Ko o cemu baba o ustipcima...........
Политика
Николићу се жури, Тадић премишља, Динкић ћути
У овом тренутку избори једино одговарају напредњацима и демократама, а о њима одлучује ДС
Млађан Динкић
„Желите на изборе. Нама одговарају. А вама? Ако вам одговарају, срушите владу.”
Овако је Демократска странка, угаони камен владајуће коалиције, смиривала апетите својих партнера у власти и решавала „кризе” у Влади Србије.
Било је и тренутака када је „база” демократа гласно захтевала од руководства странке да више не трпи уцене и распише нове парламентарне изборе. Загледан у оптимистичке податке из истраживања јавног мњења, и врх ДС је прерачунавао шта му се више исплати.
Висока популарност не само странке већ и Бориса Тадића и Вука Јеремића први је разлог који демократе нагони на размишљање о превременим изборима. Може ли та популарност да буде већа? Може, јер тренутно око 30 одсто бирача не зна за кога би гласало, а већина њих је склонија демократама него некој другој странци, тврде истраживачи јавног мњења. Пошто су демократе у досадашњим изборима успевале да кампањом подигну своју популарност – то убедљиво прво место на ранг-листи партија у истраживањима јавног мњења јесте први разлог да одмах пожеле нове изборе.
Други разлог јесте избегавање захтева коалиционих партнера који изгледају као уцене. Проблем није пре свега у злој вољи лидера странака које чине коалицију него у чињеници да су се њихова предизборна обећања разликовала и да свако покушава да не буде оптужен да је погазио дату реч. Млађан Динкић је лако могао да израчуна да његово обећање о хиљаду евра акција за грађане који нису учествовали у приватизацији предвиђена цена продаје Нафтне индустрије Србије претвара у предизборну лаж. Ни Јовану Кркобабићу није била чаша меда одлука да каже пензионерима да неће добити оно што им је гарантовао.
Наравно, други део коалиционих несугласица корен има искључиво у сујетама и незајажљивости партијских лидера чему је најбоље сведочанство битка за министарства, подела јавних предузећа...
Са више мандата у скупштини после нових избора, ДС би смањио уцењивачки капацитет будућих коалиционих партнера.
Борис Тадић
Ако би му нови коалициони партнер били напредњаци, ДС би имао и трећу корист од нових избора. У новембарском интервјуу „Политици” Борис Тадић, председник ДС, није затворио врата коалицији са Томиславом Николићем. Та коалиција би „подавила” многе мале странке, свела би број странака у Србији на четири-пет и – што је најважније – довела би до нове климе на политичкој сцени. На њој би се више говорило о разлозима за једну или другу политичку опцију и не би било крвавих носева, прича о швалерацијама, вређања и мржњи. После помирења демократа и социјалиста, сарадња демократа са народњацима, „фракцијом” радикала, донела би ново смирење политичких напетости у Србији претварајући дојучерашње најљуће непријатеље у противнике који поштују један другог.
Из новог односа снага у Скупштини Србије проистекао би и њен бољи рад. Парламент би престао да буде ругло, учврстио би се као важна институција система поделе власти. Могућност блокаде лако би могла да буде одстрањена, и закони би били брже доношени, што је четврта корист коју би ДС могао да има од превремених избора.
Уз њу иде и пета, убрзано кретање ка Европи, што је за многе бираче било кључно предизборно обећање демократа.
За превремене изборе демократе имају још најмање два разлога чија је суштина да се њима предупреде могући лоши догађаји: продубљавање економске кризе која се нужно претвара у кризу друштва и могући повратак Војислава Шешеља у Србију. Дакле, боље је учврстити власт пре него што криза покаже своје најружније лице и пре него што се шеф радикала врати у земљу са причом да је победио омрзнути Хашки трибунал.
Могу се још набрајати могуће користи демократа из превремених избора, али је извесно да су неки од разлога „за” истовремено и разлози „против”.
Криза је први такав. Зар у време када пада индустријска производња, када људи губе посао, када расте инфлација... да се иде на изборе и троше огромне паре само неколико месеци пошто су завршени претходни избори.
ДС би се јако намучио да пронађе нову тему за нову изборну кампању. С једне стране страх од радикала је потрошена прича, с друге трома, неодлучна и неефикасна власт демократа не креће се довољном брзином ка Европи, а и ЕУ није гостопримљива колико су бирачи очекивали. Зато би опозицији било олакшано да покуша да као основне теме наметне причу о издаји Косова и кривици владајуће коалиције за светску кризу.
Избор коалиционих партнера је нови проблем за ДС. Готово је незамисливо да би предизборну коалицију могли да праве са социјалистима, напредњацима или ЛДП. Напредњаци морају сами да се појаве на изборима да би коначно добили печат на свој статус, а коалиција Тадића и Николића морала би пре републичког нивоа да буде проверена, на пример, у београдским општинама Земун и Вождовац.
Томислав Николић
ЛДП, СПС и СНС нису прави проблем предизборне математике ДС, него је то Г17, његов најнесташнији коалициони партнер. Парадоксално, снага Динкића је у његовој „слабости”. Пре избора је Г17 увек испод цензуса, али увек успева да га прескочи фасцинантном кампањом коју су Италијани одавно назвали „макарони кампања”. Проблем није ако Динкић прескочи цензус, него ако стане на 4,99 одсто гласова. Због страха да се то не догоди и ти гласови пропадну, Тадић је – уверење је политичке јавности – „частио” Динкића великим бројем мандата.
Ако се не нађе у предизборној коалицији, Г17 може да представља највећи проблем демократама у кампањи, који се сећају како је Динкић лансирао афере „Бодрум”, „Колесар”, „Јањушевић” и који сумњају да динкићевци подстичу медијску причу о парама у Републичкој изборној комисији и пресудном утицају митрополита Амфилохија на Статут Војводине, као што је Динкић био уверен да му је неко из ДС произвео аферу „Кришто”.
Четврти проблем демократа са новим изборима може да буде разочараност многих бирача спорошћу путовања у Европу. Таквима реторика Вука Јеремића изгледа као потпуно одбацивање жеље да Србија икада буде у ЕУ. То ће рећи да би у новој изборној кампањи маркетиншки тим ДС морао да пронађе неки нови спој између ставова „Европа је приоритет” и „Између Европе и Косова, бирамо Косово”.
Ако је Америка већ три пута променила предвиђања, а шеф свих америчких обавештајних служби закључио да је криза опаснија од тероризма, питање је за ДС да ли треба да послуша истраживања јавног мњења и пожури на изборе. Ако би после њих добио веће парче власти, ДС би добио и највећи део одговорности, тачније био би једини, искључиви кривац за све. СПС је једном био сва власт и одговоран за све.
Ризиковање није особина власти, нарочито не отварање могућности да се власт изгуби. Логичније је зато очекивати да ће демократе изабрати да држе власт без нових избора и чекају да се криза истутњи годину или две пре истека њиховог мандата. Ако их на изборе не изазове одлука Међународног суда правде којом би се јасно казало да независност Космета није у складу са међународним правом, демократе ће пре рока изаћи на изборе једино ако им неко истраживање буде гарантовало да добијају преко 50 одсто гласова или ако пронађу формулу да Србија буде рајско острво у океану светске кризе и безнађа. А те „пилуле за лилуле” – нема.
Драган Бујошевић
[објављено: 15/02/2009]
