Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 38.306
[V] DRAŽAJŠI LJUBIMI MOJ!
Vetar smo imali spospešan, no odveć krepak za izići iz velikoga smirnejskoga pristaništa. Tartana idriotska bila je srednje veličine, novoustrojena i zdrava, no odveć obremenjena, ibo osim običnoga tovara u veštma nahođasmo se tu okolo pedeset persona pasažira, od kojih polovina je bila žena i dece, koji svi prelazahu u Moreju. Pošli smo s mesta pre podne, oko večernje doba bili smo već u širokom moru, kad ti se podigne takova silna bura da nismo se nimalo nadali od potopljenija izbeći. Takove vriske žena i dece ne bih rad već u životu čuti! Moj drug Maksim i ja nismo o sebi ni misliti mogli, smatrajući na strah i žalost roditelja o dečici njihovoj, i da nije korabalj vesma jak bio i korabljenici iskusnejši ljudi, mučno bi se spasli. U zoru prestane dožd i bura i kapetan ozgor poviče nam veselim glasom: "καλόκαρδοι δέν έναι πλέον κίνδυνορ! Dobra srca, nije više bjedstvovanija!" Tada svi, jedan na drugoga naslonjeni, pospimo kako polumrtvi.
Sutradan nađemo se u jednom velikom no pustom pristaništu ostrova Mitiline. Svi iziđemo na breg i sradujemo se jedan drugom o blagopolučnom izbavljeniju, kako da smo jedna jedina familija. Ko bi mogao opisati onu čuvstviteljnu srca radost matera k čadom svojim! Rekao bi da su iz mrtvih voskresnuli. "Ne gubite vremena vikne kapetan, tu se lepše ruča nego u tartani; pak ćemo s bogom putovati." Dan je Veliki ftornik, no svi smo imali različnih morskih posnih pripasa, poprženih sipa, ohtapoda, ostrija i vina dovolno. Tu svi uopšte ručamo i napijemo se, kako god da je Voskresenija dan, i treći čas po podne s tihim vetrom dignemo se i na Veliki četvrtak stignemo u Navpleon, gdi nađemo taj isti dan društvo za Patru. Najmimo i mi dve mazge, i po suvu dođemo u Korint. Siđemo k moru, nas oko petnaest najmimo veliku barku, koja nas doveze u Patru na sami dan Voskresenija. Ovde otpočinemo svu svetlu sedmicu.
Nameri se korabalj za bregove Epira, kuda moj ljubezni drug želaše poći črez Joaninu u Tesaliju, a meni bi odatle lasno bilo prevesti se u Korf. No odande dvadeset celih dana imali smo neprestano protivne vetrove, i što je gore, razboli se moj Maksim, a na moru bolovati, sohrani, gospodin! U sve to vreme ništa nije mogao u stomaku držati. Dođemo u Svete Četrdeset sprama Korfa, i kako iziđemo na zemlju, lakše mu bude, i u pet dana predigne se; no doći k kreposti, tome se hoće vremena. Albanezi neki iz Hormova, prolazeći tuda i videći ga takova, sožale o njemu i obeštaju se povesti ga do Argirokastra, a odatle blizo mu je Joanina. Izvestimo se tu; kažu nam da s Hormovici može ko preko cele Albanije proći da se nikoga ne boji. Ali ga ja tako slaba od sebe nipošto i nikako ne bih mogao otpustiti; dakle nađu nam dve mazge, i pođem i ja s njima, prvo za dopratiti druga mojega ljubimoga do Argirokastra, a drugo: viditi čast Albanije.
Hormovita bilo je do dvadeset momaka, svi s oružijem pešice kako lavovi, a mi dva na mazgami. Od Argirokastra do Hormova nema više nego tri sata. Drugi dan hoda dođemo u rečeni grad. Odatle bez najmanjih komplimenata prostoserdečno zovnu nas da idemo u njihovu varoš, govoreći nam: "More, ludi ste ako ne dođete; more, takoga mesta niti ste vidli na svetu niti će te viditi. Mi imamo baš ukraj varoši jedan manastirić Svetoga Nikole; deset kaluđera mogli bi u njemu lepo živiti, a nejmamo nego ciglo jednoga, jer mi Albanezi nećemo da se kaluđerimo. Tu ćemo vas držati, ako hoćete, tri meseca ili tri godine, da ni pare ne potrošite. Ako li vam se smili, ostanite s nami za života; nami će tako milo biti, koliko da vas je bog s neba k nami poslao. Vidite li kakvi smo mi momci (sve nam ovo prvi od njih grečeski besedi); ovakove nas ima, hvala bogu, u Hormovu do dve hiljade osim starih. Vidićete tu od osamdeset godina starce koji idu uz goru pod oružijem pevajući."
Raziđu se ovi po gradu za svoji posli. Naš kvartir blizu škole; odemo posetiti učitelja, imenem Elefterija, česnoga mirskoga človeka s ženom i s familijom. Kažemo mu s kim smo došli i kako nas pozivlju k sebi, no mi se pobojavamo u vilajet daleko k nepoznanim ljudma puštati se. I ovi nam potvrdi o njima to isto što smo pre čuli. Hajde, dakle, u ime božije, barem da sasvim zdrava ljubeznoga mojega vidim i da se zdravim rastanemo.
Sutradan popnemo se na visoke hormovitske planine. Nađemo prekrasnu veliku varoš od sedam stotina domova, sve kamene zdanija kako kasteli. Samo u varoši ima oko pedeset izvora, koji nakraj varoši sastavljaju malenu reku; ova baš kod manastira spušta se u preužasno duboku strminu s takovim hukom da sam mislio: tu čovek nikad do veka ne zaspa! A potom sam poznao da se nigde na svetu lepše ne spava: spavajući čini ti se da si na nebu i da tu prijatnejšu nekakvu i čudnu muziku slušaš.
Ti ljudi kao da su nas čak iz Smirne tu dozvali da nas časte! Prve starešine – sve po redu. A lako im je častiti. Ako se mrsi, a on zakolje iz svoga stada ovna, polak ispeče, a od druge polovine načini dvetri pite s skorupom i s mladim sirom; vina svak ima u podrumu, jer ga nema kome prodavati. Ako li se posti, od ribe tu posta nejma; pošlje dva momka sat hoda u dolinu gdi između planina velika reka teče, puna pastrva i različnih drugih preslatkoga vkusa ribe. Za varenje tu nećedu da znadu, niti za čorbu mare. Zejtina preizrjadnoga imadu do izobilija, zato i ribu ili prženu jedu ili s pitama, koje u post ovako prave: obare zelje, iscede iz njega vodu, razlože ga s pitom u tepsiji, uspu zejtina bez štednje, pak onda razređaju ribu ozgor, i tako se ispeče s pitom zajedno u predivnoga mirisa zejtinu; pak onda nek se slobodno pred ovakom pitom sakriju talijanske paštete i ingleske pudinge! Ko bi rad znati kako se to kuša, kako li se u usti topi i kakovu prijatnos u gortanu, tuda prolazeći, pričinjava, to neće iz ovoga opisanija ni od stotine jednu čast poznati. Ko ovo primi za velerečije, vesma se vara, ibo prijatnost koju toliko hvalim ne sostoji se u gotovljenju, nego u prirodnoj slasti ribe, zelja i zejtina.
Deset dana po našem prišestviju starešine mesta opredele poslati nekoga popa Điku u Primet i u druga nekolika mesta k nekim albaneskim agama radi opštih svojih dela, ibo Hormoviti imadu svoje dogovore i sojuze s mnogi poglavari i pašama u Epiru i u Albaniji. Zaprosim da mi dozvole s popom Đikom poći za pregledati mesta kuda on ima prolaziti. "To jest: "More kaluđeru, da pođeš; tako mi boga, imaš šta gledati!" – odgovori mi Dima Duka, jedan od prvih starešina.
Rečeni sveštenik za četiri ili pet dana mogao je svršiti svoj posao i vratiti se; no meni za atar hodio je ovi človek sa mnom ravno petnaest dana po takovi mesti gdi su hormovitski sojuznici i prijatelji. Svuda od Turaka i hristjana Albaneza jednako smo bili primati i čašćeni i od mesta praćeni. Pop Đika i dva Hormovita s njim bili su kako valja vooruženi; no i tako gdigdi bivalo je sumnjenije da se ne namerimo na veće čislo hormovitskih i njihovih sojuznikov neprijatelja; zato u takovu mestu davali su nam po nekoliko momaka s oružijem za pratnju.
Petnaesti dan dođemo doma i nađem mojega druga vesela, zdrava i rumena. No on se meni počne rugati da sam od sunca pocrnio. "Neka sam, rečem mu ja, kad sam vidio što u mom životu nisam mislio viditi!" I zaisto dosta samo hodao, ali takovih velikolepnih i božije krasote mesta nigde nisam vidio. Blaženstvo se nekakovo čuvstvuje samo misliti za onakova divna mesta. Kako bi dakle bilo tu živiti da su naravi onih ljudi pitome i da među njima zakoni, pravda i prosvešten razum carstvuju i njima upravljaju! Neponjatno i užasno je pomisliti: dokle će onakovi prekrasni, hitri i hrabri narodi i u onaki mesti samo za neznanje i slepotu uma i varvarstvu i divjačestvu narava prebivati i jedan drugoga za bagatelu kako istog zeca s puškom u čelo ili u srce pogađati.
"Meni ne bi protivno bilo", reče mi moj drug, "jednu godinu ovde provesti." "I ja ću s tobom, otveštam ja, navlastito da bi črez tebe k većem soveršenstvu jelinskoga jezike postigao." "Daj ruku!" "Na!" A kad ovo našim Hormovicem obznanimo, srdečno se vozraduju. Pritom kad im jošte kažemo da mi blagodarimo na njihovoj ljubovi i dobroti, ali zaludu hleb jesti to nije pravedno, nego neka dolaze ka nami deset ili dvadeset dece da se što od nas pouče, budući da mi za drugi posao nismo: "Dobro, odgovori Dima Duka, kad ste vi taki, i mi ćemo znati kako ćemo vas otpustiti kad od nas pođete."
U isto vreme čuje se po svoj Albaniji da je Stefan Mali s Černogorci Turke, koji su na njih pošli bili, razbio; i mnogo se o njemu govoraše i kazivaše. Prođe to leto i sve se to više o Stefanu Malome počnu tuda glasovi raznositi.
Ja sam već mogao dosta dobro albaneski govoriti. Njihov je jezik prost i zato lasno se daje naučiti; a s našim slovami piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki dan bih pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanezi čuđahu i radovahu, videći, što nikad pre toga nisu vidli, da se i njihov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albaneski s grečeskimi slovami; ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov nema slova za izgovarati ža, ča, ša, i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski ako god i za slavenski nužno. Ovo prilažem ovde zato ako se po slučaju ko nađe da proreče da će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se nimalo ne boji, no neka slobodno to poželateljno opšte dobro pretskazuje i proriče. Vešt je to takova koja se prirodno i lasno ispolniti može i hoće kad se bog smiluje na onu hrabru naciju i na ove prekrasne zemlje.
Kako je meni milo bilo od istih Albaneza čuti da govore: "Ko Serbijom oblada, toga ćemo i mi za našega bladjetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili." Nedaleko od Hormova nahode se neka prekrasna polja koja Albanezi ne zovu drugojače nego "Lepažita". Pitam ih ja što to znači? "Ne znamo, kažu mi, to je ime polja." A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, "More kaluđeru", odgovore mi, "ne čudi se ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i plema u staro vreme bili."
Pri početku meseca septemvra zaprose me starešine hormovitske da im opravim neko delo nedaleko od Korfa, o kojem delu morao sam se baviti najmanje četiri meseca. Pođem dragovoljno. Doprate me dvojica do Svetih Četrdeset; oni se vrate doma, a ja pođem na moj posao s ugovorom da kad im pišem iz Korfa, da dođu uzeti me.
Za jedno pismo, ljubimi moj, mislim da je već dosta napisato. Ako li se Vami više nego dosta učini, iz toga želim da ništa drugo ne zaključavate nego da ste Vi srcu mojemu vesma dragi kad Vam ja toliko pišem. U Rigi,
3-go avgusta 1788.
http://kovceg.tripod.com/dositej_zivot_prikljucenija.htm
е да се и ја насмејем мало.
