(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
DUŠA PTICA
Znaš,
Duša je..... kao ptica
Oduvek sam je tako osećala
Ćućori, peva, plače, grdi sama u sebi i za sebe
Ali nekad jednostavno poželi da poleti
Oseti potrebu da prostranstvom zaleprša,
Protegne krila i oseti vazduh
Kako miluje bela pera strujeći kroz njih
Da okom bistrim šaru šara
I lepotu nagovara
Da u oko njeno dodje
Da nahrani dušu ptice
I tada.....kao da se vrata otvore
Lepet belih krila ponese je
Vetar u duši uznese je
Te poleti mala ptica
Mala bela gugutkica
E, ptičica požela da izleti, pa stavi narandžastu kacigu na glavu i krenu sa sinom, tu blizu, do Topčiderskog parka
PS Nešto lepo da uspava dan.........laku noć
da dusa bas na pticu licu samo je nekad soko sto leti visoko, a nekad kos sto po sumi krije nos 
