Dodir noći .....

[Мишкони]

 

[Мишкони]

 

[Nott]

Cvetak se meni nasmešio i očaran sam bio, tek što se pogled s pogledom sreo
već sam se zaljubio. Zaljubio sam se tako, da jače ljubiti nije moguće.
Kako li može toliko ljubavi stati u jedno srce?
Sad evo stojim pred lepotom – i čemu da se nadam?
Ko putnik na putu, pod olujom, i čemu da se nadam?
Tebi ...
Tadžikistan

 

[Nott]

Napisala sam u jednoj noći punoj zvezda,
najlepšu priču za tebe .
U njoj su obronci zelenih planina..
ptice koje govore svim ljudskim jezicima..
i nemuštim jezikom, kojim se govori o Ljubavi.
Stavila sam u nju sve mirise juga,
tople i beskrajno senzualne.
Trepavice devojčice koja prodaje cveće.
što prave senke na njenim obrazima boje breskve..
Orhideje boje vanile, ružičaste flamingose
dok suše svoje perje, na mističnoj obali
pod zracima zalazećeg sunca.
Milovala sam te rečima ,kojima dadoh oblike snova.
Snovima , koje oživeše reči, pisane perom rajske ptice.

Povela sam te na bestelesno putovanje,
u prostore koje oduvek sanjam..
Pred žednim očima pukla je širina mutne
reke u kojoj se spira kal sa duša,
izgubljeni heroji - svojih pronađenih života.
Začinila sam je mnogim licima.
Crnim, belim - i svim nijansama
koje svet ima , na ovoj livadi nepreglednoj ...
Dočarala mirise magicnih zacina na pijaci,
u nekoj zemlji , gde žene idu
okicene ogledalcima oko vrata i zapešća.
Reflektuju - nestvarno lepe slike , što prodiru iz duše..
Koža im svetlucava na jutarnjem suncu..
Posuta je zlatom koje donosi vetar,
podižući sitnu prašinu sa tla,
u bojama preprženog karamela.
Svakom rečju koju ispisah za tebe,
imala sam te još više.
A koliko više može da se ima ?
pitam se , dok mi osmeh
topliji od afričkog sunca ,
pretvara oci u užareno jezgro života.

Mnogo je ovo. Za dva života - mnogo,
a ja imam ovaj jedan ... i mesta za još.
Melodija raspevanih slika, odnosi me
beskrajno daleko i sasvim blizu...
Odmah tu - gde stanuje beskonačnost...
Kušam tvoje ukuse ,uvek drugačije i neponovljive..
Vrata su širom otvorena.Mutno sijaju iza mraka..
Vratar sazdan od tuge i sivila,
odselio je odavno..Na neznano vreme.
Od tada.pravim ogrlicu od belih momenata..
pokupljenih sa krila andjela.
Za tebe , lutalice bezvremena.
Da me pohodiš što češće..
Na jeziku ljudi , ime ti je >Sreca< ...

 

[Nott]

Mogu li da u očima tvojim okupam želje svoje,
linijom tvoga smiješka da zavrtim svoje čežnje,
na toplim usnama tvojim da pronađem smiraj
i utopim se u cjelovu što mi nudi san?

Mogu li na stazama vrata tvoga
jezikom da našaram ime svoje ili barem inicijale,
označim tvoje prve uzdahe ugrizom blagim,
i nastavim da se spuštam putevima požude?

Mogu li tu na grudima tvojim,
tu tik ispod bradavica, da napravim logor od dodira?
Da namjestim glavu na tvome stomaku
i označim još jedno mjesto na kojem gubiš dah?

Mogu li na pupku tvome napraviti bazen od šaputanja,
i otkrivati ljepotu baršuna kože tvoje?
Da li ćeš mi dozvoliti da prvi mladež iza tvoga pupka,
upitam za put koji vodi do bedara tvojih?

Mogu li na bedrima tvojim na tren da usnim
uz mirise strasti i drhtanje tijela?
Mogu li da tvoj ritam ljubavi uhvatim?
Mogu li samo da te gledam ? ...

 

[Nott]

 

[Nott]

Prije ptica se budim, prije zore dižem (a kroz sve snove prolaziš Ti);
u osvit sam naslonjen na prozor ... kao da te čekam ....
I. Andrić

http://3.***************/-INtA1QLSiJo/UAVmOJhzpwI/AAAAAAAAAig/M84dvaXYU3Q/s760/531352_328482710572289_2053245909_n.jpg

 

[Jan Hus]

O noći
O, Noći što pripadaš ljubavnicima, pjesnicima i maštarima!
O, Noći silueta, duhova i sjeni!
O, Noći čežnje, ljubavi i uspomena!
Ti, svemoćna Noći, što stojiš između patuljastih oblaka zapada i jutarnjeg
svitanja, što oponašaš oštricu straha, što se mjesecom ovjenčavaš, što se u ruho
mira odijevaš, što s tisuću očiju u dubine Života gledaš, što s tisuću ušiju
osluškuješ zvuke Smrti i Ništavila!
Ti si tama koja nam nebeska svjetla pokazuje, dok je Dan svjetlost što nas u
zemaljsku tamu gura.
Ti si nada koja nam oči otvara pred divotom Beskraja, a Dan je obmana što
nas kao slijepce vodi svijetom normi i ograničenja.
Ti si pokoj koji nemušto saopćava tajne živih duša što hode nebeskim
visinama, a Dan je buka koja ne da mira dušama onih što se predaju svojim
željama i strastima.
Ti si pravednik koji svojim snenim krilima izjednačava snove nejakih sa
željama moćnika.
Ti si samilosnik koji nevidljivim prstima sklapa oči nesretnika i srca im
uznosi u svijet manje surov od ovoga svijeta.
U tvoje plave skute ljubavnici toče svoje dahtanje; na tvoje nevidljive noge,
uz kapi rose, samotnici liju suze; na tvoje dlanove što mirišu na doline tuđinci
polažu svoje čežnjive uzdahe. Ti si sugovornik ljubavnicima, druželjubiv prema
samotnicima, prijatelj tuđincima i osamljenima.
Pod tvojim okriljem bujaju osjećaji pjesnika, na tvojim plećima uznose se
srca proroka, u tvojim vlasima trepere umovi mislilaca. Ti prišaptavaš
pjesnicima, ti si nadahnuće prorocima i inspiracija misliocima.
Kada mi ljudi dosadiše i kada mi se oči zamoriše gledajući lice Danje,
zaputih se u daleka polja gdje borave sjene minulih vremena.
Tamo se zaustavih pred jednom tamnom, lelujavom prilikom što na tisuću
nogu ide dolinama, planinama i ravnicama.
Tamo sam netremice gledao mračne oči, slušao lepet nevidljivih krila,
osjećao dodire mira, odvažno stajao pred strahotama tame.
Tamo sam tebe vidio, Noći, kao divnu i zastrašujuću siluetu uspravljenu
između zemlje i neba, ogrnutu oblacima, opasanu maglama, podrugljivu prema
suncu, prezrivu prema Danu, podsmješljivu prema krijeposnicima što bdiju nad
idolima, srditu na kraljeve što snivaju u svili, zagledanu u lica lopova, brižnu
nad dječjim posteljama, zaplakanu za osmijehom posrnulih žena, nasmijanu
zbog plača ljubavnika, u ruci držiš srca velikih ljudi, a nogama gaziš duše
neznatnih.
Tamo sam te vidio i ti si mene vidjela, Noći. Tvoja strahota mi bješe roditelj
i ja bijah tvoje čedo, kao sanjar; iščezoše svi zastori među nama; s lica nam se
strgoše velovi izvjesnosti i slutnji; ti mi saopći svoje tajne i namjere, a ja tebi
svoje želje i nadanja; potom se tvoja strahota preobrazi u pjesmu umilniju od
šaputanja cvijeća; a moje strahovanje postade radost dragocjenija od spokoja
ptica; ti me k sebi uze i sebi na ramena posadi te mi se uši osposobiše za
Čuvenje, usne za Kazivanje, srce za Ljubav kakvu ljudi ne poznaju i za Mržnju
drugim ljudima stranu; onda mi ti prstima dotače misao te mi misli potekoše
poput hitre, raspjevane rijeke što odnosi svelo raslinje; duh mi svojim usnama
poljubi te mi duh zaigra poput raspaljene iskre što pali sasušeno drveće.
Drugovah s tobom, o Noći, sve dok ne postadoh na tebe nalik; uz tebe se
privijah sve dok se moje želje s tvojima ne izmiješaše; voljeh te sve dok se moje
biće ne pretvori u tvoje naličje. Zato su u mojoj duši sjajne zvijezde koje uvečer
ljubav rasijava, a ujutro ih ubiru nemiri. Zato mi je u treperavom srcu mjesec što
hita, čas kroz nebesko oblačje, čas prostranstvom prepunim snova u pohodu.
Zato je u mome uvijek budnome duhu spokoj što objavljuje tajne zaljubljenih i
što odjekuje molitvama krijeposnika. Oko glave mi čarobna koprena koju
cijepaju roptaji samrtnika, a ponovo je sastavljaju pjesme onih što ženama
ljubavne stihove pjevaju.
Ja sam poput tebe, Noći. Pred ljudima se uznosim jer se s tobom
poistovjećujem, a oni se ponose jer se s Danom uznose.
Ja sam nalik na te i oboje se, nedužni, okrivljujemo.
Ja sam nalik na te snovima, karakterom i ponašanjem.
Ja sam nalik na te, makar me jutro i ne ukrašavalo ružičastim zrakama.
Ja sam nalik na te, makar i ne bio opasan maglama.
Ja sam noć raspojasana, svud prisutna, mirna, uzbudljiva; mojoj tami nema
početka i mojim dubinama nema kraja; dok se drugi dižu hvatajući se radosti
svjetlosti, moj se duh priklanja tugama u tami.
Ja sam poput tebe, o Noći, i dokle živim moje jutro neće doći.

H.Džubran

 

[Jan Hus]

"Nagrada za strah" - Nikola Vranjkovic


Tako ponekad, eto, setim se
pomislim mozda proslo, sveti se
uglavnom, dodje mi da pobegnem
i ostavim sve zauvek.
Ali kad krenem da se pakujem
u kofer slucajno te spakujem.
Kud god da krenem ides sa mnom
ti me nikad nisi pitala
da l' smes da ides, da l' mi trebas,
ja kad te trebam ti me nemas
a ja te nemam samo onda, samo onda kada trebas mi...
Pogled s terase nije privlacan
i dan je vise nego obican.
Pozelim opet da te zovem
necu, ali cekam..javi se...
I onda zmurim, lepo vidim sve...
slusam te kako dises, smejem se
i ..... noci..miris tvoje kose na mom jastuku.
Negde visoko iznad neba
letimo, dobar san nam treba,
i necu da te spustim, ne treba mi vise tlo pod nogama.

Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to
hrabar sam i umoran, korak mi je spor.
Kroz maglu kad se spusti mrak, prepoznajem tvoj dah
preko vode krisom svetli znak k'o nagrada za strah...

Mozes da zaspis kad god pozelis
i u snu pricas sve sto pomislis,
roletne spustene su spas za nas, jer teraju dan s prozora.
Sat kuca, ali vreme stalo je
koliko god da prodje malo je,
telefon cuti ceo dan, niko nam stvarno nije potreban.
Zar stvarno moram da se probudim?
Sanjam jer necu da te izgubim,
budim se slomljen kao vrba posle talasa i vetrova.
Kad padne noc nebo se otvara
hiljadu zvezda mene posmatra.
kroz suze gledam, ali ne dam da mi vide oci
krijem se...
Nebo je isto kud god pobegnes
mesec je jedan, ali svuda je
i svetli isto iznad krova, iznad groba
nikad ne bira...
Kad nebo pocne da se poradja
krvari iznad crnog predgradja
Dodji na Dunav da me trazis
negde mora da me izbaci...

Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to
hrabar sam i umoran, korak mi je spor.
Kroz maglu kad se spusti mrak, prepoznajem tvoj dah
preko vode krisom svetli znak k'o nagrada za strah...

 

[arebis777]

 

[Nott]

 

[Nott]

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem.
A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda...
Mika Antić

http://4.***************/-F6MYEQby-yE/UV3X0WMu9qI/AAAAAAAAHKQ/pFbaRD8XTFI/s1600/Photo+Manipulations+by+Kingabrit+%286%29.jpg

 

[Nott]

O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi - dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti -
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući...
D.JJ. Danilov

 

[Nott]

Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči....

 

[Nott]

Doći će čas, kad ćeš, s ushićenjem, pozdraviti sebe na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno će te drugom kroz osmijeh poželjeti dobrodošlicu...

 

[Nott]

Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati da se sve dešava sa razlogom, kao i ova noć.
Žarko Laušević

 

[Nott]

Ludo je zamerati životu što prolazi kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tome što je prolazan, ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani.
I. Andrić

 

[Nott]

Ako me ti ne voliš - ja neću biti voljen; ali ako ja tebe ne volim - ja ne znam kako se voli ...
Semjuel Beket

http://3.***************/-Nsc4PJMT9o8/UU6FZV_Od1I/AAAAAAAAN34/3iC42AR-opA/s1600/aashiqui2-02.jpg

 

[Nott]

Ako me ikad' budeš ostavila, ostavi me na kiši ... da ne plačem sam ...

 

[Nott]

Kad pomislim na nas, sve molitve naglas izgovorim u jednom dahu. ..

 

[Nott]

I možeš reći svima, ovo je tvoja pesma
Možda je prilično jednostavna, ali već je gotova
Nadam se da ne zameraš što sam rečima opisao
Kako je svet divan kada u njemu postojiš ti!
Mulen Ruž

 

[Nott]

 

[Nott]

Kad se čovek rodi, baaba mora otići u opštinu, il' u crkvu, jer se to mora prijaviti kod matičara, il' kod pope. Tako svi budu ravnopravni, jer na taj način, bez obzira šta ko uradi za života, svako od nas ostavi trag da je postojao. Pred Bogom svi smo jednaki, a i država kaže da o tom vodi računa. Ja mislim da je to državi važno samo zbog planiranja, da bi znala kol'ko škola i radnih mesta treba otvoriti, kolk'o će imati prihoda i troška, a na kraju, treba voditi računa i tom kol'ko će parcela trebati, kad obavimo pos'o na zemlji. Sve se to planira. Biće da i Bog mora na vreme znati šta ga čeka, da napravi mesta, da se ne pravi gužva odjedared. Državni je pos'o da nas zbrine na zemlji i pod zemljom, pa je u redu da pravi plan, al' mi nije jasno šta je to Bogu važno, kad duša ne zauzima puno mesta.
Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Isto tako, ja mislim da kad neko umre, pa kažemo da je ispustio dušu, to ne mora biti baš tako, jer je neko ost'o brez nje i ranije. Ima toga, još kako. Tak'ima je teže živeti, neg' onima što ih duša bole. Nevolja je što čovek ne zna tačan datum i priliku kad je ost'o bez duše. Dok on to primeti, bude kasno. Niko ne zna di duša ode, al' ode. To ti je k'o što je Sima Šandorov im'o kera, pa nije vodio računa o njemu, mučio ga i maltretir'o. Ker k'o ker, vole svoga gazdu, al' jedared i njemu dozlogrdilo, pa očo i niko ne zna di je očo i šta je sa njim bilo. Sima Šandorov je posle prič'o kako niko nije im'o kera k'o što je njegov bio i nad'o se da će mu se vratiti, al' badava. Nije ni ker blesav.
Ne znam da l' duša ima veze s onim kog voleš. Neki put mi se čini da ima, da čovek dušom vole, da mu duša ode kod tog koga vole, da o njemu vodi računa, pa ga bole to mesto di je duša bila. Kako ondak vole, ako duša nije kod njega? Pisalo se o tom dosta, al' opet niko nije to tačno razjasnio, da se već jedared zna da l' je dobro, il' nije kad nekog voleš. Jebešga, kak'e fajde od ljubavi ima taj kog voleš i što si mu dušu dao (doduše, nisi se mnogo ni pit'o)? A opet, još kako bi mi imali fajde od ljubavi, kad bi nas vol'o taj kog volemo. A možda nas vole neko drugi i dao nam je dušu, a da mi to i ne znamo? Kako nas onda vole, ako mi to ne osetimo? Biće da duša ipak nema puno veze sotim.
Ljubav je kad voleš, a ne kad te neko vole. Vi'š ti šta je lepih pesama napisano i navek vole onaj što ih je pis'o, a njega niko ne vole, već se samo pravi važna ta što joj je pesme pis'o, namesto da i ona njega vole, pa da im bude lepo. Ih, ondak ne bi ni bilo pesama, kad bi to tako bilo. Sve se nešto duša s dušom rastaje, pa je ranjena i pokidana, pa bole, pa ode, pa se vrati. I opet niko ne zna di je.
A važan je detalj duša. Neki put mi se čini da čovek i ne zna čemu mu ona služi. Juri za novcima, za karijerom, 'oće da se dokaže, a dokazuje se samo sebi, jer nikom nije važno šta će on postići, osim njemu. Ko ga vole, voleće ga i ako ostane siroma'. Slušam, ljudi kažu "volem deci da obezbedim lepši život", a deci nije važno da l' ih baaba vozi u školu autom, il' biciklom. I tako baaba juri novce da otplati auto, a deca mu odrastu brez njega, jer nikad nije kod kuće, pa idu u školu peške, il' aftobusom. Ondak, kad deca odrastu, cela veka im fali to malo duše što nisu dobili, radi auta i njine lepše budućnosti.
Volem tako ponekad da filozofiram. Što bi deda Laza kaz'o, "Tumačenjem duše bave se dokoni. Da je od tog kak'e fajde, već bi neko štogod korisno pronaš'o o duši." A ja, baš k'o dokon, u'vatim da razmišljam zašto je to tako, sotom dušom. Spopadne me neki andrak, pa nikako misli na drugu stranu da odu. Ondak mislim da me nečija duša posetila, samo ne znam čija i šta me se setila, baš sade, kad najviše posla imam. Ako je to tako, zašto se ne predstavi, nego me drži u neizvesnosti, pa se prosto nekako glupavo osećam što ne umem da je poznam i da se lepo upitamo. Možda se njen vlasnik sekira što mu se ne vraća, možda je otišla od njega, brez njegovog pristanka? Znam, tako i meni bude, pa se pitam gde mi je duša, a ponekad, bogami, samog sebe pitam "gde će ti duša", k'o danaske, kad mi veterinar kaz'o da keru nema leka i da bi najbolje bilo da ga uspava. Kanda i ker ima dušu, il' je odn'o deo moje, kad je očo na onaj svet, jer sam se živ pokid'o i čini mi se umreću, a da odem kod doktora kaz'o bi "nije ti ništa". To je radi toga što ni oni ništa ne znaju o duši, pa im lakše da tako kažu, nego da leče, kad ne znaju kako. Eto, badava im škole, kad ni sa svojom ne umeju, k'o ni mi što smo brez škole.
Kažem ja, duša se ne rađa i ne umire kad i mi. Kanda je mi sami pravimo kako znamo i umemo. Neko nam pokloni svoju, nekom mi poklonimo svoju, neko svoju proda, neko rasproda, neko razdeli, onako brezveze, k'o da njemu neće ni trebati, neko ostane brez duše, a ni ne zna di mu je ostala.
Eto, to mi je želja, kad bi se naš'o neko mudar, tako k'o Ajnštajn, da pronađe za mog života nekak'u formulu, il' mašinu, kompjuter, šta bilo, samo da se može otkriti to sa dušom, kako nastane i nestane. Vol'o bi', kad bi moglo, da napravidu nešto da se sve duše, il' njeni delovi, ako je rasparčana, sastave i okupe na jednom mestu, bar jedared godišnje, da im bar nekad bude po volji i milo, da oprosti ko šta ima, da kažedu jedna drugoj najpre da im je žao zbog tog i zbog tog, a ondak u glas kažedu "Ma, nema veze, nemoj se jediti". Tako na gomili, mogli bi ih lečiti i sastaviti. Moglo bi to. Sigurno bi o'ma smislili neku pomadu za dušu, ako je samo bolesna, il' neki lepak, ako je pokidana. Treba samo doći do njih.
Ne vredi mi da o tom mislim, samo mi nešto prazno bude u grudima, tu di srce stoji, pa bole, a ne znam zašto bole kad je prazno. Badava filozofiram Što bi deda Laza kaz'o: "O duši se ne divani, duša se koristi ..."
Goran Tadić

 

[Мишкони]

Brod pun raspevanih ljudi je otplovio ispred mene,zaklanjajuci mi malu belu tacku na drugoj strani reke.Pesma tece,ali je ne cujem od tisine.Puno je takvih jos brodova proslo.Volela bih da ja nisam ja,vec neko od slucajnih prolaznika iza mene.Tezak je i ovaj kamen na kojem sedim sad.Najbolja uteha jesu noc i samoca,jer me grle kao niko.Osecam ih sa svih strana.Tu su,nikad nece otici,znam da su sa zadovoljstvom tu uz mene,znam da im nije tesko.Zvezde se kikocu,pokusavaju da slome mramornu tisinu,ali tisina je vecna koliko i noc i samoca.

midzit

 

[Мишкони]