- Poruka
- 394.550
Godinama smo, prvog januara, iščekivali gala koncert iz Beča, krijući nedoumicu je li valcer o plavom Dunavu izmislio Štraus otac ili je to učinio njegov sin. Tek što smo razbistrili mamurluk uz pomoć taktova s kojima ćemo, kasnije, poleteti u Kjubrikov svemir, svetleća kutija prenela bi nas na Alpe. Tu, u Garmišu, ispod snežne padine s koje su se bacali u ambis snežni letači, te zime, pre trideset godina, sedeo sam u bašti poslastičarnice koju je držala gospođa sa svojom ćerkom mojih godina. Činilo se da sam simpatičan majci više nego ćerki, jer mi je redovno, posle trećeg konjaka, prinosila činiju jagoda posutih snežnim šlagom. Prećutno, bio je to gratis za mladog muzičara kojem nije bilo mrzlo u bašti, u januaru, sabajle, osećajući da sam banuo niotkud i da nikuda ne nameravam da odem. Znala je da posao hotelskog muzičara nije ono čemu sam se nadao kada sam nabusito napustio Beograd tek napunivši dvadesetu. Činio sam joj se poput ptice selice koja je promašila smer, pa sada tu, na snegu, leči promrzline, smišlja šta će i kako će, ima li gde i koliko dalje od drugih, a najpre od sebe samoga.
Jagode sam zalivao konjakom koji me podsećao na moju ludu narav od koje sam pobegao, ne sluteći da pobeći ne umem. Ućutkao bih gutljaje konjaka sočnom jagodom. Šta konjak zna?
To nadmetanje prekinula bi gospođa koja bi sela za sto u trenucima besposlice. Bila je u najlepšim godinama, i oko nje je zračila drhtava toplina ženske, poput Ave Gardner, Lolobriđide. Tako mi se tada činilo. Danas sam siguran.
Njen suprug nastradao je u nekom pristaništu u Americi prilikom remonta lađe na kojoj je plovio neku godinu pre nego što me put naneo u njenu snežnu baštu. Od odštete, gospođa je zakupila lokal podno skakaonice i trošila život sa ćerkom mojih godina.
Naše šture razgovore nismo, kako to biva u romantičnim filmovima, započinjali banalnim opaskama o vremenu, niti smo procenjivali jedno drugo temama koje smo tek naslućivali. Ne.Oslobodila bi me neobavezna pitanja o mojim godinama, o tome kako se osećam podalje od kuće, da li sam i u Beogradu pio „martel”. Odgovarao sam joj iskreno, ponekad brzopleto. Jednom prilikom sam joj priznao čuđenje da jagode rastu u januaru pod Alpima.
Nasmejala se grlenim glasom i rekla da sam baš „funny”. Za nju je to značilo duhovit. Brecnuo sam se da kod mene to znači smešan, na šta me je nesvesno uhvatila za šaku i kliknula: najn, najn! Zatim je lagano povukla negovane prste, ukrstivši šake pod bradom nalik sićušnoj potkovici. Posmatrala me ćutke koji tren, a onda hitro ustala i bez reči zamakla u lokal. Začuo sam škripu koraka po snežnoj prtini i ugledao Dafija, simpatičnu spodobu neuredne kose i plivajućih očiju. Cerio se dok se približavao stolu, ispuštajući paru pomešanu s mirisom marihuane i zdravih čeljusti: „Hi, Dush. What’s goin’ on?” Rastali smo se posle ponoći i pitanje sam prihvatio kao jutarnji pozdrav. Patrik Dafi stigao je u novembru iz Vijetnama. Demobilisan je u činu kapetana, pilota helikoptera, sa dva kuršuma u telu. Projektili su se smestili suviše blizu kičmenog stuba i lekari nisu želeli da reskiraju i vade metalne zunzare. Svoju pozamašnu veteransku penziju potrošio je na putovanje Evropom i bezbrižan život lažnog hipika. Bio je tek koju godinu stariji od mene.
U njegovoj prostranoj planinskoj kolibi, odmah na početku uspona na Cugšpic, slušali smo „Crosby, Stills & Nesh”, duvali pot i gutali žute pilule, zalivajući sve to osrednjim vinom. U kolibu je, od nameštaja, osim moćnog ozvučenja, dovukao nekoliko prostranih dušeka, mali šporet sa dve ringle na plin i ogroman frižider u kome smo čuvali kocke leda. Koliba se sastojala od nekoliko prostranih soba, i meni je odisala na piljevinu, onako začudo čista i topla.
Nedeljom, kada sam imao slobodan dan i čistio sluh od komercijalnih pesama koje sam morao da mucam u hotelu, spavao bih u Dafijevoj kolibi. Obično bi se okupilo veliko društvo perača sudova, kelnera u vojnim klubovima i privremenih blagajnika u „American Express” filijali, i svi su bili mladi, naduvani i Amerikanci! Svi su tražili korene, putujući leti od Firence do Pamplone, dok su za zimski stacionar odabrali Bavarske Alpe. Neki su bili iz bolesno bogatih porodica, i slutio sam da im ova evropska špartanja služe da properu savest i okuse ponešto od stvarnog života.
Dafi me nagovarao da na leto ostavim posao i krenem s njim u Pamplonu, gde ćemo da učestvujemo u trci sa bikovima. Pitao sam ga: A šta posle? Posle idemo kod njega u Kentaki, gde njegova porodica drži jedno od najpoznatijih uzgajališta plemenitih konja. Da postanem konjušar?, pitam dalje. Ne, ne, nego da me upozna sa sestrom, možda nešto ispadne od nas, kikoće se. Onda idemo u San Francisko, gde ćemo da slušamo „Grateful Dead”. Ispio je čaj u tri gutljaja, strpao krišku limuna u usta i promunđao da mora do Augzburga, gde ga čeka pošiljka novih ploča. Odškripao je snegom do svoje krntije i otišao, svirnuvši u znak pozdrava sirenom koja je imitirala volovsko mukanje.
Sećam se da je bila subota i da mi se skakaonica učinila kao ogroman beli automobil koji se propinje naviše, ka vrhu snežne krune.
Gospođa je krenula da postavlja stolove za predstojeću najezdu turista. U prolazu je primetila da je Dafi veseo momak. Pitala je da li smo prijatelji. Često smo zajedno, čudna kombinacija vojnika i muzičara, Amerikanca i Titovog junoše, tako... čudno i simpatično u isti mah. Kažem joj da se družimo, volimo slične stvari. Inače, nemam prijatelje, dodajem, ne osećajući nikakvu teskobu zbog toga. Odjednom sam zatečen odsustvom nostalgije. Dan mi se učinio savršen!
Osetio sam potrebu da učinim nešto više od zurenja u bela brda i tankovanja konjakom i jagodama. Rekao sam joj da sutra imam slobodno, i da ću po svoj prilici da odem u planinu do Dafijeve kolibe i napišem par pisama. Sumnjam, rekla je gospođa, čula je da se nedeljom u kolibi okuplja bulumenta mladog sveta i da će to sa pisanjem pisama teško ići. Uveravam je da neće biti kermesa, jer se Dafi vraća u ponedeljak. Želim malo mira. Biće to lenj dan. A pokušaću i da ostanem trezan, začinio sam osmehom svoja obećanja. To bi baš volela da vidi! Zvučalo mi je kao izazov. U trenutku su nam se sudarili pogledi: Izvolite, izustih!
Izjutra sam pošao u frišop i pazario kutiju kalifornijskog belog, cigarilose i flašu konjaka. Na kasi pitam imaju li jagode. Rita, meleskinja koju su svi želeli da odvuku u krevet, pita mene da li sam duvao ovako rano.
Kakve sad jagode?! Još pita da li se večeras sprema sedeljka.
Ne, večeras pišem kući. Na kom jeziku, smeje se grleno, na čehoslovenskom?
Kažem da ću je jednom kazniti zbog tog zezanja sa Česima i Janom Palahom.
Duš, kaže Rita, kada se odlučim, bićeš prvi s kojim ću da se grejem ispod dušeka!
Predveče stignem do kolibe i potpalim kamin. Odaberem Tonija Beneta i otvorim konjak. Pisma sam zaboravio u hotelskoj sobi. Ne znam koliko je vremena prošlo. Sećam se da sam tada vrteo Karmen Mekre i „Only Woman Bleed”. Spolja se začuo zvuk motora. Zatim je nastala snežna tišina. Samo je Karmen nežno strugala glasom, obojivši kolibu tonom jagoda. Kucanje se stopilo s klavirskim solom. Gospođa je stajala pred vratima u bundi od one vrste sisara koja će uskoro nestati, držeći u ruci neseser. Širom sam otvorio teška vrata i propustio je unutra. Iz nesesera je izvadila dve činije prekrivene staniolom. Spustila ih je na policu kraj gramofona i odvila srebrnastu hartiju. Kolibom je blesnuo miris jagoda i pomešao se s bojom koju je unela Karmen...
Danas se sećam njenih nozdrva, odsjaja velikog kamena na prstenu, mirisa džempera, kragne bluze koja je izvirivala oko njenog vrata na koji sam spustio glavu. Sećam se, docnije, njenog tela, svakog detalja, svake krivine koja je vapila za pozivom u pomoć! Nazirem i sebe, nejasno se prisećam svojih mršavih udova, zdravog vonja mladosti kojoj sam tada verovao. Ne sećam se reči, suvišnih gestova, sledeće pesme kojom nas je obavila Karmen Mekre. Sećam se strasti u kojoj sam goreo i koja se nikada nije ponovila. Te noći sam prvi put voleo ženu.
Bila je duboka noć kada je otišla. Znam da je mesec odskočio mlad i čist. Znam da sam se na tren prisetio „Mladih lavova” i scene u kojoj Brando, baš ovde u Garmišu, dočekuje Novu godinu pred sam rat, u društvu devojke Dina Martina, koji će ga na kraju filma igrom slučaja ubiti u Ardenskim šumama. U filmu je Brando bio učitelj skijanja pre nego što je postao plavokosi bog rata.
Znam da sam izašao pred kolibu bos i da nisam osetio nikakvu studen. Jedno vreme sam zurio u mesec, osećajući ukus jagoda pomešan s mirisom njenog pazuha.
Zatim sam dunuo ledeni dah put juga.
Umesto pisma.
Jagode sam zalivao konjakom koji me podsećao na moju ludu narav od koje sam pobegao, ne sluteći da pobeći ne umem. Ućutkao bih gutljaje konjaka sočnom jagodom. Šta konjak zna?
To nadmetanje prekinula bi gospođa koja bi sela za sto u trenucima besposlice. Bila je u najlepšim godinama, i oko nje je zračila drhtava toplina ženske, poput Ave Gardner, Lolobriđide. Tako mi se tada činilo. Danas sam siguran.
Njen suprug nastradao je u nekom pristaništu u Americi prilikom remonta lađe na kojoj je plovio neku godinu pre nego što me put naneo u njenu snežnu baštu. Od odštete, gospođa je zakupila lokal podno skakaonice i trošila život sa ćerkom mojih godina.
Naše šture razgovore nismo, kako to biva u romantičnim filmovima, započinjali banalnim opaskama o vremenu, niti smo procenjivali jedno drugo temama koje smo tek naslućivali. Ne.Oslobodila bi me neobavezna pitanja o mojim godinama, o tome kako se osećam podalje od kuće, da li sam i u Beogradu pio „martel”. Odgovarao sam joj iskreno, ponekad brzopleto. Jednom prilikom sam joj priznao čuđenje da jagode rastu u januaru pod Alpima.
Nasmejala se grlenim glasom i rekla da sam baš „funny”. Za nju je to značilo duhovit. Brecnuo sam se da kod mene to znači smešan, na šta me je nesvesno uhvatila za šaku i kliknula: najn, najn! Zatim je lagano povukla negovane prste, ukrstivši šake pod bradom nalik sićušnoj potkovici. Posmatrala me ćutke koji tren, a onda hitro ustala i bez reči zamakla u lokal. Začuo sam škripu koraka po snežnoj prtini i ugledao Dafija, simpatičnu spodobu neuredne kose i plivajućih očiju. Cerio se dok se približavao stolu, ispuštajući paru pomešanu s mirisom marihuane i zdravih čeljusti: „Hi, Dush. What’s goin’ on?” Rastali smo se posle ponoći i pitanje sam prihvatio kao jutarnji pozdrav. Patrik Dafi stigao je u novembru iz Vijetnama. Demobilisan je u činu kapetana, pilota helikoptera, sa dva kuršuma u telu. Projektili su se smestili suviše blizu kičmenog stuba i lekari nisu želeli da reskiraju i vade metalne zunzare. Svoju pozamašnu veteransku penziju potrošio je na putovanje Evropom i bezbrižan život lažnog hipika. Bio je tek koju godinu stariji od mene.
U njegovoj prostranoj planinskoj kolibi, odmah na početku uspona na Cugšpic, slušali smo „Crosby, Stills & Nesh”, duvali pot i gutali žute pilule, zalivajući sve to osrednjim vinom. U kolibu je, od nameštaja, osim moćnog ozvučenja, dovukao nekoliko prostranih dušeka, mali šporet sa dve ringle na plin i ogroman frižider u kome smo čuvali kocke leda. Koliba se sastojala od nekoliko prostranih soba, i meni je odisala na piljevinu, onako začudo čista i topla.
Nedeljom, kada sam imao slobodan dan i čistio sluh od komercijalnih pesama koje sam morao da mucam u hotelu, spavao bih u Dafijevoj kolibi. Obično bi se okupilo veliko društvo perača sudova, kelnera u vojnim klubovima i privremenih blagajnika u „American Express” filijali, i svi su bili mladi, naduvani i Amerikanci! Svi su tražili korene, putujući leti od Firence do Pamplone, dok su za zimski stacionar odabrali Bavarske Alpe. Neki su bili iz bolesno bogatih porodica, i slutio sam da im ova evropska špartanja služe da properu savest i okuse ponešto od stvarnog života.
Dafi me nagovarao da na leto ostavim posao i krenem s njim u Pamplonu, gde ćemo da učestvujemo u trci sa bikovima. Pitao sam ga: A šta posle? Posle idemo kod njega u Kentaki, gde njegova porodica drži jedno od najpoznatijih uzgajališta plemenitih konja. Da postanem konjušar?, pitam dalje. Ne, ne, nego da me upozna sa sestrom, možda nešto ispadne od nas, kikoće se. Onda idemo u San Francisko, gde ćemo da slušamo „Grateful Dead”. Ispio je čaj u tri gutljaja, strpao krišku limuna u usta i promunđao da mora do Augzburga, gde ga čeka pošiljka novih ploča. Odškripao je snegom do svoje krntije i otišao, svirnuvši u znak pozdrava sirenom koja je imitirala volovsko mukanje.
Sećam se da je bila subota i da mi se skakaonica učinila kao ogroman beli automobil koji se propinje naviše, ka vrhu snežne krune.
Gospođa je krenula da postavlja stolove za predstojeću najezdu turista. U prolazu je primetila da je Dafi veseo momak. Pitala je da li smo prijatelji. Često smo zajedno, čudna kombinacija vojnika i muzičara, Amerikanca i Titovog junoše, tako... čudno i simpatično u isti mah. Kažem joj da se družimo, volimo slične stvari. Inače, nemam prijatelje, dodajem, ne osećajući nikakvu teskobu zbog toga. Odjednom sam zatečen odsustvom nostalgije. Dan mi se učinio savršen!
Osetio sam potrebu da učinim nešto više od zurenja u bela brda i tankovanja konjakom i jagodama. Rekao sam joj da sutra imam slobodno, i da ću po svoj prilici da odem u planinu do Dafijeve kolibe i napišem par pisama. Sumnjam, rekla je gospođa, čula je da se nedeljom u kolibi okuplja bulumenta mladog sveta i da će to sa pisanjem pisama teško ići. Uveravam je da neće biti kermesa, jer se Dafi vraća u ponedeljak. Želim malo mira. Biće to lenj dan. A pokušaću i da ostanem trezan, začinio sam osmehom svoja obećanja. To bi baš volela da vidi! Zvučalo mi je kao izazov. U trenutku su nam se sudarili pogledi: Izvolite, izustih!
Izjutra sam pošao u frišop i pazario kutiju kalifornijskog belog, cigarilose i flašu konjaka. Na kasi pitam imaju li jagode. Rita, meleskinja koju su svi želeli da odvuku u krevet, pita mene da li sam duvao ovako rano.
Kakve sad jagode?! Još pita da li se večeras sprema sedeljka.
Ne, večeras pišem kući. Na kom jeziku, smeje se grleno, na čehoslovenskom?
Kažem da ću je jednom kazniti zbog tog zezanja sa Česima i Janom Palahom.
Duš, kaže Rita, kada se odlučim, bićeš prvi s kojim ću da se grejem ispod dušeka!
Predveče stignem do kolibe i potpalim kamin. Odaberem Tonija Beneta i otvorim konjak. Pisma sam zaboravio u hotelskoj sobi. Ne znam koliko je vremena prošlo. Sećam se da sam tada vrteo Karmen Mekre i „Only Woman Bleed”. Spolja se začuo zvuk motora. Zatim je nastala snežna tišina. Samo je Karmen nežno strugala glasom, obojivši kolibu tonom jagoda. Kucanje se stopilo s klavirskim solom. Gospođa je stajala pred vratima u bundi od one vrste sisara koja će uskoro nestati, držeći u ruci neseser. Širom sam otvorio teška vrata i propustio je unutra. Iz nesesera je izvadila dve činije prekrivene staniolom. Spustila ih je na policu kraj gramofona i odvila srebrnastu hartiju. Kolibom je blesnuo miris jagoda i pomešao se s bojom koju je unela Karmen...
Danas se sećam njenih nozdrva, odsjaja velikog kamena na prstenu, mirisa džempera, kragne bluze koja je izvirivala oko njenog vrata na koji sam spustio glavu. Sećam se, docnije, njenog tela, svakog detalja, svake krivine koja je vapila za pozivom u pomoć! Nazirem i sebe, nejasno se prisećam svojih mršavih udova, zdravog vonja mladosti kojoj sam tada verovao. Ne sećam se reči, suvišnih gestova, sledeće pesme kojom nas je obavila Karmen Mekre. Sećam se strasti u kojoj sam goreo i koja se nikada nije ponovila. Te noći sam prvi put voleo ženu.
Bila je duboka noć kada je otišla. Znam da je mesec odskočio mlad i čist. Znam da sam se na tren prisetio „Mladih lavova” i scene u kojoj Brando, baš ovde u Garmišu, dočekuje Novu godinu pred sam rat, u društvu devojke Dina Martina, koji će ga na kraju filma igrom slučaja ubiti u Ardenskim šumama. U filmu je Brando bio učitelj skijanja pre nego što je postao plavokosi bog rata.
Znam da sam izašao pred kolibu bos i da nisam osetio nikakvu studen. Jedno vreme sam zurio u mesec, osećajući ukus jagoda pomešan s mirisom njenog pazuha.
Zatim sam dunuo ledeni dah put juga.
Umesto pisma.
