Božanska ljubav ne trpi egoizam. A čovek kad je pao ispraznio se, I nema nikoga bližeg nego svoju ličnost. On se svojoj ličnosti okrenuo I čuva je. Ne dozvoljava da ga neko vređa, želi da se o njemu dobro misli, a pri tome ne obraća pažnju kakvim životom živi, šta radi i kako radi. Ne obraća pažnju jer je sav koncentrisan na svoju ličnost.
Mi moramo sebe da prezremo za ljubav Gospoda, da tog ''gospodina Ja'' ne samo odbacimo, nego i ubijemo. Ako on ne bude mrtav, ne možemo da se sjedinimo sa Gospodom, uvek će da ištrči taj naš ''gospodin Ja''. Jer on je veliki gospodin i ne može da savije šiju, on je visoko.
Gospod nam je pokazao kakvi treba da budemo: Smireni, ponizni, pokorni volji Božijoj. Ali mi hoćemo sve da ustrojimo po našem mišljenju. Mučimo sami sebe, izmučimo se i - ništa nismo uradili! Neće ovaj svet kako mi mislimo. I ''gospodin Ja'' se onda mnogo ljuti što nije onako kako misli. A onaj ko se smirio ne razmišlja o sebi kao da je on nešto, znajući da je ništa, da je trulež. Ako nas ne bi gospod čuvao, ako nas ne bi držao, ma ne bi bilo ništa od nas! Ništa, samo blato.
Srce je hladno kad je rasejano. Duša nije kod kuće, onda ona luta. Kad je kod kuće, onda ona zagreva i srce.
Čim izađe vani, odmah biju, misleno biju. Jedna misao se prima, druga odbija, i srce se lomi i postaje hladno. A kad duša dođe sebi, kad se pomiri sa Gospodom, tad je Gospod u centru života i tad je blago i toplo.
Gospod gleda na dubinu srca, šta ono tamo želi i čemu čezne. I ako duša ne može da dođe sebi, Gospod će u svoje vreme opet sve očistiti i privući da dođe duša sebi, k centru, i duša će se smiriti. Ali ako u dubini srca ima nešto što nije raščišćeno, nešto što teži ovome svetu i vezivanju za život, onda će naše lutanje biti dugotrajno i mnoge ćemo muke i nevolje imati. Više ćemo imati mi koji smo, eto, pobožni nego oni koji nisu. Zato što oni nemaju taj unutrašnji bol, ne razmišljaju o večnosti, njima je sve ovozemaljsko: Da se uživa, da se jede, pije.. Tu je njihova pažnja, a mi smo podvojeni, hoćemo da smo sa Gospodom a nismo rašćistili svoje materijalne prilike zemaljske, sa čime naše srce još ima mnogo veze pa je zarobljeno.
Treba planove i želje zemaljske odbaciti od srca, tek onda mi možemo sa Gospodom ljubiti iskreno i bližnjega svoga. Inače se naša ovozemaljska ljubav prilepi čas za jedno čas za drugo, a to je sve nepostojano, ništa nema od toga. I ta nepostojanost lomi, stalno nas lomi. Život ne primamo sa razumevanjem, nego površno.''
Otac Tadej
