NJEGOV mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.
On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. NJegovo ime je Dušan Radović.
Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.
Pisao je i živeo. Živeo je i pisao.
To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.
Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i raspoloženju.
"Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše", pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.
"Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati."
Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.
Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović..."
NI tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" čiji sjaj izbija u pesmama.
On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.
Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.
To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja - deda.
Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.
Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.
Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.
I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.
Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.
Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.
Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.
LJubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.
Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.
......Milovan Vitezovic, o Dusku Radovicu.....
