Drage moje
da li je neko od vas ikada iskusio nemanje drugarica? Pod tim ne mislim na prijateljice, rame za plakanje, ljude koji su tu u nevolji, vec bas mislim kad nedostaju svakodnevne male sitne radosti - drugarica za kafu, za setnju, za izlazak u klub, kafic, itd.
Kako to resiti? Imajte u vidu da ne traje kratko, u pitanju su godine tog drustveno siromasnog zivota. Momci mogu i da se nadju (doduse ne ozbiljne duge veze), ali drustvo i drugarice ne. Probala sam preko kurseva, aerobika, posla, tu i tamo se desi poneki izlazak (u najvecem broju slucajeva kad ja organizujem i insistiram), ali ono opusteno, obostrano druzenje, gde se ne ocekuje previse, vec samo zajednicka zelja za dobrim provodom - ne.
Kad organizujem rodjendan naprimer, moram da pozovem 20 ljudi da bi mi doslo 5. Uvek moram ekstra da se trudim u drustvenom zivotu da bih mogla da vodim iole prosecan zivot, a uglavnom je ispod prosecan.
Osecam se lose zato sto ljudi imaju ozbiljne probleme, na primer, ne mogu da nadju posao, ili ne mogu da zaradjuju koliko im je potrebno, ili boluju od neke bolesti i bore se sa teskim okolnostima. Mene boli sto imam dobre uslove da se dobro provodim u zivotu, nemam nikakve probleme, pa opet, nemam nikakvu ekipu, niti drustvo, a najvise patim kad mi u najboljim godinama vikendi propadaju jer svi imaju nesto drugo... To je stvarno apsurdno i nevidjeno. Svi pricaju o prijateljima, a ja zelim samo nekoliko drugarica, ekipicu za izlazak, kafu, caskanje, i nista vise.
Kakva su iskustva ovde?
