Nebojša Glogovac: Zašto sam odbio Anđelinu
Ljudi nikada nisu bili usamljeniji nego danas, kada je sve dostupno, ali je sve postalo i dosta bizarno, čudno, i ne znam kuda sve to vodi.
U ovu godinu glumac Nebojša Glogovac ušao je sa tri filma čije se premijere očekuju - “Krugovi” Srdana Golubovića, “Artiljero” Srđana Anđelića i “Kad svane dan” Gorana Paskaljevića. U međuvremenu, ima i ulogu u crnogorskom filmu “Deca iz ulice Marksa i Engelsa” Nikole Vukčevića koji još nije završen, a svaka od ovih priča, na svoj način i iz svoje vizure, bavi se vremenom u kojem živimo.
Kod Paskaljevića više “gostujem”, ali mi mnogo znači što sam se našao u ekipi njegovog filma. Tu igram sina glavnog junaka, i to je moja prva saradnja sa genijalnim glumcem Mustafom Nadarevićem. Bio mi je plezir da se sretnemo na filmu, mislim da je igrajući starog profesora koji pred kraj života saznaje da nije ono što jeste, napravio maestralni, antologijski lik - kaže Glogovac.
Vaš junak u ovom filmu pripada ovom vremenu - bavi se sopstvenim životom, nema saosećanja, čak ni prema tragičnoj drami svog oca iz doba nacizma i logora na Starom sajmištu?
Taj moj junak, dirigent, jeste predstavnik “novih”, današnjih ljudi, koji gledaju samo “svoja posla” - kako da naprave karijeru, da budu uspešni, da zarade novac... Na tom putu ništa im drugo nije važno, bezdušni su, oslobođeni sentimentalnosti prema drugima, životu, nekim pravilima ponašanja, što njegovog oca veoma boli. Ali to je globalni diktat ovog vremena. Svi su upućeni na to da se bore samo za sebe. Saveti modernih psihologa, psihijatara i drugih ljudi koji se bave našim mentalnim zdravljem jeste to - staviti sebe u prvi plan.
Koliko nam naša svakidašnjica pokazuje, i van globalnih trendova, da je najbolje gledati samo “svoja posla”?
Izgubili smo tu vrstu osećanja za suživot. Ja nisam, nisu ni neki ljudi koje volim i koji me okružuju, ali mi se čini da većina jeste. Ljudi nikada nisu bili usamljeniji nego danas, kada je sve dostupno, ali je sve postalo i dosta bizarno, čudno, i ne znam kuda sve to vodi. A čini mi se da u našoj prirodi nije da budemo usamljenici koji nemaju potrebe za drugima, da smo skloniji grupi i međuljudskim odnosima. Ipak, ovo vreme neprestane egzistencijalne neizvesnosti s jedne strane, i surove borbe za novac, prestiž i tron s druge, teraju ljude da misle samo na sebe, da se osamljuju, i ne opterećuju “viškom” emocija. Verujem da ta samoća nije naš genetski zapis - ovo naše mesto je čvorište, raskrsnica vera, kultura, imperija... Živimo tačno na četiri vetra, čudan smo mentalitet, i uvek se stvara sukob unutar nas.
Film “Krugovi” otvara temu koja je najbolnija na ovim prostorima - oproštaj zločina koji su se dogodili devedesetih godina?
U stvarnosti, nažalost, ta priča o našoj međusobnoj mržnji neprestano se obnavlja, a jedini ćar od toga i otvaranja novih verbalnih sukoba imaju samo političari, ovdašnji i svetski. Sama politika i funkcioniše na osnovu suprotstavljenih strana koje političari sami formiraju, i onda je dobro održavati antagonizme i mržnju, iz bilo kojih razloga, makar i izmišljenih, samo da ne bude mira i sloge. To je jedino što političarima ne odgovara, jer na osnovu sukoba mogu da postoje i ekstremne nacionalne partije, i leve, i srednje, i svakakve, i svi tu imaju svoju šansu da plasiraju neku lažnu ideologiju iza koje uopšte ne stoje. To je ordinarna manipulacija na koju narodi neprestano nasedaju. I dok političari i danas od toga profitiraju, mali, obični ljudi koji su najviše stradali proživljavaju svoj vek baveći se mržnjom i prebrojavanjem mrtvih. A u tome nema budućnosti.
Zanimljivo je da bi vašu karijeru mogao da obeleži i film u kome niste igrali - odbili ste ponudu Anđeline Džoli da budete deo srpskog tima u njenoj “Zemlji krvi i meda”?
Kontaktirao sam sa njenim kasting agentima, rekli su mi da su me videli u filmu “Klopka” i ne znam kojim još, i ponudili su mi saradnju. Ali pošto je poslednjih godina u holivudskoj produkciji nekakav trend da smo samo mi u ovim ratovima ubijali, klali, silovali, dok su ostali ne znam šta radili, i to bez ikakve filmske estetike koja jedino opravdava postojanje nekog filma, bio sam oprezan. Nikako ne bih voleo da igram u priči u kojoj je samo jedan narod kriv, i lud, i krvoločan, a svi drugi su divni i male mace, bez obzira na to o kom narodu je reč. Taj scenario Anđeline Džoli, čije ime njeni agenti s kojima sam se dopisivao nisu pominjali, već su je neprestano nazivali “ši”, nikako nisam mogao da vidim. Nekako je ostao tajnovit, nisu hteli da mi pokažu, što je meni bilo čudno, pošto je reč o priči koju treba da vidi nekoliko miliona ljudi.
I kako se završila vaša komunikacija?
Na insistiranje agenata da prihvatim ulogu na neviđeno, odgovorio sam da hoću ukoliko film sagledava ove naše ratove kao zlo koje se desilo ljudima koji su se voleli, sarađivali, bili komšije, živeli zajedno, ženili se i udavali jedni s drugima, i u kojem su samo političari dobro prošli. Kako sam počeo da postavljam ta pitanja, tako je komunikacija koja je počela vrlo pompezno, krenula da jenjava. A završila se tipično američki - u poslednjem pismu agenti “ši” su mi napisali: “Pošto je vaš talenat toliki da bismo mogli da vam ponudimo samo glavni lik, a on je već dodeljen, nećemo imati ulogu za vas.”
Na kojim ste poslovima trenutno?
U JDP spremamo “Sumnjivo lice”, u režiji Jagoša Markovića. Igram Jerotija, a posebno mi je zadovoljstvo što Seka Sablić igra moju suprugu Anđu, i to je nešto što već u startu obećava. Ali videćemo. Glumci se uvek raduju kad igraju Nušića, i mislim da je veoma lepa ideja Tamare Vučković da JDP malo dobije na vedrini. Postoji vrsta estetike koja prati ovu kuću, pametne, angažovane predstave, a u stvari dođemo na to da smo zaboravili onu drugu masku - pozorište ima dve maske, jednu veselu i jednu tužnu, i bilo bi dobro da se bavimo i onom drugom. Meni mnogo nedostaje komedija. “Sablja dimiskija” u “Kultu” bila mi je divan ventil i zabava, ali nam je istekao ugovor i više ne igramo tu predstavu. JDP nedostajalo je takvo nešto, a Jagoš Marković je u veoma dobroj formi, sve svodimo na apsurdniji nivo, tako da jedva čekam premijeru.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti
Nebojša Glogovac:Treba nam ozbiljna revolucija
Nama je, da bismo pokrenuli dešavanja u bilo kojem smjeru potrebna jedna ozbiljna revolucija na svim nivoima. A kako da napravimo revoluciju kada sjedimo najmanje pet ili šest časova dnevno pred televizorom i gledamo zaglupljujuće serije i rijalitije? Od tolike televizije nema se vremena za revolucije i promjene.
Nebojša Glogovac, jedan je od najboljih srpskih glumaca kojem reditelji po pravilu povjeravaju najzahtjevnije uloge, sa ponosom ističe da je rođeni Trebinjac i da se osjeća kao kod kuće kada se nađe u tom dijelu svijeta.
Glogovac je trenutno okupiran ulogom Jerotija Pantića u Nušićevom „ Sumnjivom licu“ u režiji Jagoša Markovića, pa zbog angažmana ne stiže detaljnije da prati šta se događa u RS. Uprkos tome, Glogovac kaže da proživljava sve ono što se dešava njegovom rodnom kraju.
- Sa ponosom ističem odakle sam, ali me velika žalost obuzima kada vidim koliko neiskorišćenog potencijala propada, koliko su ljudi osiromašeni i koliko nedostaje dobre volje da tako bogati krajevi izađu iz oskudice. To je velika tuga i nepravda- kaže Glogovac u intervjuuza TV prilog Pressa.
Zašto ne rješavamo probleme, koje nas izjedaju?
Nama je, da bismo pokrenuli dešavanja u bilo kojem smjeru potrebna jedna ozbiljna revolucija na svim nivoima. A kako da napravimo revoluciju kada sjedimo najmanje pet ili šest časova dnevno pred televizorom i gledamo zaglupljujuće serije i rijalitije? Od tolike televizije nema se vremena za revolucije i promjene.
Da li je to i dio našeg mentaliteta?
Naravno. Kod nas se svakih 40 ili 50 godina, nekada i češće, smjenjuju pobjednici, ideologije i orijentacije. Od tolikog haosa, nema zdravog toka misli ni razvoja društva, pa je ljudime teško da izgrade stav, da imaju mišljenje.
Onda nije ni čudo zašto Nušić ne zastarjeva...
Naša glupost ne zastarjeva, a Nušić je to genijalno prozrio. Možda to ima veze i sa geografijom jer smo na raskrsnici svijeta. Kroz nas prolaze sve kulture i nacije, sve političke orijentacije i mišljenja pa smo međusobno i slični i različiti i stalno imamo međusobna trvenja.
Preuzeto iz TV priloga Pressa
kako zive mladi u jednom gradicu u Srbiji.
