Duško Radović

Ima porodica koje umeju i vole a zive zajedno..Za njih je svaka slobodna subota praznik.
Okupe se oko svog doma kao prasici oko krmace,cesu se jedni o druge..greju jedni druge.
Svako je nasao po jednu sisu u tom velikom i toplom vimenu..uziva i grokce..

U drugim i drugacijim domovima i porodicama subota je dan velike neizvesnosti.
Svako cuci u svom cosku,kao u zasedi.Svaka rec,svaki zvuk je kao metak.Svi su napeti,nepoverljivi,oprezni.
Svi su ugrozeni i svi se brane..U hodnicima i antreima svakog casa moze planuti ulicna borba..

Dusko Radovic
 
Moj kofer je spreman.
Ako mene pitate ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima ne zna... Žena mora svakog trenutka da bude spremna na sve. Za svaki slučaj. Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je njpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operm ih ispeglam, proverim- pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak, i da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad i pokušao ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može da ne misli na njega. To ga razumljivo nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako uhvatim, ako ti nađem karte u džepu ja tog trenutka odlazim i nikad više se ne vraćam. Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga stavila.
Dušan Radović - Ženski razgovori
 
Noć u šifonjeru

Duško Radović

Pogledajte me dobro! Ja sam celu jednu noć proveo u šifonjeru! Jeste! Od deset uveče do sedam izjutra! Devet sati na nogama, potpuno go, u onom mraku u naftalinu! Da sam samo jednom kinuo danas više ne bih bio među živima! No, ipak, sve se srećno završilo... Izašao sam živ iz šifonjera. Naravno, sa jednim dragocenim iskustvom i mnogo nekih i veoma značajnih misli. U ovoj ludoj glavi...

Vidite, kad danas o tome razmišljam, provetren od naftalina i oslobođen straha... kako da vam kažem... sve se ukazuje u jednom novom svetlu. Pogledajte... Bilo nas je troje. Ona, njen muž i ja u šifonjeru. Kome je bilo najteže? Mužu? Ne, on ništa nije znao! Meni? Ne, ni meni... Slušajte, pa ja sam ipak pobegao... ja sam se sakrio! ONA, ona je podnela sve strahote te duge, duge noći!

Molim vas, pokušajte da zamislite tu stravičnu situaciju: muž se, posle dugog putovanja, iznenada vratio kući, željan nežnosti... A ona, koja treba i mora da mu pruži tu nežnost, ona zna da sam ja tu, u šifonjeru, da slušam i čujem svaku reč i svaki šum! Ona je, dakle, tu jezivu noć morala provesti sa dva muškarca... trudeći se da nijednog ne uvredi, da bude podjednako nežna i pažljiva i prema jednom i prema drugom!?

To je bio podvig i ona ga je uspešno izvela! Sa veštinom, dostojnom svakog divljenja! Ona je mužu poklonila... ono što je morala, dok je meni posvetila sve svoje misli i sav tekst! Jedino što je meni, u toj situaciji, mogla da pruži... Sve što je govorila mužu - govorila je glasno, vikala je - da ja u šifonjeru čujem. Ona je govorila meni, ja to dobro znam, shvatio sam - a njen muž je odgovarao umesto mene. Budi jak! Izdrži još malo! Izdrži! Čuješ li me, ja sam tvoja! Čujem! Muž je odgovarao glasno, a ja sam šaputao u šifonjeru: „Jak sam... Izdržaću... Čujem te, ti si moja!"

O, kako sam je razumeo i voleo... Kako sam bio pun poštovanja i divljenja prema takvoj njenoj žrtvi!... I danas, sada, ovo iznosim isključivo kao svoj mali prilog, svoj kompliment ovoj ženi i ženi uopšte...

Hvala vam!
 
MALI ŽIVOT

Dok neko pije
– ja pijuckam.

Dok neko grize
– ja samo grickam.

Dok neko glođe
– ja samo glockam.

Dok neko bode
– ja samo bockam.

Dok neko peva
– ja pevuckam.

Dok neko drema
– ja dremuckam.

Dok neko radi
– ja raduckam…

I tako malo, sitno živuckam.

Duško Radović
 
MILO MOJE

Nikad više, milo moje, nikad više!
Nikad više onog leta,
nema zašto cvet da cveta.
Umrle su oči tvoje,
nikad više, gotovo je!

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo!
Ničeg nema, sve se gasi,
nestali su oni glasi.
Umrle su reči tvoje,
sve je prošlo za nas dvoje.

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Otišlo je, milo moje, otišlo je!
Moja prazna ruka vene,
nema tebe pored mene.
Umrlo je srce tvoje,
gotovo je, otišlo je!

Duško Radović
 
LEPO JE SVE ŠTO JE MALO

Čim se nešto malo, malo rodi,
na kamenu, grani ili vodi,
prvi dan mu uz ljuljašku tepa:
Budi lepo kao što je lepa…

…Svaka buba od hiljadu buba,
svaka ptica od hiljadu ptica,
svaka riba od hiljadu riba!

Čim se nešto uspravi nad travom
– lupi glavom po prostranstvu plavom,
dan ga bodri: rasti i ne strepi,
bićeš lepo kao što su lepi…

…Svaka zvezda od hiljadu zvezda,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka pesma od bezbroj pesama!

Čim se nešto oglasi u svetu,
u pokretu, glasu ili cvetu
– sluti, čuje kroz damare slepe:
već sam lepo kao što su lepe…

…Svaka buba od hiljadu buba,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka ptica od hiljadu ptica!…

Duško Radović
 
ŠTA SAM SVE IMAO

Imao sam, deco, pola stola,
na pola stola — pola vola
i pola dinara.

To je bilo juče,
u pola osam,
na pola puta
između Severnog i Južnog pola,
dakle, na polutaru.

Pojedem ono pola vola,
a ostane mi pola stola
i pola dinara.

Zamenim ono pola stola
za pola jednog starog čiče,
koji je znao pola priče,
a ostane mi pola dinara.

To je bi’lo juče,
u pola osam,
na pola puta
između Severnog i Južnog pola,
dakle — na polutaru.

Duško Radović
 
MALI PRSTI

Maloj deci je dosadno.
Protiv dečije dosade izmišljaju se igračke.
Jedne igračke su makaze. Makazama se mogu seći: knjige, haljine i
prsti.
Druga igračka je čekić. Čekicem se mogu kucati: ekseri, zidovi i
takođe prsti.
Treća igračka su šibice. Šibicama se mogu izgoreti: haljine,
prostirke i opet prsti.
Deca su mala a prsti su najmanji.
Bio tako jednom jedan prst i zvao se Ðura. Imao je mnogo braće.
Mnogo, to je sigurno više od šest.
Jednom su braca povela Ðuru u fioku. Ðura je išao poslednji i
priklještio je nokat.
Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruće. I Ðura se
ispekao.
Treći put igrali su se iglom. Svi su se izmakli a Ðura se izbo.
Ðuro, Ðuro, nisi ti valjda najgori prst?
Jeste!
Kad treba da se čačka nos – hajde ti, Ðuro.
Kad treba u hladnu vodu – guraj Ðuru.
A kad treba zamočiti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi
prsti, a ne Ðura.
Dosadilo Ðuri. Dosta je. Neće više.
Tog Ðuru imaju sva deca. To je onaj peti, najmanji.
I kod vas sigurno ništa ne radi. Čuči ili sedi. Skupi se, kao
da mu je hladno.
Nije za rad, ali je za veselje.
Uze da svira na klaviru, šegači se i mazi.
Neka ga, kad je mali.

Duško Radović
 
DA LI MI VERUJETE

Umivao se jedan dečak
svakoga dana bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka.
– Da li mi verujete?

Majka je stalno vikala „dosta“
al’ on je hteo, on je hteo…
Umivao se svakog dana
pa se odjednom razboleo.
– Da li mi verujete?

Došao jedan lekar strog
pa kaze:
– Tako mi prsluka mog,
voda je kriva,
– zabranjujem mu da se umiva
– Da li mi verujete?

Duško Radović
 
cela tema mi je :heart:

pocev od "Kapetan Dzon Piplfox"

pa do najdraze ikada .... ako je bila ne zamerite


STRAŠAN LAV​





Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
- tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!
 
BALADA O PTICAMA

Ptice su postale od uzdaha,
Od želja, od dozivanja,
Od krikova i jauka,
Od nenapisanih pisama
Od neizgovorenih reči,
Od šaputanja vetru…
Zato sve ptice mahnito lete
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kriče: Gde su? Gde su?
Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka,
Postoji neko, sam i daleko,
Ko naših reči ptice čeka!
Ptice su postale od tajni,
Od snova, od ćutanja,
Od nemira i nada,
Od uskraćenih reči,
Od zalutalih pisama,
Od šaputanja vetru…
Zato sve ptice mahnito lete,
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kriče: Gde su? Gde su?
Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka
Postoji neko, sam i daleko,
Ko naših reči ptice čeka!

Dušan Duško Radović

 
1710189812595.jpg
 
Pogubili smo decu u velikim stanovima i više ne možemo da ih pronađemo. Dete koje ima svoju sobu sve je manje naše dete. Svoja soba to je dobro rešenje samo za decu koja imaju loše roditelje. Deca dobrih roditelja nisu zaslužila da žive sama.

Duško Radović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Poruka Duška Radovića za one koji kukaju na život
Odgovora
0
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top