Quantcast

Dostojevski kao mislilac

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Mi u Evropi ništa ne značimo
Dakle, kako ste prešli na delo? Davno ste počeli, vrlo dobro, i, šta ste dakle učinili za svečovečnost, to jest za pobedu svoje ideje?

Počeli ste od besciljnog skitaranja po Evropi, žudno želeći da se preporodite u Evropljane makar samo po izgledu. Kroz celo osamnaesto stoleće smo gotovo jedino izgled menjali. Navikavali smo se na evropski ukus, jeli smo svakog đavola trudeći se da se ne namrštimo: „Eto, veli neko naš, ja sam vam pravi Englez: ništa ne mogu da progutam bez kajenskog bibera.“ Mislite da se podsmevam? Nikako. I suviše dobro shvatam da drukčije nije moglo početi. Do Petra, za vreme moskovskih careva i patrijaraha, neki tadašnji mladi moskovski fićfirić, skorojević, obukao je francusko odelo, o bedro pripasao evropski mač. Svakako smo morali početi sa preziranjem svoga i svojih; a što smo probavili cela dva veka na toj tački, ne mičući ni nazad ni napred, verovatno nam je taj rok priroda dosudila. Istina, i micali smo se: preziranje svoga i svojih sve je više raslo, osobito kada smo Evropu počeli ozbiljnije razumevati. U Evropi nas nisu zbunjivale razdeobe među narodnostima, i oštro ocrtani tipovi narodnih karaktera. Jer smo mi baš i počeli sa otvorenim „odbacivanjem svega suprotnoga“, i primili smo svečovečanski tip „Evropljanina“ – to jest, od samog početka smo zapazili ono opšte što sve njih vezuje – i to je vrlo značajno.

Zatim, tokom vremena, još bolje razmislivši, iskreno smo se uhvatili za civilizaciju, i brže bolje poverovali, slepo i odano, da se u njoj baš sastoji ono „sveopšte“ čemu je suđeno da ujedini čovečanstvo. Evropljani su se čudili gledajući nas, tuđince i došljake; čudili se toj našoj zanetoj veri, tim više, što su oni tada već počeli pomalo gubiti tu veru u sebe. Mi smo sa oduševljenjem dočekali Rusoa i Voltera, sa Karamzinim[1] smo se toplo radovali sazivanju „Državnih staleža“ 1789. godine; a ako smo posle toga, krajem prve četvrti današnjeg veka, zajedno sa naprednim Evropljanima došli do očajanja, zbog propalih snova i razbijenih ideala, ipak svoju veru nismo izgubili, pa smo čak i same Evropljane tešili. „Najbelji“ Rusi u svojoj domovini, u Evropi su postajali odmah crveni – što je takođe vrlo značajna pojedinost.
Zatim, polovinom tekućeg stoleća, neki od nas su se pridružili francuskom socijalizmu, primili ga bez imalo kolebanja kao krajnje rešenje svečovečanskog ujedinjenja, dakle kao ostvarenje snova koji su nas dotle zanosili. Na taj način, kao dostignuće cilja smo uzeli ono što je u stvari bio krajnji egoizam, krajnja nečovečnost, krajnja ekonomska nerazumnost i nesređenost, krajnja kleveta na prirodu ljudsku, krajnje uništavanje svake ljudske slobode. Ali nas to nimalo nije zbunjivalo. Naprotiv, videći tužnu nedoumicu nekih evropskih mislilaca, mi smo ih vrlo spokojno odmah nazvali podlacima i glupacima. Neograničeno smo verovali, pa i sad verujemo, da je pozitivna nauka potpuno sposobna da odredi moralne granice među ličnostima i pojedinaca i nacija; (kao da nauka – ako bi i bila u stanju da to učini – može otkriti tajne pre svršetka opita, to jest pre svršetka svih ljudskih sudbi na zemlji). Naši posednici prodavali su svoje zarobljene[2] seljake, i išli u Pariz da izdaju socijalne novine; a naši su Ruđini umirali na barikadama. Za to vreme smo se toliko otkinuli od svoje ruske zemlje, da smo izgubili i svaki pojam o tome: do koje mere se takvo učenje kosi sa dušom ruskog naroda. Uostalom, ruski narodni karakter mi ne samo da nismo ni u što računali, nego nismo uopšte priznavali da narod ima neki karakter. Zaboravili smo i misliti o narodu, i s potpuno despotskim spokojstvom smo bili uvereni (i ne pitajući), da će naš narod odmah primiti sve što mu predložimo, to jest, što mu, u stvari, pružimo. Na račun toga je kod nas kružilo nekoliko vrlo smešnih anegdota o narodu. Naši sveljudi su prema svom narodu posednici, i to posle poznate seljačke reforme.[3]
A šta smo postigli? Rezultat je čudnovat: pre svega, da nas svi u Evropi gledaju sa podsmehom; na najbolje i neosporno umne Ruse gledaju u Evropi jedva snishodljivo i oholo. Nije ih od te oholosti spasla ni emigracija iz Rusije, pa ni politička emigracija, ni potpuno odricanje od Rusije. Evropljani nisu hteli da nas prime kao sebi ravne, nipošto, ni uz kakve žrtve, ni u kom slučaju: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare,[4] pa tako i do sada. U poslovice smo njihove ušli. I što smo mi više prezirali svoju narodnost, da bismo njima ugodili, to su nas oni više prezirali. Umiljavali smo se oko njih, strasno im ispovedali svoje „evropske“ poglede i ubeđenja; a oni nas, s visine, nisu ni slušali, ili su dodavali, s učtivim osmehom, iako želeći da nas se što pre otarase – da ih „nismo dobro razumeli“. Čudili su se: kako da mi, koji smo toliko Tatari, nikako ne možemo da postanemo Rusi; nikada im nismo mogli objasniti: da mi ne želimo da budemo Rusi, nego sveljudi. Istina, u poslednje vreme su ponešto ipak shvatili. Shvatili su da mi nešto hoćemo, nešto po njih strašno i opasno; shvatili su da je nas mnogo, osamdeset miliona, da mi znamo i razumemo sve evropske ideje, a da oni naše ideje ne znaju, a ako ih i saznadu, neće ih razumeti; da mi govorimo sve jezike, a da oni govore samo svaki svoj – to, i mnogo još šta počeli su da nagađaju i slute. Svršilo se time, da su nas otvoreno nazvali neprijateljima i budućim rušiocima evropske civilizacije. Eto tako su najzad razumeli našu strasnu želju da postanemo sveljudi!
Međutim, mi ipak nikako ne treba da se odreknemo Evrope. Evropa je naša druga otadžbina – ja prvi strasno to ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako draga kao i Rusija; u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja: ujedinjenje svih naroda toga plemena, pa čak i dalje, mnogo dalje, do Sima i Hama. Kako to da postignemo?
Da postanemo Rusi, na prvom mestu, i pre svega. Ako je svečovečnost nacionalna ruska ideja, onda zaista svako od nas treba da postane Rus, to jest ono što jeste, i tada će se odmah sve promeniti. Postati Rusom, znači prestati prezirati svoj narod. I čim Evropljani opaze da smo počeli da poštujemo svoj narod i svoju nacionalnost, odmah će i oni početi da nas poštuju. I zaista, što se jače i samostalnije razvijemo u svom nacionalnom duhu, to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu; a zbliživši se s njom, postali bismo joj razumljiviji. Ne bi se više oholo okretali od nas; saslušali bi nas. I po spoljašnjem izgledu bismo tada došli sasvim drukčiji. Postavši ovo što jesmo, dobili bismo, najzad, oblik čovečanski, a ne majmunski; izgled slobodnog bića, a ne roba, ne sluge, ne Potugina; smatrali bi nas tada za ljude, a ne za narodne skitnice, ne za „strjucke“ evropeizma, liberalizma i socijalizma. I govorili bismo s njima pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u njegovom duhu našli nove reči, koje bi Evropljanima neizostavno bile razuljivije. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga što smo u svom narodu prezirali – nije tama, nego baš svetlost, nije glupost, nego baš um; a razumevši to, sigurno bismo u Evropi kazali takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Uverili bismo se tada: da pravu socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod; da u ideji njegovoj, u duhu njegovom, postoji živa potreba za sveujedinjenjem čovečanstva, sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za nacionalne ličnosti i za njihovo održanje: za održanje potpune slobode ljudi, sa ukazivanje na to u čemu se ta sloboda baš sastoji – ujedinjenje kroz ljubav, zagarantovano delom, živim primerom, potrebom za pravim bratstvom; a ne giljotinom, ne milionima odsečenih glava…
Uostalom, jesam li zaista hteo nekog da ubeđujem? Ovo je bila šala. Ali – čovek je slab: možda će pročitati neko od podmlatka, novog pokoljenja?

[1] Istoričar ruski
[2] Zavisne seljake, koji su pripadali spahijama.
[3] Ukidanje kmetstva 1861. godine.
[4] Razgrebite malo Rusa, pa će proviriti Tatarin.
[5] Čovek koji ništa ne vredi.
 

Vrela Cica

Iskusan
Poruka
5.586
O Dostojevskom nemam neko visoko misljenje, duso. On je prosecan pisac, koji ima dobru reklamu, jer je dosadan i konfuzan, pa ljudi ga mistifikuju poput Hegelovog lupetanja da se tu kriju neke znacajne poruke. Ovde na Krstarici, a i u zivotu sam raspeta na stubu srama, jer ne ponavljam kao papagajka sve one glupe floskule o genijalnosti Dostojevskog: Da je najvise usao u covelovu dusu, najbolji psiholog medju piscima i pisac medju psiholozima i slicne gluposti. Njegove knjige su glupe i dosadne, ali ljudi zele da ispadnu pametni i nacitani, pa ne smeju da kazu ovo sto JA smem.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Прекрасна личност Христова је једино што Достојевски обожава без резерве. За њега она је оличење свега најузвишенијег, свега најсавршенијег, свега најчовечнијег. Мимо ње нема истинске благовести у овом тужном свету. Поменете ли име Христово у присуству Достојевског, он сав уздрхти од узбуђења и усхићења. Бјелински пише: ''Кад год поменем име Христово, у Достојевског се лице потпуно измени као да хоће да заплаче''.

Достојевски о Европи и Словенству, Јустин Поповић
 

Vrela Cica

Iskusan
Poruka
5.586
Прекрасна личност Христова је једино што Достојевски обожава без резерве. За њега она је оличење свега најузвишенијег, свега најсавршенијег, свега најчовечнијег. Мимо ње нема истинске благовести у овом тужном свету. Поменете ли име Христово у присуству Достојевског, он сав уздрхти од узбуђења и усхићења. Бјелински пише: ''Кад год поменем име Христово, у Достојевског се лице потпуно измени као да хоће да заплаче''.

Достојевски о Европи и Словенству, Јустин Поповић
Duso, napisala sam kako ti crkvenjaci nemaju hrabrosti, a ni znanja da kazu oni sto misle i vide, jer ih je obrazovao komunizam, pa ponavljaju te floskule o Dostojevskom, ali mi je poruka obrisana.
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Пада у очи: и негативни и позитивни хероји Достојевског су пре свега и више свега неустрашиви борци за личност. Борећи се за слободу, за правду, за истину, за бесмртност, за вечност човечије личности, они мученички траже одгонетку те прастаре загонетке овога света. Страхоте живота и смрти ударају на њих и они мира немају у костима својим а камоли у мислима својим. Кроз њих Достојевски проноси своју вихорну душу и казује себе потресно и страсно.
[…]
И многи се саблажњавају о њега, јер не могу да схвате где има више њега самог, да ли у његовим позитивним или у његовим негативним херојима. Али то и није чудновато, јер се обично о највеће личности саблажњава највећи број људи. Оне су заиста камен спотицања и саблазни за многе. Најбољи пример за то јесте личност Христова.

Достојевски о Европи и словенству, Јустин Поповић
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Грех је смрад, а смрада нестаје када сунце гране потпуно. Грех је пролазан, а Христос вечан.
Из Дневника Достојевског, Ј. Поповић: Достојевски о Европи и словенству
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Са ивановских разлога [Ивана Карамазова] Леонардо да Винчи је довикнуо човеку: ''Човече, ти си цар зверова (re delle bestie), јер је заиста зверство твоје највеће''.
Др Јустин Поповић: Достојевски о Европи и словенству

(Некад само др, а данас свети.)
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Достојевски је успео да да најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске, православне педагогике. Она гласи: молитва је васпитање. Ако има свемоћног средства којим човек може прерадити и преобразити себе из рђавог у доброг, из доброг у бољег, и из бољег у најбољег, онда је то молитва. Главни метод и главна сила еванђелског, православног васпитања јесте молитва. Њоме компонује своја расположења свака христочежњива личност. Ако је искрена, свесрдна и мудра, кроз њу се увек спушта у душу човекову понешто од Највишега, Најбољега и Најлепшега.
Јустин Поповић: Достојевски о Европи и словенству
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
„Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега – нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма... Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали су му се, – изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило... Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи, па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште вера, него непосредан, одлучан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се, најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог самог римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубили везу са нашим народним кореном. Али тамо, у Европи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују – некада због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству.

Јустин Поповић: Филозофија и религија Ф. М. Достојевског
Иначе, то је његов докторски рад који је одбијен, пријављен у Лондону мислим! :hahaha:
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
''Ја хоћу да идем у Европу, Аљоша, - објављује Иван Аљоши - и знам да идем на гробље, али на најмилије, најмилије гробље! Мили, тамо леже покојници, сваки камен над њима прича о каквом пламено проживљеном животу, о каквој страсној вери у свој подвиг, у своју истину, у своју борбу и у своју науку, да ћу ја, унапред знам, пасти на земљу и целивати то камење и плакати над њим, - и у исто време бићу убеђен свим срцем својим да је све то давно већ гробље и ништа више. И нећу од очајања плакати, већ просто зато што ћу бити срећан проливеним сузама својим.''
Европа је гробље.
(Преподобни отац Јустин: Филозофија и религија Достојевског)

Ova knjiga predstavlja drugu verziju spisa nastalog kao doktorska disertacija za vreme piščevog boravka u Engleskoj krajem Prvog svetskog rata. Pisac je želeo da se izmenama tekst učini življim, da se udalji od naučnog "kalupa" zamišljene disertacije, koja, međutim, nikad nije odbranjena. Razume se da nije branjena ne zato što nije bila na visini doktorskog rada, nego zato što otac Justin nije prihvatio da izvrši ublažavanje u njoj iznesenih radikalnih stavova na račun rimokatolicizma i protestantizma, koje su zahtevali njegovi oksfordski profesori.

(Ова књига представља другу верзију списа насталог као докторска дисертација за време пишчевог боравка у Енглеској крајем Првог светског рата. Писац је желео да се изменама текст учини живљим, да се удаљи од научног "калупа" замишљене дисертације, која, међутим, никад није одбрањена. Разуме се да није брањена не зато што није била на висини докторског рада, него зато што отац Јустин није прихватио да изврши ублажавање у њој изнесених радикалних ставова на рачун римокатолицизма и протестантизма, које су захтевали његови оксфордски професори.)
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Ne može čoveka svako da uvredi.
...Jedino se to možda može objasniti time da nije bila pri sebi kad je to učinila, to jest ne u onom smislu kako nam tvrde advokati za svoje ubice i lopove, nego pod onim snažnim dojmom koji, ako je žrtva bezazlena, ovlada njome kobno i tragično.


Tvoja je Misao bila ona i glupa, dok je u tebi - uvek dublja, a kad je izrekneš, smešnija je i nepoštenija. Jedino je kod nevaljalih ljudi koji samo lažu sasvim obratno.


Ama, potajna spoznaja o moći kudikamo više godi od javne vlasti Da sam bogataš koji ima na stotine miliona, čini mi se da bi uživao baš u tome da nosim najstarije odelo i da ljudi misle da sam najgori kukavac koji samo što ne prosjači, da me guraju i preziru: meni bi bila dovoljna sama spoznaja.
Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvređenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvređeni nego ne uvređeni."
577069
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Ни видовити Шекспир није дубље од Достојевског загледао у последњу суштину живота и света. У Краљу лиру и Магбету потресно је приказана трагика људског бића. При свему томе, најгенијалнији трагичар није могао као Достојевски онако многострано и видовито сагледати, ни онако дубоко осетити, последњи ужас живота, иако га је понекад јасно осећао и говорио да је живот – ''прича коју идиот прича''.

Достојевски о Европи и словенству, Јустин Поповић
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Сад је на реду други план, план Достојевскога, план свечовечански, јеванђелски. У том плану Русија је већ искорачила испред Европе један гигантски корак. Но то Европа не види. Модерни Римљани увек још носе у својој глави стари појам о својим робовима пред капијама од пре двеста година. Вилхем, новоримски Тиберије, Вунт, новоримски Сенека, Хауптман, новоримски Виргил, Лампрехт, новоримски Тацит, и Харнак, новоримски Понтифекс Максимус, назвали су Русе Варварима пре него је рат у ствари почео. ''Ми бранимо културу од варвара!'' рекли су сви у једној апологији pro domo. То није притворно. Они збиља држе Русе за варваре, за робове. Они не знају ништа о Русији: ни историју њену, ни језик, ни минулих 200 година руског ''американизма'', ни пет великих царева једног за другим у једном, 19. столећу, нити ово једно велико столеће, веће од ма ког у римској историји, ни сибирску железницу, ни Толстоја ни Достојевског. Они збиља ништа не виде и ништа не знају о Русима, нити о Словенима уопште - сем, да је то једна инфериорна, ропска раса. Један је човек знао више од њих, само један једини њихов земљак, и тај један је препоручивао немачком народу вечити мир и пријатељство с Русијом. Но тај једини није више међу живима; веома је, на жалост, далеко он од свију живих у данашњој Немачкој. Звао се Бизмарк.

Устанак робова, Николај Велимировић
 

Rayela

Buduća legenda
Moderator
Poruka
47.091
Ни видовити Шекспир није дубље од Достојевског загледао у последњу суштину живота и света. У Краљу лиру и Магбету потресно је приказана трагика људског бића. При свему томе, најгенијалнији трагичар није могао као Достојевски онако многострано и видовито сагледати, ни онако дубоко осетити, последњи ужас живота, иако га је понекад јасно осећао и говорио да је живот – ''прича коју идиот прича''.

Достојевски о Европи и словенству, Јустин Поповић
Pa malo je shuntavo porediti Sekspira i Dostojevskog, stvarno nidje veze.

U vreme Sekspira nisu se pisali romani tako da je ova opaska od casnog i cestitog Justina Popovica
besmislena.
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Pa malo je shuntavo porediti Sekspira i Dostojevskog, stvarno nidje veze.

U vreme Sekspira nisu se pisali romani tako da je ova opaska od casnog i cestitog Justina Popovica
besmislena.
Ниједна Шекспирова драма не доноси толико задовољство као једна Хајнеова песма. Хајнеова песма је савршена, а свака драма – увек ће бити несавршена.
Песоа: Књига неспокоја

И ово је поређење, дакле, може.
 

Top