Svoju drugaricu Vesnu sam upoznala davnih dana, kada je iz susedne varošice došla u moj grad da nastavi školovanje i našla se u mom odeljenju (mi smo bili one generacije "usmerenih", a "usmeravali" smo se po završetku drugog razreda srednje škole). Šta nas je tačno zbližilo i približilo - ne znam, ne sećam se. Ona je bila povučena, dosta tiha, ja uvek spremna na priču, razgovor, smeh i šalu. Kad je trebalo da se opredelimo za studije, ona je znala... Zapravo je sa tom idejom i došla na naš smer, a ja nisam imala pojma. Interesovalo me je sve po malo, ali ništa toliko da bih sa sigurnošću mogla reći: "To je to". I tako sam, nakon položena dva prijemna ispita, ipak odabrala da studiram sa njom... delom i zato što sam imala njeno društvo.
Tokom tog leta, između srednje škole i studija, srela je svoju veliku ljubav, a ja sam sa njim pronašla zajednički jezik odmah pošto smo se upoznali. Pošto je živeo u drugom gradu, nisu se često viđali, ali je ljubav cvetala i, iako izuzetno talentovana, izuzetno predana nauci, ubrzo su počeli da kuju planove o venčanju... Tokom druge godine studija, više je bila kod njega nego na fakultetu, a u jednom trenutku mi je rekla: "Ja toliko lažem i roditelje i sestru... i sve, da više ne znam ni gde sam za koga bila ni gde sam stvarno bila! Jedino tebi kažem istinu, pa ću te pitati ako zabrljam!"
Venčali su se tog leta... sa idejom da ona nastavi studije... što i nije bilo sasvim realno, ali njoj tada ni preterano važno... Jako živo se sežam njihovog venčanja i suza koje sam gutala... Volela sam ih, ali sam znala da se time završava jedan period našeg lepog druženja...
Odlazila sam im u posetu, bilo je uvek sjajno, on je kao vojno lice zarađivao dovoljno da su sasvim pristojno živeli... uz lepu pomoć njenih roditelja.
Rat je prekinuo to lepo vreme, jedino važno u tom trenutku, bilo je da se oboje izvuku živi i zdravi. Ona je došla ranije, ali je i on stigao... u poslednjem trenutku, reklo bi se.
Živeli su u njenoj varošici, kod roditelja, on je napustio vojsku i takođe bio bez posla. Dolazio je u to vreme kod mene, nekad sam, nekad sa njom... kad je bio sam, pričao je, žalio se... Zbližili smo se, zaista mi je bio drag. Tanjica je rođena u mom gradu... nikad neću zaboraviti njegovu sreću, njegovu radost, nikad neću zaboraviti sa koliko ljubavi je pričao o njih dve... Kada sam prvi put otišla da je vidim, malena je imala 3-4 meseca. Prilazila sam joj, a ona je pružala rukice ka meni. Moja drugarica se zadovoljno smeškala i samo rekla: "Samo da znaš... ona neće kod svakog". Bila je to ljubav na prvi pogled, a meni je i danas srce puno kad samo pomislim na to dete, taj i mnoge druge naše susrete...
Snalazili su se kako su znali i umeli, u čitavoj ludnici nastaloj na ovim prostorima, živeli su pristojno. Kada se sve prilično sredilo, ona počela da radi i bez diplome kao nastavnik u osnovnoj školi (i tako dobila ogroman motiv da se vrati na studije), on imao pristojan posao, dete raslo okruženo pažnjom i ljubavlju, zaprepastilo me je saznanje da su se razišli! Najpre sam to čula od njega, uz tra-la-la priču o tome da se "ne slažu" i da će "i za Tanju biti bolje da raste uz srećno razvedene roditelje"... pa sam pozvala svoju drugaricu uz jak osećaj da joj trebam... Ona je pričala, praznim, ali čvrstim glasom, ja sam plakala... Muž, onaj isti zbog čije ljubavi je sve drugo postalo manje važno, koji se kleo u nju i svoju ljubav prema njoj i detetu - jednostavno se zaljubio! Kada je, kako to obično biva, i ona konačno saznala, mislila je samo na dete... i bila spremna da pređe preko svega zbog te male duše koja je zaslužila da raste uz oba roditelja... Jedan period ih je, uvlačeći i dete u priču, bukvalno mučio sopstvenom neodlučnošću, pa se, kao opredelio "za porodicu" i već dan kasnije to zgazio... Tada više nije bilo nazad. Tada je ona odlučila i tada je morao da ode.
Trudila sam se da bar budem uvek tu... Znala sam da će ona preboleti i verovala kako će on, ipak, ostati otac... Na žalost, razvodom od nje, razveo se i od deteta. I to nikad neću moći da shvatim. Potrebu da se prepucava sa detetom, da tu ranjenu dušu ranjava još više, da joj jasno stavi do znanja da je u drugom planu... Ljudski je bilo postati besan, ogorčen, osuđivati ga... Ali, ne i za moju drugaricu. I dan danas, kada je dete napunilo 17 godina, kada ispoljava izuzetno visok stepen zrelosti, kada oca doživljava samo kao nekog ko ju je izneverio... u majci nema gorčine, nema besa usmerenog ka njemu, nema trunke osvetoljubivosti. Naprotiv. Smatra da je on taj koji je najviše izgubio.
U međuvremenu, ona je i pored posla, smogla snage da se vrati na fakultet, dođe do diplome koja u njenom slučaju znači stalan posao... Izuzetno sam ponosna na nju. Izuzetno sam srećna što je to izgurala, svesna koliko je to koštalo živaca, vremena, napora, novca... Ipak, ono zbog čega je posebno volim je način na koji vaspitava dete, a ono što oplemenjuje moj život je saznanje da me to dete iskreno voli. Gutala sam suze na svečanosti prilikom njenog završetka osnovne škole, kada je proglašena đakom generacije, a njen čvrst, topao stisak u trenutku dok sam joj čestitala i reči: "Ne znaš koliko mi je drago što si došla" uvek ću pamtiti.
Naravno da sam i ja imala svoje uspone i padove, svoje krize i trenutke sreće... i naravno da je ona uvek bila tu negde... I kada mi je nedavno saopštila da treba da časti kolektiv nakon što je potpisala ugovor o stalnom zaposlenju, i da želi da joj ja pripremim zakusku, naravno da sam bila srećna i veoma zahvalna.
Nije prvi put da radim tako nešto, ali nikad nisam radila sa toliko volje i zadovoljstva i nikad mi nije (emotivno) bilo toliko važno da sve bude besprekorno.
Iako sam imala tačno razrađen plan, "uz put" mi je svašta padalo na pamet, pa sam "u hodu" manjala, dopunjavala...
Velika pomoć bili su i recepti postavljeni na "Kulinarstvu", fotografije još više, a divno je i kad imate sa kim da se konsultujete...
Tokom noći sam sve smislila, stigla sam da nabavim sve što mi treba, da iseckam, spremim dekoracije, spakujem, i sačekam da drugarica dođe po mene (na žalost, bez auta sam
).
Ja sam ređala (pripremljenu hranu, tanjire, papirne tanjire, salvete, držače, čačkalice...), ona je iznosila i ređala u auto.
Kad smo stigle i počele da vadimo najpre se ispostavilo se da nema kutije sa kiflicama (a nije me mrzelo da pravim baš, baš malecne), kad sam počela da ređam, ustanovim da mi nema jako zgodne tacne za neke "kockice", pa ubrzo zatim da smo zaboravile i ovale sa suhomesnatim na kojima su bile iseckane "bubamare", ružice od šergarepe, cvetići, "pečurke" i još kojekakve zafrkancije (koje su odvukle najviše vremena) i na kraju shvatim da nema ni kesice sa listovima zelene salate (obe lepe "krecave" u zelenoj i crvenoj boji - izuzetno atraktivne kao dekoracija). Odlepila sam.
Žena koja mi je pomagala je imala dobru volju, ali nije mogla da "prati" kad je sva moja koncepcija pala u vodu... pa sam na licu mesta smišljala kako da izvadim stvar (imala sam nekih pola sata do sat, koliko je sednica trajala). Nešto sam uspela da "izvadim", nešto da napravim ponovo, ali je srećna okolnost to što niko nije mogao znati kako sam ja sve zamislila
.
Uglavnom, koliko sam uspela da vidim, svi su bili zadovoljni... a najlepše i najvažnije je da je moja drugarica zadovoljna.
Tokom tog leta, između srednje škole i studija, srela je svoju veliku ljubav, a ja sam sa njim pronašla zajednički jezik odmah pošto smo se upoznali. Pošto je živeo u drugom gradu, nisu se često viđali, ali je ljubav cvetala i, iako izuzetno talentovana, izuzetno predana nauci, ubrzo su počeli da kuju planove o venčanju... Tokom druge godine studija, više je bila kod njega nego na fakultetu, a u jednom trenutku mi je rekla: "Ja toliko lažem i roditelje i sestru... i sve, da više ne znam ni gde sam za koga bila ni gde sam stvarno bila! Jedino tebi kažem istinu, pa ću te pitati ako zabrljam!"
Venčali su se tog leta... sa idejom da ona nastavi studije... što i nije bilo sasvim realno, ali njoj tada ni preterano važno... Jako živo se sežam njihovog venčanja i suza koje sam gutala... Volela sam ih, ali sam znala da se time završava jedan period našeg lepog druženja...
Odlazila sam im u posetu, bilo je uvek sjajno, on je kao vojno lice zarađivao dovoljno da su sasvim pristojno živeli... uz lepu pomoć njenih roditelja.
Rat je prekinuo to lepo vreme, jedino važno u tom trenutku, bilo je da se oboje izvuku živi i zdravi. Ona je došla ranije, ali je i on stigao... u poslednjem trenutku, reklo bi se.
Živeli su u njenoj varošici, kod roditelja, on je napustio vojsku i takođe bio bez posla. Dolazio je u to vreme kod mene, nekad sam, nekad sa njom... kad je bio sam, pričao je, žalio se... Zbližili smo se, zaista mi je bio drag. Tanjica je rođena u mom gradu... nikad neću zaboraviti njegovu sreću, njegovu radost, nikad neću zaboraviti sa koliko ljubavi je pričao o njih dve... Kada sam prvi put otišla da je vidim, malena je imala 3-4 meseca. Prilazila sam joj, a ona je pružala rukice ka meni. Moja drugarica se zadovoljno smeškala i samo rekla: "Samo da znaš... ona neće kod svakog". Bila je to ljubav na prvi pogled, a meni je i danas srce puno kad samo pomislim na to dete, taj i mnoge druge naše susrete...
Snalazili su se kako su znali i umeli, u čitavoj ludnici nastaloj na ovim prostorima, živeli su pristojno. Kada se sve prilično sredilo, ona počela da radi i bez diplome kao nastavnik u osnovnoj školi (i tako dobila ogroman motiv da se vrati na studije), on imao pristojan posao, dete raslo okruženo pažnjom i ljubavlju, zaprepastilo me je saznanje da su se razišli! Najpre sam to čula od njega, uz tra-la-la priču o tome da se "ne slažu" i da će "i za Tanju biti bolje da raste uz srećno razvedene roditelje"... pa sam pozvala svoju drugaricu uz jak osećaj da joj trebam... Ona je pričala, praznim, ali čvrstim glasom, ja sam plakala... Muž, onaj isti zbog čije ljubavi je sve drugo postalo manje važno, koji se kleo u nju i svoju ljubav prema njoj i detetu - jednostavno se zaljubio! Kada je, kako to obično biva, i ona konačno saznala, mislila je samo na dete... i bila spremna da pređe preko svega zbog te male duše koja je zaslužila da raste uz oba roditelja... Jedan period ih je, uvlačeći i dete u priču, bukvalno mučio sopstvenom neodlučnošću, pa se, kao opredelio "za porodicu" i već dan kasnije to zgazio... Tada više nije bilo nazad. Tada je ona odlučila i tada je morao da ode.
Trudila sam se da bar budem uvek tu... Znala sam da će ona preboleti i verovala kako će on, ipak, ostati otac... Na žalost, razvodom od nje, razveo se i od deteta. I to nikad neću moći da shvatim. Potrebu da se prepucava sa detetom, da tu ranjenu dušu ranjava još više, da joj jasno stavi do znanja da je u drugom planu... Ljudski je bilo postati besan, ogorčen, osuđivati ga... Ali, ne i za moju drugaricu. I dan danas, kada je dete napunilo 17 godina, kada ispoljava izuzetno visok stepen zrelosti, kada oca doživljava samo kao nekog ko ju je izneverio... u majci nema gorčine, nema besa usmerenog ka njemu, nema trunke osvetoljubivosti. Naprotiv. Smatra da je on taj koji je najviše izgubio.
U međuvremenu, ona je i pored posla, smogla snage da se vrati na fakultet, dođe do diplome koja u njenom slučaju znači stalan posao... Izuzetno sam ponosna na nju. Izuzetno sam srećna što je to izgurala, svesna koliko je to koštalo živaca, vremena, napora, novca... Ipak, ono zbog čega je posebno volim je način na koji vaspitava dete, a ono što oplemenjuje moj život je saznanje da me to dete iskreno voli. Gutala sam suze na svečanosti prilikom njenog završetka osnovne škole, kada je proglašena đakom generacije, a njen čvrst, topao stisak u trenutku dok sam joj čestitala i reči: "Ne znaš koliko mi je drago što si došla" uvek ću pamtiti.
Naravno da sam i ja imala svoje uspone i padove, svoje krize i trenutke sreće... i naravno da je ona uvek bila tu negde... I kada mi je nedavno saopštila da treba da časti kolektiv nakon što je potpisala ugovor o stalnom zaposlenju, i da želi da joj ja pripremim zakusku, naravno da sam bila srećna i veoma zahvalna.
Nije prvi put da radim tako nešto, ali nikad nisam radila sa toliko volje i zadovoljstva i nikad mi nije (emotivno) bilo toliko važno da sve bude besprekorno.
Iako sam imala tačno razrađen plan, "uz put" mi je svašta padalo na pamet, pa sam "u hodu" manjala, dopunjavala...
Velika pomoć bili su i recepti postavljeni na "Kulinarstvu", fotografije još više, a divno je i kad imate sa kim da se konsultujete...
Tokom noći sam sve smislila, stigla sam da nabavim sve što mi treba, da iseckam, spremim dekoracije, spakujem, i sačekam da drugarica dođe po mene (na žalost, bez auta sam
).Ja sam ređala (pripremljenu hranu, tanjire, papirne tanjire, salvete, držače, čačkalice...), ona je iznosila i ređala u auto.
Kad smo stigle i počele da vadimo najpre se ispostavilo se da nema kutije sa kiflicama (a nije me mrzelo da pravim baš, baš malecne), kad sam počela da ređam, ustanovim da mi nema jako zgodne tacne za neke "kockice", pa ubrzo zatim da smo zaboravile i ovale sa suhomesnatim na kojima su bile iseckane "bubamare", ružice od šergarepe, cvetići, "pečurke" i još kojekakve zafrkancije (koje su odvukle najviše vremena) i na kraju shvatim da nema ni kesice sa listovima zelene salate (obe lepe "krecave" u zelenoj i crvenoj boji - izuzetno atraktivne kao dekoracija). Odlepila sam.
Žena koja mi je pomagala je imala dobru volju, ali nije mogla da "prati" kad je sva moja koncepcija pala u vodu... pa sam na licu mesta smišljala kako da izvadim stvar (imala sam nekih pola sata do sat, koliko je sednica trajala). Nešto sam uspela da "izvadim", nešto da napravim ponovo, ali je srećna okolnost to što niko nije mogao znati kako sam ja sve zamislila
.Uglavnom, koliko sam uspela da vidim, svi su bili zadovoljni... a najlepše i najvažnije je da je moja drugarica zadovoljna.
