Трагање за истином – Сан Достојевског
Једне новембарске ноћи се великом руском писцу Достојевском, кроз сан јунака приче „Сан смешног човека“, указао одговор на вечно питање о људском постојању и смислу живота.
„Сан је као живот или је живот као сан, тајна исте суштине која нам показује оба своја лица, као дан и ноћ, свесно и несвесно, умирање зрна и његово васкрасавање.“ – Владета Јеротић
Владета Јеротић је писао о овој краткој причи Достојевског, позивајући се на Јунга и његову теорију колективно несвесног.
Архетип је термин који у савременим књижевним теоријама означава симболичне ликове, слике и ситуације у којима су представљени најбитнији и најтрајнији елементи људског постојања. Схватање о архетиповима има корен пре свега у теорији психолога К. Г. Јунга о колективно несвесном, које по њему садржи те најстарије, свим људима заједничке представе. У ужем смислу архетипови би биле митско-религијске представе о рају, паклу, богу, ђаволу, о рођењу, смрти, васкрсењу. У ширем смислу категорија архетипова обухвата све битне и трајне људске типове и ситуације који се стално појављују у књижевним делима разних народа и времена: ликове хероја, издајника, строгог оца, зле маћехе, жене као љубавнице, заводнице, мајке, ситуације сукоба родитеља и деце, животног процеса рођења, сазревања, смрти. Постоји толико много архетипова колико има типичних ситуација у животу. Архетипови углавном изражавају оно што је Јунг називао процесом индивидуације, постепено одвајање индивидуалне свести из колективно несвесног. Према Јунгу, архетипови описују несвесна душевна догађања сликама из спољашњег света. Функција архетипа је између осталог и да појединцу олакша сналажење у животно важним, кризним ситуацијама.
„Сан смешног човека“ је прича Фјодора Михајловича Достојевског, која је први пут објављена 1877. године. Прича приказује очајног човека који једне ноћи одлучује да почини самоубиство. Седећи у својој столици, спреман да умре, он је заспао и сања. У сну он извршава самоубиство, а Бог га шаље у свет сличан Земљи, насељен безгрешним и срећним људима.
Пре свега, потребно је објаснити о каквом је то
смешном човеку реч. За дубљег посматрача, како пише Јеротић, овај придев карактерише сањара, занесењака чије се карактерне црте откривају већ у првом разговору са оваквим човеком, некога ко не зна шта ће са собом, а још мање шта ће са људима око себе, дакле некога ко се не уклапа у свакодневну шему понашања. Како прича одмиче, главни јунак нас све више увлачи у своју дубоку тугу, самоубилачко расположење и отуђеност од света око себе.
Достојевски је писац који своје јунаке гони увек до последњих граница људског размишљања: ако је у питању јунак који је добар, он је добар до јуродивости и жртвовања, а ако је зао, онда је такав до опседнутости демонима или до самоубиства. Јунаци Достојевског, верни својим идејама и одани својим идеалима, помишљају на оконачавање свог живота. Тако је и у причи „Сан смешног човека“. Главни јунак је налик на остале „негативце“ руског писца. Он је на почетку горди мизантроп, који се склања од људи и пати између своја четири зида, приближавајући се идеји завршавања живота самоубиством. Он се на тај потез одлучио једне мраћне и кишне ноћи, када је на небу међу облацима угледао звездицу. Мисао о самоубиству јавила се два месеца пре те вечери, али је он донео чврсту одлуку тек спазивши звездицу.
„Ако човек није до краја идентификован са Злом, ако мржња у њему није заузела сав простор душе, архетип Спасиоца пробудиће се у њему у одсудном часу и уместо самоубиства, начиниће покушај самоубиства (tentsamen suicidi) или ће се десити неко чудо “, пише Владета Јеротић.
Тако се, као архетип Спасиоца, у причи у тренутку када је јунак решен и спреман на чин самоубиства, када га у соби чека напуњен револвер, јавља мокра, поцепана, смрзнута осмогодишња девојчица, вукући га за капут уз узвике „
Мамице, мамице!“. Он одбија да јој помогне, иако дирнут судбином детета, које је недужно као и оно дете из романа
Браћа Карамазови које виче „боги, боги!“, и коме је очигледно потребна његова помоћ у том тренутку. Он тера девојчицу од себе лупивши ногом и остаје до краја смешан човек, горд и убеђен у бесмисао живота. Касније, седећи у својој фотељи, уместо да се убије, он одједном заспи. У сну се одигравају његове жеље: он пуца, додуше не у главу, као што је планирао на јави, већ у срце, одакле и „
излазе све зле помисли човечје“. Смрт у сну води или до наглог буђења или до необазирања на ову смрт, када се радња даље дешава као да смо живи, наводи Јеротић. Након смрти у сну, одлази на свет сличан Земљи, прелеп свет, насељен безгрешним и срећним људима. У том делу приче приказана је општа хармонија света, утопијски елементи будућег или прошлог раја на земљи, као и хришћанска идеја о грешности човека. Једног дана он их научи да лажу, сазнали су за нешто што до тада за њих није постојало,
„заволели су лаж и осетили лепоту лажи“ и тиме се покрећу све исте страхоте као и на Земљи. Б. Вонгар је, писајући о Абориџинима, изнео чињеницу да они у свом језику немају реч за рат. Не познајући лаж, људи у причи Достојевског остају неискварени и невини све до доласка главног јунака. Да ли у људској свести уопште постоји појам који није дефинисан и означен у језику неког народа је свакако занимљиво питање.
Неоспорив је архетипски карактер сна смешног човека, његова улога у спречавању самоубиства али и улога у преображају живота главног јунака.
„Сан као такав, а нарочито архетипски сан носи у себи тежину једног другог живота који је у нама, а који има исту вредност, значај и далекосежност као и јава.“ – Владета Јеротић
Уосталом, прелаз из јаве у сан и обрнуто прилично је неосетан, па можемо рећи да је можда оно што зовемо јавом сан, а оно што називамо сном, негде на другој страни уствари стварност. Достојевски то потврђује речима:
„Знате, рећи ћу вам једну тајну, мода све то није ни био сан. Јер ту се одиграло нешто толико истинито, да то није могло да ми се привиди само у сну.”
Архетипски снови доводе до трајних промена у личности. Јунак приче након сна прихвата бол и патњу као синониме смисла живота и љубави, одбацује сваку помисао на самоубиство и прихвата задатак помагања и олакшавања патње других људи.
„Желим да проповедам – а шта? Истину, јер сам је видео, видео сам је својим очима, видео сву њену славу…
Видео сам и знам да људи могу бити срећни и дивни, не губећи способност да живе на Земљи. Ја нећу и не могу веровати да је зло нормално човеково стање.
(…)
Главно је – воли друге као себе, и то је све, више ништа не треба.“
Сан је довео до преображаја и враћа га назад оној девојчици која му је прва и указала пут из безнађа. Прича се и завршава речима:
„А ону сам малу девојчицу пронашао… и поћи ћу! Поћи ћу.“
Свет снова је разноврстан, неисцрпан и до краја недоступан истраживању. Достојевски то потврђује следећим речима:
„А снови су, као што је познато, веома чудна појава: нешто се осликава са поразном јасноћом, са јувелирски извајаним ситним детаљима, а преко другог прескачеш као да га уопште не примећујеш, на пример, преко времена и простора. Сновима, изгледа, не диригује разум, већ жеља, нити глава, већ срце, а међутим, какве је веште обрте понекад изводио мој разум у сну! Са њим се у сну дешавају сасвим несхватљиве ствари.“
Романи Достојевског су пуни јунака који себе муче размишљањима о „вечним питањима“, уосталом као и многи људи током свог живота, па је то случај и у овој причи.
Достојевски пише о убеђењима смешног човека на почетку:
„…наиме, то је био убеђење – које ме је фрапирало – да је на свету свуда свеједно. Ја сам то већ одавно предосећао, али коначно убеђење настало је последње године, и некако изненада. Одједном сам осетио да би мени било свеједно хоће ли постојати свет или да нигде ничега нема…“
Живот не почива на свеједности и равнодушности, не подноси лажне нирване и немогуће је заварати га формама без садржаја. Људи доследни себи и својим идејама живе те исте идеје до сржи. Њихов пут није широк, већ је уска стаза, а ове људе, као што стоји у Јеванђељу,
познаћете по делима.
