Smislim ja da bi nam bilo vreme da imamo psa. Deca su već velika, ćera 12 a sin 9 godina, mogu da se valjano brinu o psu, mene glava stalno boli kao i ledja od nekretanja, radim u lokalu, imam uglavnom neko koliko-toliko normalno radno vreme. Ali,Maca ni da čuje. Voli on pse ali smatra da pas nije za stan. Verovatno je on bio u pravu tada, ali ja to nisam smela priznati jer ne bih dobila psa. Zato sam pričala sa decom, objasnila im kakve su to obaveze, lepe i ružne strane držanja psa u stanu i deca kao deca se oduševe. Njihovi mozgovi nisu bili u stanju da vide veličinu obaveze već su shvatali samo lepe strane cele priče. Znala sam ja to, ali sam sve svesno uradila jer sam ja želela štene i takodje bila svesna da ću povući deblji kraj. To je moja odluka doneta na osnovu dugog razmatranja svih činjenica kao i moje dugogodišnje želje da imamo psa. Pre su deca bila sasvim mala, privatni posao koji je trebalo razraditi, kupiti lokal i opremiti ga, milion drugih stvari. Na mojoj listi prioriteta nije postojala stavka pas iz prostog razloga što sam smatrala da se tom psu ne mogu dovoljno posvetiti zbog silnih obaveza. Bolno sam godinama bila svesna onoga čemu me je majka učila u veži životinja "Ili čuvaj životinju kako treba ili je nemoj uopšte čuvati. Razmisli, izvagaj i donesi odluku. Nikada nemoj zaboraviti da je odluka samo tvoja, da se životinja ništa ne pita i da ona zauvek zavisi od tebe, za hranu, za vodu, za šetnju, za kupanje, za četkanje, za veterinara, za lekove, za igru, za ljubav". Zato nisam tražila ranije psa. Jednostavno nisam mogla kvalitetno i ispravno da se brinem o njemu. Ali sada su se stekli uslovi.
Molila sam mog muža, molila, deca su ga molila i napokon smo ga namolili. Ali, Maca ne bi bio Maca da nije postavio uslov a to je da on nema nikakvu obavezu prema psu. U ugovoru koji smo na tu temu potpisali svo četvoro, za okruglim stolom, je stajalo da sve obaveze oko psa padaju na mene i decu. Maca nije imao ama baš nikakvu obavezu osim da nas po potrebi vozi kod veterinara. I tako odosmo po štene.
Ušli smo u stan, normalno na zvono se oglasila Ada, mama našeg budućeg šteneta, i potrčala da nas onjuši i pozdravi. Seli smo i u dnevnu sobu i sa terase su bili pušteni štenci. Bože, 4-5 belo-oranž pufni je jurnulo ka nama. Jedno štene je ispod stola dohvatilo pertle na Macinim cipelama. On ga je uzeo u ruke, privio uz sebe a ono mu je iz džepa na košulji izvuklo paklu cigara.Ljubav je rodjena. Znala sam ja da Maci treba samo malo podsticaja. Tim pametnim okicama, preslatkoj njušci i velikim ušima niko ne može odoleti. Sa Adinom gazdaricom smo se od ranije poznavali i ona reče:
"Poznajući vas dvoje, ona bi vam po temperamentu najviše odgovarala. Najpametnija je od svih i najsnalažljivija. Pravi je zvrk. Jedina preko noći uspe da udje u dnevnu sobu sa terase iako je ogradjeno i ujutru samo nju nadjemo kako spava na krevetu u dnevnoj sobi dok su ostali štenci na terasi. Kako uspe da predje u sobu ne znamo jer prepreka nije porušena."
I tako pade odluka i mi svi srećni odnesosmo našu Mazu kući. Raj.
Piškila je svuda, kakila je svuda, jurila je svuda, krala je igračke i sve što je stigla. Maza je bila svuda oko nas. Mislila sam "Bože, ovo štene će me dotući". Tako je bilo prvih par dana, a onda je moj muž otišao sa decom u selo u žetvu. Ostale smo nas dve same. Pošto još nije primila revakcinu nije smela napolje te sam smislila plan da bar za to vreme naučim ponašanju u stanu. Podigla sam tepih iz dnevne sobe, stazu iz hodnika, sve odnela u dečiju sobu i zatvorila vrata, podigla sve što ona može da dohvati. Maza ima od sada na raspolaganju dnevnu sobu, dugački hodnik, kuhinju i kupatilo. Kako je vidim da se namešta da čučne ja trk i odnesem u kupatilo. Za tri dana je naučila da kaki u kupatilu a za nedelju dana da piški. Svaki put bih je pohvalila, izmazila i nagradila malim komadom petit ber keksa. Pametnica mala. Bila sam jako ponosna na nju. Imala je svoje mesto gde je spavala mada je neumorno pokušavala da se popne na krevet. Znala sam da će doći dan kada će moći da skoči na njega. Igrale smo se, bacale lopticu, ona je naučila”donesi”. Kako je samo šlajfovala po parketu. Živa se izubija o zid………I ništa, nastavi dalje kao da se nije udarila. “Ttraži” je naučila tako što bih sela na pod hodnika, bacila joj lopticu, ona je donese, ja joj uzmem iz usta I sakrijem pod široku suknju. Nalazila je skoro uvek……pa kako I ne bi kad je pričar.. Svaki put keksić. Toliko je proždrljiva da bi za keks uradila sve. Takva je i danas. Sve komande koje je tada naučila, dok smo bile same, su one bebeće komande, da neko ne pomisli kako sam uspela da tako malo štene izdresiram. Najvažnije je bilo da nauči da sluša moj glas I da shvati šta hoću od nje. Sve ostalo, odlično, skoro savršeno izvršavanje komandi dolazi kasnije kao nadogladnja. Za “sedi” nam je trebalo desetak pokušaja pa da ona sama sedne bez onoga da joj spuštam dupe.Za "Daj šapu" nam je trebalo deset minuta. Za komandu "kako Maza moli" nam je trebalo 20 minuta i tada da drugu šapu. I nikada ništa od naučenog nije zaboravljala. Shvatila sam da nam je dopao jako inteligentan pas koji je i hiper aktivan. Znači i mi moramo biti takvi ako hoćemo da od nje napravimo kućnog ljubimca sa kojim ćemo uživati a ne noćnu moru.
Poučena iskustvom koje sam imala sa Džekijem odlučih da budem čvrsta. Kazna i nagrada su osnov svake dresure. Ako nešto ne može, onda ne može nikad, a ako nešto može onda može uvek.
Da bi udahnule vazduh, jer je naš stan bio bez terase, nosila sam je u torbi na ramenu. Samo joj je glava virila iz torbe. Dok smo bile same ja sam morala da radim, pa bih oko podne trčala kući da budem sa njom sat vremena i da joj dam da jede, pa opet u kacelariju, pa predveče opet kući. Sva sreća stan i kancelarija su bile blizu.A ona je svaki put kada dodjem vitlala od sreće. Baš sam se plašila da je ne strefi srce.
I tako, počeše naše igre bez granica, predivna igra koju igramo i danas
Molila sam mog muža, molila, deca su ga molila i napokon smo ga namolili. Ali, Maca ne bi bio Maca da nije postavio uslov a to je da on nema nikakvu obavezu prema psu. U ugovoru koji smo na tu temu potpisali svo četvoro, za okruglim stolom, je stajalo da sve obaveze oko psa padaju na mene i decu. Maca nije imao ama baš nikakvu obavezu osim da nas po potrebi vozi kod veterinara. I tako odosmo po štene.
Ušli smo u stan, normalno na zvono se oglasila Ada, mama našeg budućeg šteneta, i potrčala da nas onjuši i pozdravi. Seli smo i u dnevnu sobu i sa terase su bili pušteni štenci. Bože, 4-5 belo-oranž pufni je jurnulo ka nama. Jedno štene je ispod stola dohvatilo pertle na Macinim cipelama. On ga je uzeo u ruke, privio uz sebe a ono mu je iz džepa na košulji izvuklo paklu cigara.Ljubav je rodjena. Znala sam ja da Maci treba samo malo podsticaja. Tim pametnim okicama, preslatkoj njušci i velikim ušima niko ne može odoleti. Sa Adinom gazdaricom smo se od ranije poznavali i ona reče:
"Poznajući vas dvoje, ona bi vam po temperamentu najviše odgovarala. Najpametnija je od svih i najsnalažljivija. Pravi je zvrk. Jedina preko noći uspe da udje u dnevnu sobu sa terase iako je ogradjeno i ujutru samo nju nadjemo kako spava na krevetu u dnevnoj sobi dok su ostali štenci na terasi. Kako uspe da predje u sobu ne znamo jer prepreka nije porušena."
I tako pade odluka i mi svi srećni odnesosmo našu Mazu kući. Raj.
Piškila je svuda, kakila je svuda, jurila je svuda, krala je igračke i sve što je stigla. Maza je bila svuda oko nas. Mislila sam "Bože, ovo štene će me dotući". Tako je bilo prvih par dana, a onda je moj muž otišao sa decom u selo u žetvu. Ostale smo nas dve same. Pošto još nije primila revakcinu nije smela napolje te sam smislila plan da bar za to vreme naučim ponašanju u stanu. Podigla sam tepih iz dnevne sobe, stazu iz hodnika, sve odnela u dečiju sobu i zatvorila vrata, podigla sve što ona može da dohvati. Maza ima od sada na raspolaganju dnevnu sobu, dugački hodnik, kuhinju i kupatilo. Kako je vidim da se namešta da čučne ja trk i odnesem u kupatilo. Za tri dana je naučila da kaki u kupatilu a za nedelju dana da piški. Svaki put bih je pohvalila, izmazila i nagradila malim komadom petit ber keksa. Pametnica mala. Bila sam jako ponosna na nju. Imala je svoje mesto gde je spavala mada je neumorno pokušavala da se popne na krevet. Znala sam da će doći dan kada će moći da skoči na njega. Igrale smo se, bacale lopticu, ona je naučila”donesi”. Kako je samo šlajfovala po parketu. Živa se izubija o zid………I ništa, nastavi dalje kao da se nije udarila. “Ttraži” je naučila tako što bih sela na pod hodnika, bacila joj lopticu, ona je donese, ja joj uzmem iz usta I sakrijem pod široku suknju. Nalazila je skoro uvek……pa kako I ne bi kad je pričar.. Svaki put keksić. Toliko je proždrljiva da bi za keks uradila sve. Takva je i danas. Sve komande koje je tada naučila, dok smo bile same, su one bebeće komande, da neko ne pomisli kako sam uspela da tako malo štene izdresiram. Najvažnije je bilo da nauči da sluša moj glas I da shvati šta hoću od nje. Sve ostalo, odlično, skoro savršeno izvršavanje komandi dolazi kasnije kao nadogladnja. Za “sedi” nam je trebalo desetak pokušaja pa da ona sama sedne bez onoga da joj spuštam dupe.Za "Daj šapu" nam je trebalo deset minuta. Za komandu "kako Maza moli" nam je trebalo 20 minuta i tada da drugu šapu. I nikada ništa od naučenog nije zaboravljala. Shvatila sam da nam je dopao jako inteligentan pas koji je i hiper aktivan. Znači i mi moramo biti takvi ako hoćemo da od nje napravimo kućnog ljubimca sa kojim ćemo uživati a ne noćnu moru.
Poučena iskustvom koje sam imala sa Džekijem odlučih da budem čvrsta. Kazna i nagrada su osnov svake dresure. Ako nešto ne može, onda ne može nikad, a ako nešto može onda može uvek.
Da bi udahnule vazduh, jer je naš stan bio bez terase, nosila sam je u torbi na ramenu. Samo joj je glava virila iz torbe. Dok smo bile same ja sam morala da radim, pa bih oko podne trčala kući da budem sa njom sat vremena i da joj dam da jede, pa opet u kacelariju, pa predveče opet kući. Sva sreća stan i kancelarija su bile blizu.A ona je svaki put kada dodjem vitlala od sreće. Baš sam se plašila da je ne strefi srce.
I tako, počeše naše igre bez granica, predivna igra koju igramo i danas
kakvi su slatki i glavati
