Duševna smrt

Psihijatar sam u jednoj prestižnoj zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa. Već četrnaest godina pokušavam da lečim kod ljudi negativne simptome psihoze, takozvanu duševnu smrt. Pokušavam pričom i medikamentoznom terapijom da pokrenem kod njih misao, emociju, delo, osnovne funkcije svesti. Shvatam polako da je ta moja borba kod mnogih uzaludna. Došao sam do zaključka da neki moji pacijenti jednostavno ne žele više da žive. Kao da je to pitanje “starosti duše”, o kojem sam čitao u određenoj literaturi, možda ispravno postavljeno. “Mlade” duše teže borbi, entuzijazmu, izgaranju, iskustvima. Ovi koje ja lečim su, mislim sad, uglavnom, vrlo stari, u tom smislu duševne starosti. “Stare” duše. A neki od njih možda više nisu ni duševno stari. Neki od njih možda jednostavno više – nisu, duševno. Svaki dan ih posmatram, pričam sa njima - ako su uopšte sposobni tog dana da verbalizuju bilo šta. Posmatram ih kako sporo hodaju hodnicima, posmatram ih kako leže po sobama. I ne mogu više. Zaista, ne mogu više. Jer im, izgleda, zavidim. Došao sam do zaključka da je duševna smrt možda zarazna. Već neko vreme razmišljam o tome. Njihovi simptomi kao da su prešli na mene. I sam sad za sebe tražim hlad, neku mirnu tamu. Mrzim tu paljbu pogleda prilikom grupnih terapija, ili sastanaka sa kolegama. Mrzim susrete. Kako ja da motivišem ove pacijente? Ja da ih lečim? Ne nalazim više volju ni da podignem ruku sa cigaretom do usta, da bih povukao dim. Krećem se okolo bez nekog naročitog smisla i cilja. Ne znam tačno šta se sa mnom desilo. Jedno od mojih objašnjenja bi bilo da je boravak sa ovom vrstom pacijenata jednostavno potvrdio neka moja duboko potiskivana ubeđenja o besmislenosti, uzaludnosti svega živog. A nemam snage, ni volje da se ubijem.

Sledeće nedelje ću dati otkaz, i pridružiću se duševno starima, i duševno mrtvima, kao jedan od njih, pacijent. Ne mogu drugačije. Ima nešto u tom mraku, univerzalnom mraku bolničkog hodnika. I tišina. Zove me, osećam to. Od sledeće nedelje šetaću, vući ću se istim ovim hodnicima, ali u pidžami, a ne u belom mantilu. Umoran sam. Gotovo je.
 
Kliknite za proširenje...
wirdz;bt297144:
ljubav je odsustvo straha.
mora se izgoreti u strahu da bi ona došla.
Kliknite za proširenje...

mislim da je odsustvo straha u veri u Božiju ljubav, ili skraćeno "veri"
sama naša ljubav, u tragovima kakva je već, ne znači odsustvo straha jer ja mogu da volim
ali ako ne verujem da postoji neko ko nas sve voli i one što volimo manje više ili mrvicu ili skoro ništa, onda eto straha.

A ovo za gorenje u strahu bih voleo da obrazložiš ako možeš
 
evo sad komentar na ovo:
"ali, zar ne misliš da oni koji mrače, na neki način, ustvari, podstiču svetlo?"

kažu da svaka naša misao prodire do kraja univerzuma, lepa i ružna, kao talasi kamena bačenog u okean postojanja.
ko mrači šalje takav talas, ko ljubi šalje takav talas.
Zato nije svejedno šta mislimo, radimo i kako zračimo/mračimo/nemračimo.
Drago mi je da smo sa dva zagrljaja, i jednim srcem-smajlijem poslali jedan divan talas. Divan kažem vam...
A sad odoh da ručam, pozdrav!
 
Idi ti ručaj jer si baš napast...
Pomešao si dva nivoa,a priča ide o duhu bića...
Duh i biće nisu isto...
Zajebancije s bićem su moguće,a s dušom C.
Nije isto sezon i fazon...:lol:

Ono šta ćini intenciju tvoje svesti je duh i za nas je u oblastima metafizike,misterije i čak transcedencije!
A ono što tvoja svest proizvodi na senzacijama koje ti u um stižu su misli (noeme hiletskih misli!) i liči na koncentrične krugove kad kamićak padne u vodu...E vidiš,hteo ili ne,Virc je pisao o prestarelim noemama duša
koja nemaju snage za intencije svesti za šta zaista,mislim i ja ,da nema leka...Stare duše ne umiru,ali
ne žele više da se rode kao biće...:sad2:
 
.....čitajući tekst , setih se Paviljona br.6 - Čehov ( na ovoj adresi ima lepo ekranizovana ta priča , sa prevodom - može da se preuzme i gleda : https://kinorusija.wordpress.com/2014/08/20/palata-no-6/ ).....
.....svakako , ako čovek krene putem razumevanja događaja , a i ljudi u njima , da će morati da amputira veliki i najlepši deo svoje duše , kako bi nastavio suživot sa takvim ljudima u takvim okolnostima....ne retko , dešava se da čovek ubije sve u sebi što je duhovno / čovečno , a onda hoda kao zombi.....ZOMBI ČOVEK , kao da se razmnožio na balkanu , postao dominantni većinski stanovnik - bez terapije !
 
Evo našao sam nešto:
Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi i jevanđelja onaj će je sačuvati. Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? [2]
Gospod nas Isus Hrist, Jevandjelje po Marku

Ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odreče sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće da spase svoj život — izgubiće ga; a ko izgubi svoj život mene radi — naći će ga. Jer šta će koristiti čoveku ako sav svet dobije, a životu svome naudi? Ili kakvu zamenu će dati čovek za svoj život? [1]
Jevandjelje po Mateju

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi. Ko voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu sačuvaće ga za život večni. [4]
Jevandjelje po Jovanu

Koliko sam shvatio reč duša je prevod jevrejske reči koja ima više značenja. Jedno značenje je duša, drugo pretpostavljam život.
Jovanovo drugim rečima kazuje suštinu priče i dodatno pojašnjava da se radi o strahu od gubitka ovozemaljskog života a ne o strahu od gubitka duše.
Pozdrav Dragoljubu i 123lončaru
 
Đizuz je sledio Budhu Guatamu,a i Lonče u tom kontekstu priča...
Međutim,moralnost je imanentna biću,ne i intenciji svesti koju zovemo duh naš
ili duša...Intencija svesti je usmerena samo na egzistenciju i izvorno je makijavelistička-
bezuslovna!
Pozdrav vama deco i lepo mi rastite i bićem i dušom...
Ova Vircova priča je sjajna i previše je kvarimo...I poučna je veoma...
 
Sfyontull;bt297140:
Ali najtamniji deo noći prethodi svitanju, tako da ja taj mrak gledam sasvim drugačije.

Bez suočavanja sa besmislom i smrću nema ni preporoda ni istinskog smisla.
Kliknite za proširenje...

Suočavanje je jedno, prepuštanje je drugo.
Odustajanje je treće.

Meni su bliski suočavanje i odustajanje (odustajanje u smislu odustajanja od akcije, odustajanje od stremljenja, odustajanja od želja), ali ne i prepuštanje ništavilu.

Jako mi se dopada diskusija koja se povela ispod priče, Cocov doprinos mi je najviše legao :) i recimo da se slažem s njegovim viđenjem teme; međutim, ja sam priču vrednovala visoko ne zbog slaganja s idejom, nego zbog uspešnosti kojom je pisac prikazao stanje koje je želeo da prikaže, a da pri tome u kazivanju nije bilo ničega propovedajućeg.

Što se tiče tame i svetla: najveća je tama tik pred svitanje.

Razumem Napastov (vid' prisvojnog prideva :mrgreen: ) strah, strah od ništavila i besmisla.
To je ono staro Fjodorovo - ako nema Boga, sve je dozvoljeno.
Ne slažem se s wirdzom da je strah od gubljenja duše najveći egoizam - za egoizam bi mogao eventualno biti vezan strah od gubljenja "ja" (što mi je poznato), ali ne i strah od gubljenja duše.
Duša je nešto drugačije od ega.
A šta... e da me ubiješ ne bi znala to da objasnim.
 
wirdz;bt297137:
“Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.” Bukowski

"Čitav život pojedinca nije ništa drugo do proces rađanja samoga sebe. I zaista,trebalo bi da smo u potpunosti rođeni kada umiremo. Mada je to tragična sudbina većine pojedinaca, da umru pre nego su rođeni." Erih From

…

razumem ja šta pišeš, napasti, mislim da razumem i tvoj strah.
pošto si, kolko sam razumeo, hrišćanin, možda se valja setiti i ovog:

“ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je”

preuzimam krivicu za ovu priču, naravno.
ali, zar ne misliš da oni koji mrače, na neki način, ustvari, podstiču svetlo?
Kliknite za proširenje...

Naravno da ne, zaboga miloga :D
Svetlo i samo svetlo :)
 
sanja*;bt297179:
Suočavanje je jedno, prepuštanje je drugo.
Odustajanje je treće.

Meni su bliski suočavanje i odustajanje (odustajanje u smislu odustajanja od akcije, odustajanje od stremljenja, odustajanja od želja), ali ne i prepuštanje ništavilu.

Jako mi se dopada diskusija koja se povela ispod priče, Cocov doprinos mi je najviše legao :) i recimo da se slažem s njegovim viđenjem teme; međutim, ja sam priču vrednovala visoko ne zbog slaganja s idejom, nego zbog uspešnosti kojom je pisac prikazao stanje koje je želeo da prikaže, a da pri tome u kazivanju nije bilo ničega propovedajućeg.

Što se tiče tame i svetla: najveća je tama tik pred svitanje.

Razumem Napastov (vid' prisvojnog prideva :mrgreen: ) strah, strah od ništavila i besmisla.
To je ono staro Fjodorovo - ako nema Boga, sve je dozvoljeno.
Ne slažem se s wirdzom da je strah od gubljenja duše najveći egoizam - za egoizam bi mogao eventualno biti vezan strah od gubljenja "ja" (što mi je poznato), ali ne i strah od gubljenja duše.
Duša je nešto drugačije od ega.
A šta... e da me ubiješ ne bi znala to da objasnim.
Kliknite za proširenje...
To svakako.

Moguće je da sam ja preveliki otimista.

Ipak, mi znamo početak. Priča ne ide dalje, a dalje svašta može da se dogodi.

Imam knjigu Crno Sunce (napisaću ti kasnije ako te zanima ko je pisao ne znam napamet) baš o ljudima kojima je ulazak u dugogodišnju depresiju bio potreban da bi se promenili i kasnije vodili sasvim drugačiji i ispunjeniji život. Ali prihvatam i da ne mora i čovek može da ostane zaglavljen tamo. To je ta opasnost i odakle strah. Prolazak je veoma opasan i neizvestan.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top