PARADOKS JAKOG DINIRA - NEBOJŠA KATIĆ
Srbija obitava u paralelnoj ekonomskoj stvarnosti u kojoj ekonomski zakoni prestaju da važe. Zaposlenost neprekidno opada, inflacija luduje i obara evropske rekorde, deficit trgovinskog i tekućeg bilansa je permanentno u velikom minusu, zaduženost raste – a dinar ponovo jača.
Ovo jačanje zajednički je poduhvat vlade Srbije, Narodne banke Srbije (NBS) i inostranih kreditora. Motivi svake od strana u ovom udruženju su drugačiji, ali će efekti poduhvata završiti loše po Srbiju. Kriza koja sledi biće dramatičnija od ove kroz koju domaća ekonomija trenutno prolazi.
Država se neprekidno zadužuje i taj priliv kredita povećava ponudu deviza, dovodeći do slabljenja evra i jačanja dinara. Devizno tržište ne pravi razliku između deviza koje su došle putem kredita, ili onih koje potiču od investicija ili izvoza. Što je deviza više, to im je vrednost iskazana u dinarima manja – pod uslovom da NBS ne interveniše na deviznom tržištu.
Situacija u mnogome podseća na godine koje su prethodile ekonomskom sunovratu započetom s jeseni 2008. godine, uz jednu bitnu razliku. Do 2008. realno jačanje dinara je bilo posledica prekomernog i neproduktivnog zaduživanja privatnog sektora, a sada se zadužuje država – takođe prekomerno i najčešće neproduktivno.
Da li se država zadužuje direktno uzimanjem deviznih kredita, ili dinarski – emitovanjem dinarskih hartija od vrednost, gotovo je svejedno. Kako je domaća neto-štednja negativna, kako Srbija kao celina troši mnogo više nego što zarađuje, nedostajući novac može doći samo iz inostranstva – bilo direktno od inostranih kreditora, ili indirektno, kroz domaći bankarski sektor.
Motiv države u ovom procesu je jasan – do izbora treba sprečiti finansijski kolaps i sačuvati socijalni mir po svaku cenu. Da bi se to ostvarilo, budžetski deficit treba pokriti, a dinar ojačati kako bi indeksirani krediti privredi i građanima bili snošljiviji. Na sceni je skriveno, ali aktivno prelivnje novca sa države na dužnike i banke, ne samo kroz direktno subvencionisanje kamata, već mnogo više, kroz jačanje dinara. Građani će moći više da troše i da kupe više uvozne robe, ili će lakše otići na letovanje u inostranstvo. Sve to možda može pomoći da na izbore izađu osveženi i manje nezadovoljni.
Tako se stiglo u situaciju gde ukupan spoljni dug menja strukturu – povećava se učešće države, a smanjuje učešće privatnog sektora. Kako se krediti države moraju vratiti, ceh će platiti poreski obveznici i buduća budžetska potrošnja. [1]
Istovremeno, država šalje i ohrabrujuću poruku svojim kreditorima – jeste da kredite neprestano uzimamo, tačno je da grcamo u dugovima, ali ćemo sutra prodati svu preostalu državnu imovinu da bi ih vratili. Računajte na nas.
Kreditori, na drugoj strani, imaju samo jedan motiv – kamate koje se u Srbiji mogu naplatiti su astronomske i u proseku najveće u Evropi. Kreditori mogu birati da li će novac, sa ogromnom zaradom, ulagati u vrednosne papire NBS ili obveznice Ministarstva finansija, ili će kreditima satirati građane i privredu.
Ključna spona koja harmonizuje interese inokreditora, domaćih dužnika i države je NBS sa svojom monetarnom politikom. NBS voli kada je dinar jak, bez obzira na strašne posledice koje to ima po ekonomski sistem Srbije.
Jak dinar privremeno deluje anti-inflatorno. NBS zato nastavlja da radi ono što već godinama radi, a to je da jakim dinarom skriva inflaciju i gura je pod tepih. Održavanjem jakog dinara (politika tzv. monetarnog sidra) veštački se snižavaju uvozne cene, a time i inflacija. Pomaže i kada državni monopoli svoje cene ne podižu (na čemu NBS uvek uporno insistira), pa to ostavlja prostor da privatni monopoli i karteli podižu svoje cene.
Politikom jačanja dinara, nezavisna NBS pomaže i predizborne napore vlade Srbije odlažući finansijski kolaps. Mehanizam je do sada funkcionisao sjajno, uz aplauze i MMF-a i domaće stručne javnosti, pa nema razloga da se tako i ne nastavi.
NBS svojom monetarnom politikom pomaže i inokreditore. Da bi se priliv kredita nastavio, kamatne stope moraju ostati na visokom nivou, a NBS to obezbeđuje. To međutim nije dovoljno. Stranci se moraju osloboditi i straha od pada dinara i gubitaka koje to može proizvesti.
NBS zato šalje jasnu poruku – pad dinara ćemo uvek sprečavati ogromnim intervencijama na deviznom tržištu, pozajmljenim novcem dakako, ali jačanje dinara nećemo sprečavati, jer nećemo intervenisati. Sluđenoj i obnevideloj javnosti će se objasniti da su sve to tržišni fenomeni, a sa tržištem i njegovim zakonima se ne polemiše. Bar ne u Srbiji.
Jačanjem dinara će se neminovno prekinuti dosadašnji trend blagog popravljanja trgovinskog i tekućeg bilansa, a dugovi prezadužene Srbije će nastaviti da rastu još neko vreme. Visoke kamate neće suzbiti inflaciju, ali će onemogućiti oporavak privrede.
Pre ili kasnije, doći će trenutak kada ni visoke domaće kamate, ni precenjeni kurs, ni obećanje prodaje državne imovine neće biti dovoljni da stranci nastave kreditiranje Srbije. Priliv kredita će biti zaustavljen, a Srbija će strmoglavo uleteti u valutnu, dužničku i bankarsku krizu – istovremeno. Ovaj scenario je za dlaku izbegnut krajem 2008. godine intervencijom MMF i bečkim dogovorom banaka da novac iz Srbije ne povlače.
