(priče o kerećim ljubavima)
DRUGARSTVO
Volim da idemo u Perlez. Tamo su se dvoje naših divnih prijatelja, Begej, zeleni mir i mnogo priče i osmeha. Uvek mi prija. Kada smo se dogovarali, Maca pita našeg prijatelja Miloša šta da ponese od alata hahahaah „Ništa, ovog puta odmaraš hahaha“ Prepuno pozitive iako nikome od nas nije lako. Iza njih je jako težak period privatnog biznisa i lanac ličnih tragedija. Sada je tu neko ko sve čini lakšim...Munja.
Nemački ovčar star 8 godina koji je završio svoj aktivni radni vek napadača i službenog psa. Udomljen je kod naših prijatelja jer je mirnog karaktera, kakav i treba da ima nemački ovčar dok ne dobije komandu.
Divno su se uklopili njih dvojica, naš mladi prijatelj i Munja. Obožavanje je obostrano a Munja jako lepo sluša....osim ponekad hahahaha Zapravo, Munja ne zna da bude kućni ljubimac jer je celog života službeni pas, ali jako brzo uči hahahaha i mogu reći, da se pronašao u toj ulozi. Velika je maza, ali maza koja sluša. Našeg prijatelja prati u stopu, gurka mu ruku glavom da ga mazi, muva ne sme da pridje kapiji, ali van dvorišta ga drugi psi ne zanimaju i.....mažnjava kobasicu pecarošima hahahahaa Onaj pecaroš je iznerviran krenuo da ga šutne i sva sreća Munjin gazda je uspeo da drekne „NEEE“ i vratio psa kod sebe. Radilo se o bukvalno dve-tri sekunde koliko je trebalo našem prijatelju da izvadi iz ruksaga flašu vode.
Dakle, došli smo i najvažnije je bilo da kod upoznavanja ne pogrešimo jer se radi ipak o dva odrasla mužjaka. Pri tom, Meš, koji je duplo mladji od Munje i sitniji i neobučavan u smislu u kome je Munja, a Munja je neobučavan u smislu u kojem je Meš, dolazi na teritoriju drugog psa. Munja se naravno propeo na kapiju, lajao, trčao, dok je Kića, maleni mešanac iz susedne avlije lajao i lajao trčkarajući unezvereno pored žičane ograde.
„Miloše, uzmi ga za ogrlicu ili mu stavi povodac, na šta bolje reaguje, pa pored noge, moraš ga smiriti“ rekoh sa ove strane kapije držeći Meša ne za povodac nego za oglicu, dok je on malo nervozno, tačnije više zatečeno ali mirno, bez ikakve fizičke reakcije ali sa blago podignutom dlakom na gore, čekao da ga povedem. Miloš donosi povodac, vezuje psa. Munja naravno sluša iako sedi kraj njegove noge sav se vidno trese od uzbudjenja....bravo za obojicu. Lepo izgledaju jedan kraj drugoga....lepo i skladno što je jako važno.
„Ući ću polako i stati na razdaljinu da se samo gledaju....ne pomerajte se, čekajte mi ćemo vam prići jer prvo Munja treba da prestane da se trese “ Kao da je to normalno ulazim sa svojim psom. Kića i dalje laje kao lud podevajući Munju ali ovaj sluša gazdu...Momci se gledaju...Munja se smiruje ali je i dalje napet. Mešu je dlaka podignuta ali je miran. Lagano prilazimo....“Meš, hajde da se pozdravimo sa Munjom ali polako“ ....akcenat je na reči „polako“ jer je to komanda koju Meš zna....njegovo „polako“ me povuče napred hahahaha Njuška u njušku.....Miloš i ja pričamo ne bi li psima dali do znanja da je sve normalno, prijateljsko ali ne skidamo pogled sa njih. Maca unosi veliku muškatlu što sam kupila prijateljici „Ljubo, gde da je stavim?“ „Ma spusti tu pored ostalih“ normalna konverzacija, normalni glasovi, gestovi....“Ljubo, u ovoj kesi je meso, a u ovoj šampinjoni, stavi u frižider...u činiji je sir za punjenje pečuraka“...psi su počeli da se vrte oko nas govoreći nam da žele da ih pustimo da se i oni ponašaju opušteno.
Puštam Meša, Miloš odvezuje Munju sa povodca.....potrčaše dva drugara...
Prelep dan ispunjen pričom, smehom....pozitivom, fotografisanjem, rekom, lepim vremenom i sa mnogo, mnogo ljubavi protkane poštovanjem..i ljudske i kereće. Još jedan dokaz da su psi onakvi kakvi su i ljudi koji ih čuvaju.
