Time je put za sporazum zatvoren jer da se tim putem produžilo, tok rata, barem na Balkanu, mogao je poći u drugom pravcu. Surovi partizanski rat je i dalje produžen". Horstenauov dnevnik (ili beležndca) koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču nije objavljen, niti je bio dostupan. Austrijski istoričari, koji upravo rade na objavljivanju višetomne publikacije o generalu Horstenauu, pregledali su sve njegove zabeleške koje je vodio dok je kao nemački opunomoćeni general boravio u Zagrebu, i ustanovili da u njima nema ni reci o razgovorima koje je marta i aprila 1943. vodio sa Velebitom.( Pismo oberrata Petera Brouceka (iz Austrijskog Državnog arhiva — Odeljenja Ratnog arhiva) Vladimiru Velebitu od 17. aprila 1984)
Hetlove i Kislingove tvrdnje o razgovorima Horstenau —Velebit i tendenciozne interpretacije koje ini daju korišćene su u radovima još nekih zapadnonemačkih istori-čara i publicista. Tako su 1960. godine u Frankfurtu na Majni i u Tibingenu izašle iz štampe knjige Paula Leverkina „Der geheime Nachricbtendianst der deutschen Wer-macht im Kriege"( Paul Leverkiihn: „Der geheime Nachrichtendienst der deut
schen Wermacht im Kriege", Verlag fiir Wehrwesen Bernard und
Graie, Frankfurt an Main, 1960, str. 124) i Helmuta Gintera Damsa ,,Der zweite Weltkrieg"( Hellmut Giinther Dahms: „Der zweite Weltkrieg", Tubingen,
Rainer vunderlich Verlag, Hermann Leins, 1960, str. 329) u kojima se, između ostalog, govori o tim pregovorima. I u knjizi „Geschichte des zweiten Weltkrieges"( Plotz: „Geschichte des zweiten Weltkrieges", Wiirzburg, 1960,str. 816.), koja je iste godine izašla u Vircburgu, nalaze se iste tvrdnje o pregovorima. U toku 1961. i 1963. godine objavljene su u Londonu, Kaselu i Njujorku knjige Antoni Piirija „Operation Berahard"( Anthony Pirie: „Operation Bernhard, The Greatest Forgery of Ali Time", Cassel, London, 1961, str. 91) i Žak de Lonija „Secret Diplomacy of World War II (Jacques de Launav: „Secret Diplomacy of World War 81", NewYork, Simmens Boardman, 1983, str. 104) u kojima se takođe govori o pregovorima i osuđuje navodno izražena spremnost NOVJ da se iskrcavanju angloameričkih trupa na jadransku obalu odupre po svaku cenu, pa makar i u savezništvu sa nemačkom vojskom. U Briselu je 1965. izašla knjiga već pomenutog Lonija „Historie contemporaine de la diplomatie secrete",( Jacques de Launay: „Historie contemporaine de la diplomatie secrete", Bruxelles, 1965) koja predstavlja nešto širu verziju navedene knjige. Trebalo bi još spomenuti i knjigu Urliha Kaja „Jagd auf Tito", objavljenu 1966. u Minhenu i Rastatu(Urlich Kai: ,,Jagd auf Tito", Landser-Grossband 39, Copiright by Erich Pabel Verlag, Rastatt (Baden), str. 45 i dalje), u kojoj se, pored niza izmišljenih i iskonstruisanih tvrdnji, ističe da je Staljin dao Titu nalog da pregovara s Nemcima i ponavlja izmišljena epizoda sa hvatanjem u Mađarskoj sovjetskog špijuna koji je nosio Staljinovu poruku za Tita. U Njujorku je 1962. objavljena knjiga Milovana Đilasa „Conversations With Stalin",( Milovan Đilas: „Conversations with Stalin", New York, 1962, str. 9—10) u kojoj autor spominje martovske pregovore i daje im sledeće objašnjenje: ,,U toku takozvane četvrte ofanzive, u martu 1943, došlo je do pregovora između Vrhovnog štaba i nemačkih komandi. Povod za razgovore bila je razmena zarobljenika, ali je njihova suština bila da Nemci priznaju partizanima pravo ratujuće strane, kako bi se zaustavilo ubijanje ranjenika i zarobljenika jedne i druge strane. To je došlo u vreme kada su se Vrhovni štab, glavnina revolucionarne armije i hiljade naših ranjenika našli u smrtnoj opasnosti, pa nam je trebao svaki predah koji smo mogli dobiti." Đilas, dalje, objašnjava zašto Moskva nije bila obaveštena o svim pitanjima o kojima se razgovaralo sa nemačkim predstavnicima. „Moskvu je o svemu tome trebalo obavestiti", kaže on, „ali mi smo vrlo dobro znali — Tito zato što je poznavao Moskvu, a Ranković više instinktivno — da je bolje da se Moskvi ne kaže sve. Moskva je samo bila obaveštena da mi pregovaramo s Nemcima o razmeni ranjenika. Međutim, u Moskvi nisu čak ni pokušali da se stave u našu situaciju i posumnjali su u nas — i pored reka krvi koje smo već prolili — i vrlo oštro odgovorili. Sećam se — bilo je to u vodenici na reci Rami uoči našeg proboja preko Neretve, februara (treba marta — prim. M. L.) 1943 — kako je Tito na sve to reagovao: 'Naša je prva dužnost da vodimo računa o svojoj armiji i o svom narodu'."
I u radovima nekih publicista jugoslovenske političke emigracije spominju se ovi pregovori. Tako se u knjigama: Živka Topalovića („Pokreti narodnog otpora u Jugoslaviji 1941—1945", izdatoj 1958. u Parizu), Borivoja Karapandžića („Građanski rat u Srbiji 1941—1945", štampanoj u Klivlendu, SAD, 1958) i Mihaila Minića („Rasute kosti", objavljene 1965. u Detroitu, SAD) uglavnom prepričavaju Hetlove tvrdnje. Topalović, tako, govori o „Titovoj ponudi Nemcima za saradnju .protiv Angloamerikanaca", pa kaže: „Ovu činjenicu da je Velebit zaista bio u Zagrebu kod nemačkog generala, Titovci nisu smeli odlučno da demantuju." A Karapandžić navodi da je „kruna komunističko-hitlerovske saradnje bila misija Titovog generala Vladimira Velebita", koji je „pod lažnim imenom 'dr Petrović' bio od strane Tita akreditovan kao zvanični predstavnik Vrhovnog komunističkog štaba kod Hitlerovog glavnokomandujućag generala u Zagrebu Gleza fon Horstenaua". „Titov predstavnik u Zagrebu, advokat Velebit", kaže on, „kao hrvatski komunista (Velebit je po nacionalnosti Srbin — prim. M. L.), sporazumno sa hrvatskom perjanicom Pavelićem, radi preko nemačkog komandanta za Hrvatsku, đenerala Gleza, da se Tito s partizanima drži na teritoriji ustaške Hrvatske i pripremi za borbu protiv četnika i srpskog naroda".
U doba besomučne kampanje protiv Jugoslavije i njenog državnog i političkog rukovodstva, nakon rezolucije Informbiroa, u Sovjetskom Savezu i ostalim socijalističkim zemljama pisano je dosta o navodnoj sprezi rukovodstva KPJ sa fašistima. O tome su pisala i glasila mnogih komunističkih partija u svetu.
U svim navedenim radovima, kako onim koji pretenduju na naučnu objektivnost, tako i u onim koji predstavljaju obične pamflete, uzeti su isključivo navodi Hetla i Kislinga, odnosno Horstenauova prisećanja na razgovore koje je vodio u Zagrebu sa Velebitom, o čemu je pričao Hetlu. Nikakvi dokumenti o pregovorima (mada su postojali u arhivama u Bonu, Londonu i Vašingtonu) nisu korišćeni od strane pomenutih pisaca, jer arhivski fondovi nisu još bili otvoreni istraživačima. Uočljivo je da su svi autori pisali samo o Velebitovoj misiji u Zagrebu, a ne i o boravku trojice delegata Vrhovnog štaba u Gornjem Vakufu i Đilasovom i Velebitovom boravku u Sarajevu i Zagrebu, što govori o tome da još nisu bila dostupna dokumenta nemačke provenijencije (zapisnik razgovora u Gornjem Vakufu, „memorandum" Vrhovnog štaba, telegrami Kašea i Ribentropa i drugi).
Međutim, 1964. godine u štutgartu je izašla knjiga L. Horija i M. Brošata ,,Der kiroatische Ustascha-Staat 1941— 1945",( Ladislaus Hory, Martin Broszat: ,,Der kroatische Ustascha — Staat 1941—1945", Deutsche Verlags — Austalt, Stuttgart, 1964, str. 143—146.) u kojoj se javnosti prvi put predočavaju i neki dokumenti u kojima se govori o pregovorima. U knjizi se dosta opširno govori o situaciji u kojoj su se našle glavne partizanske snage u vreme bitke na Neretvi i kasnije, nakon njihovog proboja u severnu Hercegovinu, Sandžak i Crnu Goru, da bi se konstatovalo da je Tito, zbog bojazni da će „partizanska armija iskrvariti a da će Mihailović na kraju rata imati na raspolaganju nedirnute oružane snage", jednim „više ili manje neoficijelnim načinom stavio do znanja hrvatskim i nemačkim posrednicima da je pre svega zainteresovan za razbijanje Mihailovića i da je eventualno spreman na primirje ukoliko bi bio ostavljen na miru".
