Naviknu ljudi na samocu jednostavno, a i posle tridesete mozda to ide malo teze.
Neki veci deo ili je u braku, razveden, razocaran, ogorcen.
A i samoca sa sobom nosi slobodu, gledas tvoje prijatelje, nema kafana, ili do 9-10 sati, jedno pice, posle toga kuci, deca, zena, nema.
Moras sa zenom i decom na letovanje, kod taste, kad te tast zove da pomognes, ti odes, uz osmeh na licu, iako ti se ne radi, ali familija ste ipak.
Plus ovi u braku znaju i da kukaju malo, zena ne da, zvoca, pije krv.
Onda covek kaze sebi "ma sta ce mi to u zivotu, ne treba mi, ne mogu ja to da trpim, oni su blesavi kad trpe". A realno, u vezi se uvek mora zrtvovati odredjeni deo individualnosti i slobode.
Ekstremni primer, ali nema striptiz bar, kafana do 6, kocka, igranje PES-a 2015 na Sony-ju tri dana da se ne javis zeni / devojci.
Ajde brak, to je ozbiljan korak, ali ovako, neka stalna veza, ko ce da razbija rutinu, da se cima, zeza, da trpi nekog, smeje se kad mu nije do smejanja, i zrtvuje svoju individualnost i slobodu.
Cak i da nadje neku devojku, ako nece da je trpi, da ne ulazim u ono da devojke biraju, a muskarci manje-vise moraju da se povinuju, nece bas lako sa 30-40+ da nadje neku novu, osim ako nije neki smeker/zenskaros, a i za takve se lepe obicno teske sponzoraje.
Kad si mlad i lakse je, izadjes, pun grad, znas ljude, mladi nemaju druge preokupacije nego da traze partnere, sa 30-40 sve je to teze. Nemas ni volju da izlazis, ni da se bakces sa zenama, sve ti deluju isto, zahtevne, razmazene, cekaju nekog princa na konju, a ti neces da glumis princa samo da ne bi bio sam.
Naucis da volis svoj individualizam i slobodu.
E sad, sta je bolje, proziveti ceo zivot u samoci, ili imati neki brak, gde moras dati deo svoje individualnosti, zarad ljubavi, srece ili cega vec, pitanje je.
