Барышников
Poznat
- Poruka
- 9.345
За зналце, питање, која је ово шифра?
Озбиљан сам...
https://www.politika.rs/scc/clanak/492555/Drzava-mi-ne-duguje-nista
Често читамо и слушамо критике председника појединих пензионерских удружења због тога што држава у буџету за наредну годину није обезбедила 840 милиона евра за враћање умањених пензија од новембра 2014. до септембра 2018. на основу („неважећег”) Закона о привременом уређивању начина исплате пензија. Те критике на рачун државе су углавном толико оштре да замагљују суштину питања и не дозвољавају објективно и рационално сагледавање „проблема”. Све се своди само на враћање пара, и ништа више, и ништа мање. И баш због тога, гласно постављам питање: Може ли се о томе и другачије разговарати? И не само разговарати, него и поступати? Наравно да може, ако свако пође од себе. Истина је у нама, а не у закону о умањењу пензија. Ево моје истине:
У старосну пензију отишао сам са 37 година радног стажа и пензијом од 13.000 динара. Било ми је чудно, али сетио сам се: Ова држава ме је школовала од петог разреда до краја (као дете палог борца). Добио сам посао. Плате у просвети никад нису биле високе, али живело се. С пола своје плате био сам с породицом 15 дана на мору сваке године. Добили смо стан од државе. Децу смо ишколовали без икаквих проблема. Од јефтиних банкарских кредита смо без потешкоћа направили кућу. Бесплатно се лечимо. Да, све ове погодности од државе користили смо ми, старији пензионери. Нас је и највише у укупном броју. Али и они млађи, а ове године у старосну пензију отишли су рођени 1956. године, користили су скоро све оно што сам и ја користио, сем, можда, бесплатног школовања. И шта је сад спорно? Да ли се некад питамо колико коштају ове државне привилегије које користимо у односу на износ умањене нам пензије? Уосталом, нису свим пензионерима ни умањивали пензије, него само онима који су највише и користили државне фондове. Спадам у оне срећнике (да, заиста се тако осећам) којима је држава умањивала пензије. Бар ми, којима је ова држава једина коју имамо, немојмо у њој видети краву музару и похлепно само чекати од ње благодети. Па и краву морамо неговати да бисмо добили млеко.
Сигуран сам да нема човека коме је држава више одузела него што му је дала. Питање је само да ли имамо снаге и воље да искрено и објективно проанализирамо свој живот. А ми пензионери смо и иначе загледани у своју прошлост. Будимо реални и поштени. Будимо људи, говорио је патријарх Павле. А да бисмо били људи, свако од нас треба да буде Човек. Тих 840 милиона евра у то време били су спасоносни лек за оздрављење ове државе, као што она сада набавља спасоносне лекове нама. Знам, има и оних који жале што је ова држава оздравила. Али, немојмо бити као они. Зато предлажем Фонду ПИО да свим пензионерима пошаље анкетни листић, којим путем бисмо се одрекли износа умањене пензије у корист државе, чиме бисмо показали своју оданост њој и разумевање њених потреба, али и захвалност за све што нам пружа. Да тако засвагда престанемо да размишљамо на досадашњи начин. Јер ја (ми) својој држави дугујем(о) све.
Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича
Озбиљан сам...
https://www.politika.rs/scc/clanak/492555/Drzava-mi-ne-duguje-nista
Често читамо и слушамо критике председника појединих пензионерских удружења због тога што држава у буџету за наредну годину није обезбедила 840 милиона евра за враћање умањених пензија од новембра 2014. до септембра 2018. на основу („неважећег”) Закона о привременом уређивању начина исплате пензија. Те критике на рачун државе су углавном толико оштре да замагљују суштину питања и не дозвољавају објективно и рационално сагледавање „проблема”. Све се своди само на враћање пара, и ништа више, и ништа мање. И баш због тога, гласно постављам питање: Може ли се о томе и другачије разговарати? И не само разговарати, него и поступати? Наравно да може, ако свако пође од себе. Истина је у нама, а не у закону о умањењу пензија. Ево моје истине:
У старосну пензију отишао сам са 37 година радног стажа и пензијом од 13.000 динара. Било ми је чудно, али сетио сам се: Ова држава ме је школовала од петог разреда до краја (као дете палог борца). Добио сам посао. Плате у просвети никад нису биле високе, али живело се. С пола своје плате био сам с породицом 15 дана на мору сваке године. Добили смо стан од државе. Децу смо ишколовали без икаквих проблема. Од јефтиних банкарских кредита смо без потешкоћа направили кућу. Бесплатно се лечимо. Да, све ове погодности од државе користили смо ми, старији пензионери. Нас је и највише у укупном броју. Али и они млађи, а ове године у старосну пензију отишли су рођени 1956. године, користили су скоро све оно што сам и ја користио, сем, можда, бесплатног школовања. И шта је сад спорно? Да ли се некад питамо колико коштају ове државне привилегије које користимо у односу на износ умањене нам пензије? Уосталом, нису свим пензионерима ни умањивали пензије, него само онима који су највише и користили државне фондове. Спадам у оне срећнике (да, заиста се тако осећам) којима је држава умањивала пензије. Бар ми, којима је ова држава једина коју имамо, немојмо у њој видети краву музару и похлепно само чекати од ње благодети. Па и краву морамо неговати да бисмо добили млеко.
Сигуран сам да нема човека коме је држава више одузела него што му је дала. Питање је само да ли имамо снаге и воље да искрено и објективно проанализирамо свој живот. А ми пензионери смо и иначе загледани у своју прошлост. Будимо реални и поштени. Будимо људи, говорио је патријарх Павле. А да бисмо били људи, свако од нас треба да буде Човек. Тих 840 милиона евра у то време били су спасоносни лек за оздрављење ове државе, као што она сада набавља спасоносне лекове нама. Знам, има и оних који жале што је ова држава оздравила. Али, немојмо бити као они. Зато предлажем Фонду ПИО да свим пензионерима пошаље анкетни листић, којим путем бисмо се одрекли износа умањене пензије у корист државе, чиме бисмо показали своју оданост њој и разумевање њених потреба, али и захвалност за све што нам пружа. Да тако засвагда престанемо да размишљамо на досадашњи начин. Јер ја (ми) својој држави дугујем(о) све.
Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича
