emotivno potreslo ne da ne garantuje bolji uchinak nego obichno smanjuje shanse da postupish blagovremeno i ispravno..vecina lekara shalje svoje najblize kolegama, ako je situacija ozbiljnija..
..oni koje sazaljenje blokira vrlo brzo uvide da nisu za takve poslove..povuku se najcheshce zbog svesti o sopstvenoj beskorisnosti, shto je ipak vredno pohvale,
a ne zbog neke brige za sopstveno mentalno i/ili fizichko blagostanje, takvi se retko i okushavaju na polju ekstremnih delatnosti..koliko studenata medicine predje na drugu godinu,
u poredjenju sa drugim fakultetima?

..i nisu tu lekari usamljeni..
..shta da kazu oni u centru za socijalni rad?
..policija?
..vatrogasci?
..radnici u sigurnim kucama?
..sestre sa urgentnog?
..sestre sa palijativne nege?
..tehnicari po dushevnim bolnicama?

..kad odesh na shalter da platish alimentaciju, shalterusha ne misli o tome da li te je zena varala ili si je tukao..
..kad odesh na operaciju hirurgu je svejedno da li imash pet dana, pet godina ili pet decenija..rupa na srcu ili tumor su isti..
..nije njegovo da ti menja sudbinu, njegovo je da okrpi rupu kako je uchio i da te preda na oporavak onima koji je to posao..

..a prihvatanje toga da na tudje zivote mozemo da utichemo veoma ogranicheno je vazno i mimo svake profesije..
 
Mali čičak:
Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?
Kliknite za proširenje...
posle prica o trgovini organima i novorodjencadima to ti dodje kao da su mesari,izvinjavam se gadljivima
 
Mali čičak:
Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?

Gledam jedan film i razmisljam...
posao pedijatra... neonatologa... itd...

Sta mislite kakvi su ti ljudi?
Da li su oni humani i vole decu vise od svega, vole da im pomazu, da bebama omoguce bolji zivot, operisu ih, seku, uvode terapije, lece... spasavaju zivote tim malim bicima...
A onda dolazi druga strana medalje... smrt, neizlecive bolesti, urodjene mane, tuzne sudbine... ne uspe svaka operacija niti svako lecenje... one umiru... ostaju bolesne... tuzne... u teskim zivotnim uslovima...

Kako je moguce voleti decu toliko i spasavati im zivote a s druge strane skoro svakodnevno ih gledati kako umiru?
Koja licnost je potrebna za to?

Da li je moguce biti emotivan i ravnodusan u isto vreme?
Kliknite za proširenje...

Previse sam emotivan za te stvari i ne bih mogao da radim taj posao bas zbog te lose strane,umiranje,patnja...
 
cicak mnogo si opterecena decom :lol:
znas kako i psihijatri imaju svog psihijatra znaci i njila je potrebna rupa ko nama na forumu,normalno je da te poneka prica dotakne ali sta sad jedan pacijent manje vise ionako nas je previse na planeti :malav:
 
kad je moj brat bio u srednjoj na praksi u nekoj bolnici za tesko mentalno i fizicki retardiranu decu to je bilo u cetvrtoj godini,rekli su im ko zeli ovde da radi odmah posle mature nek se javi zaposljavamo
nijedan ucenik se nije prijavio ,kaze tuga ogromna,a posle je i amputirao stopala i svasta drugo gadno radio
 
Pricala sam sa lekarima na tu temu i mislim da niko ne moze do kraja da odvoji emocije i posao. Jedna zena kardiolog mi je rekla da kada im se desi da umre mlad covek, da je to uzasno potrese. Takodje, glupost je da se ne vezuju za pacijente. Nekada te neki doktor bas prihvati i zavoli, cini ti a niko mu i nista nisi, i vidis da drugacije gleda tebe i nekog drugog. Ne u smislu profesionalizma, ali prirodno, neko mu je vise drag, neko manje a prema vecini su ravnodusni.
 
Krajem decembra smo imali zakazan termin za ultrazvuk kukova kod beba.
Prvi na redu ( hehe, jednom i nama tako da se zadesi da ne čekamo ), dr nasmejana, ljubazna, nežna prema bebama. Završimo pregled, otkuca žena nalaz, ali ne može da nadje faksimil da "udari pečat" u dnu strane.
Moli sestru da ode u njen kabinet u urgentnom i da joj donese pečat, uz komentar - dobro nisam nešto više zaboravila, baš me je uzdrmao onaj udes jutros.

Tek kada smo došli kući videli smo na vestima da se tog jutra desila nesreća na ulazu u grad i skontali smo da je žena pregledala četvoro dece koja su ostala bez majke u sekundi u toj nesreći.

Ipak ne oguglaju u potpunosti...
 
Ja radim pipav posao sa decom (mada sada igrom slucaja mnogo manje nego ranije) i ima dece koja te jednostavno osvoje. Jedino sam pazila da nikoga ne sazaljevam jer se to oseti. Vezbom moze da se nauci da se odvoje emocije od posla, ali nikada u potpunosti, osim ako bas nisi neki balvan ili si promasio zanimanje. Koliko god mi je bilo tesko da roditeljima nesto negativno saopstim, uvek sam se trudila da to uradim profesionalno, sa sto manje emocija (cak sam i pred ogledalom vezbala), kao da citam izvestaj. Vremenom je postajalo sve lakse i lakse, ali desavalo mi se da uhvatim sebe kako razmisljam o tom i tom detetu i njegovim roditeljima. Mada ima i onoga "ako roditelji ne brinu za svoju decu, sto bih ja to radila?"...

Nije lako dati jednostvano objasnjenje na ovakvu temu, ali na poslu si prvo profesionalac, pa onda covek, da se tako izrazim....
 
Regina Mills:
Ja radim pipav posao sa decom (mada sada igrom slucaja mnogo manje nego ranije) i ima dece koja te jednostavno osvoje. Jedino sam pazila da nikoga ne sazaljevam jer se to oseti. Vezbom moze da se nauci da se odvoje emocije od posla, ali nikada u potpunosti, osim ako bas nisi neki balvan ili si promasio zanimanje. Koliko god mi je bilo tesko da roditeljima nesto negativno saopstim, uvek sam se trudila da to uradim profesionalno, sa sto manje emocija (cak sam i pred ogledalom vezbala), kao da citam izvestaj. Vremenom je postajalo sve lakse i lakse, ali desavalo mi se da uhvatim sebe kako razmisljam o tom i tom detetu i njegovim roditeljima. Mada ima i onoga "ako roditelji ne brinu za svoju decu, sto bih ja to radila?"...

Nije lako dati jednostvano objasnjenje na ovakvu temu, ali na poslu si prvo profesionalac, pa onda covek, da se tako izrazim....
Kliknite za proširenje...


ovo pod bold može ladno da se otvori tema
 
Priča: Dvostruka ličnost

Kad emotivan i ravnodušan čovek igraju šah, uvek mi se čini da jedan drugog nasamare. Posebno ako igraju u novac.
Uopšte, odvratna mi je svaka ravnodušna igra u novac. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu.
A kockare bih pogubio. To je najbolji metod borbe protiv hazardnih igara kojima je sklono čovekovo krhko biće. Bolje bi im bilo da se skupe i čitaju jedni drugima pouke, umesto što se kockaju s novcem ili životima.

Uostalom, pouke su dosadne. Zanimljivije je muvati žene.
Oduvek su me interesovale ravnodušne žene. Uvek sam se ložio na ženske noge, posebno iznad kolena.
Mnogi smatraju žene emotivnim bićima, a ja - nimalo! Štaviše, mislim čak da su nešto izuzetno prijatno, istovremeno ravnodušno i emotivno.
Punačka, zgodna, sisata, malih grudi, manje ili veće guze - jednom rečju, mlad ili onaj drugi oksimoron (čitaj: ravnodušno-emotivna). Po čemu je ona to oksimoron? Uopšte nije oksimoron!

Drugačije stoji stvar s decom. Za njih kažu da su nevina i nezaštićena. Ja smatram da su deca možda i nevina, samo mnogo gadna, posebno kada se igraju. Uvek odlazim odande gde ima dece, naročito moje.

Ni Kojatkin Gorjanović ne voli decu. To sam mu ja utuvio u glavu. Uopšte, sve što govori Kojatkin Koja Gorjanović , već sam nekada, ranije, govorio ja.
I ne samo Koja Gorjanović. Svako je srećan da preuzme makar i delić mojih oksimoron misli. Meni je to čak smešno, iako sam uglavnom ravnodušan.

Na primer, dojurila juče do mene moja najbolja drugarica pa kaže kako se potpuna pogubila u pitanjima života, kako onog realno-emotivnog tako i ovog ravnodušno-virtuelnog. Dao sam joj neke savete i pustio je da ide. Usrećio sam je i ona je otišla u svom najboljem raspoloženju, njišteći... pardon, njišući svojim zanosnim oblinama zato što je znala da je redovno skidam pogledom ali da ne skidam svoj predatorski pogled s njih.

Elem, ljudi u mojoj oksimoron ličnosti pronalaze podršku za svoj emotivni deo ličnosti, ponavljaju moje reči, dive se mojim ravnodušnim postupcima, a novac mi ne daju.
Krstarovci! Donesite mi što više novca, pa da vidite kako ću namah zbog toga postati emotivan!
 
Poslednja izmena:
Mali čičak:
Biramo zanimanje na osnovu cega?
Koliko emocija unosimo u posao?
Kliknite za proširenje...

biras posao na osnovi sklonosti i ambicija
studije kazu da najvise psihopata ima medju najuticajnijim, najprofitabilnijim

mene smeta npr jedan slucaj kom sam prisustvovala,
dete doslo sa macehom zubaru, treba da se popravi nesto
i zubarka hoce silom, dete ne da,
postavise dete macehi u krilo, popravise, dete se upiski od straha
ja smatram da bez obzira sto dr samo zeli da odradi posao nije smela tako da uradi
bas zato sto dete nema majku i sto je bilo nepreipremljeno
moze to da se uradi malo drugacije, ali dr nije htela npr svog pacijenta da salje dalje


ne znam, samo znam da ovu scenu jos pamtim, i jos mi je mucna
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Marame su u centru pažnje
Odgovora
7
Pregleda
325
Pinocchio
Pinocchio
Nina
Koji ljudi bolje prolaze u zivotu
Odgovora
12
Pregleda
373
salko dinamitas
salko dinamitas
Sensei
Nina je nedeljama živela u pećini
2
Odgovora
28
Pregleda
525
Sensei
Sensei

Back
Top