Dobrila Smiljanić i Peta avenija

[Poli46]

Kreatorka “sirogojno“ vunenih rukotvorina proslavila je zlatiborsko selo, gde su seljanke pletilje po
njenim zamislima stvarale džempere koji su stigli do njujorške Pete avenije

Dobrila Vasiljević Smiljanić, kreatorka “sirogojno“ vunenih rukotvorina, postigla je ono što je izgledalo nemoguće – modu je prodala modnim vladarima Italijanima, postigla da se na njujorškoj Petoj aveniji
traže kreacije s motivima našeg nasleđa. Dobrilinom zaslugom pročulo se selo Sirogojno, gde su
seljanke pletilje po njenim zamislima stvarale džempere , jakne i druge odevne predmete za svet.
Imala je umeće, viziju, poslovnu hrabrost.
Kao jedna od 33 žene iz celog sveta dobila je veliku nagradu Uneska, a njeno delo dugo se kod nas
pominjalo kao poučan primer uspeha sposobne poslovne žene. Ovih dana, već u poznim godinama,
obradovana je objavljivanjem knjige “Dobrila“ (u izdanju Muzeja “Staro selo“ i finansijsku podršku
Ministarstva za kulturu), iz pera autora Zorana Jeremića.

 

[Poli46]

U ariljskom selu Radobuđi rođena je 1935. godine u porodici uzornih zemljodelaca Vasiljevića. – "Majka je nastojala da budemo obučeni bolje od druge dece, da sašije ili isplete nešto što se
razlikuje od drugih."

Na Zlatiboru doznaje za Sirogojno i sluša o svešteničkoj porodici Smiljanić, o vrlo uticajnom proti Milanu kome je stalo do napretka celog kraja. Jednom je i bila kod njih u kući, tu prvi put videla najmlađeg protinog sina Dragoša, koji će 1963. postati njen suprug. Posle tog susreta Dobrila postavlja izložbu rukotvorina budućih pletilja u zadružnoj sali Sirogojna, njen elaborat o razvoju turizma na Zlatiboru organizovanjem proizvodnje u domaćoj radinosti prihvataju u opštini Čajetina.

 

[Poli46]

Sa Smiljkom Pomorišac organizuje tečaj za 40 pletilja iz ovog kraja, s tim što tada nisu znale
da od oštre vune zlatiborskih ovaca proizvodi neće biti privlačni i da tekstilna industrija uvozi
vunu iz Australije. Zato prve ponude džempera tržištu nisu dale očekivane rezultate. Prelazi sa suprugom u Beograd, zapošljava u “Jugoslovenskoj reviji“, a u leto 1963. prihvata poziv da radi
u Sirogojnu, da u zadruzi organizuje proizvodnje i prodaju.

Ali grubost vune rukotvorina iz Sirogojna činila je svoje. Tek kada je iz fabrike “Lateks“ za zadrugu obezbeđeno 200 kilograma finog australijskog prediva, žene su počele da pletu nove modele, sa svetlim bojama prediva da se istakne motiv, nastajala je prva kolekcija. Pokrenuta je prodaja tih džempera, prvi novac stigao je u kuće zlatiborskih pletilja. Njihov broj se sa dvadesetak povećava na stotinu.

 

[Poli46]

U prvoj godini pokriveni su svi troškovi i ostvarena mala dobit zadruge. Organizovane su
prve izložbe u Beogradu 1965. i 1966. godine, koje su prokrčile put u javnosti. Dobrila se našla
u čudu kad su je pitali ko je kreator: – Taj deo posla radila sam po instinktu tražeći uvek način
da se uradi lakše, sa dovoljno uočljivih efekata koji se na tržištu razlikuju od drugih pletenih proizvoda. Godine 1966. u zadruzi se zapošljava Bosa Rosić, plavuša prepuna duha, pešice
u zimu dolazi u Sirogojno, tada selo bez puta i vode. Dobrila dobija vernu saradnicu koja će
narednih četvrt veka pratiti razvoj njenog “modnog čuda“. Bosa postaje prvi maneken Sirogojna (kasnije etnolog i muzejski savetnik). Njih dve i Caka Adašević čine trojku za rad i uspeh zadruge.

 

[Poli46]

Pamte se sirogojnske modne revije 1970. u Kolarčevoj zadužbini, Galeriji ULUPUDS-a i
Centru za savremeno odevanje, kao i u Dubrovniku, Ljubljani…Pogon pletilja “Zlatiborka“
se pripaja beogradskom “Intereksportu“ postaje “Ineks Zlatiborka“. Omogućen je lakši
uvoz vune i izvoz proizvoda. Gostuju u Rimu 1973., na sajmu mode u Lionu, zatim u
Minhenu na sajmu zanatstva“. “Ineks Zlatiborka“ ima preko 2.000 pletilja iz dvadesetak
sela. Već tada u izvoz za Nemačku ide od 50 do 70 hiljada džempera. Uporedo sa
uspehom firme u Sirogojnu niču nove kuće, putevi, pogoni, dom pletilja, biblioteka-galerija…

 

[Poli46]

Sa Briona 1974. dobija pismo Jovanke Broz: “Sa zadovoljstvom sam primila vaš poziv da
otvorim dom zlatiborskih pletilja. Posebno mi je drago što su vaše žene svojom darovitom
veštinom ne samo proslavile nego i ekonomski unapredile ceo vaš kraj“. U Sirogojnu 1975.
Dobrila dočekuje 120 supruga ambasadora akreditovanih u Beogradu. Udruženje umetnika
i kreatora Italije 1977. Dobrilu i Sirogojno proglašava velikim imenima svetske mode, pehar
AMMA dodeljuje prvi put nekome iz Jugoslavije. Stiže i Vukova nagrada, jer je pokrenula i organizovala žene zlatiborskog kraja, što je borba za njihovu emancipaciju i temeljan
preobražaj sela. Kad se radila nova kolekcija rad je poveravala najveštijim pletiljama
Brani Planić i Milojki Stamatović. Predivo je specifičnog kvaliteta od islandskih ovaca.

 

[Poli46]

Dr Stevan Majstorović tada piše: “Nedavno sam u Njujorku na Petoj aveniji video džempere
i pletene haljine iz Sirogojna. U veoma uglednoj robnoj kući. O cenama da i ne govorim –
Amerikanci kupuju i dive se našim seljankama koje su to isplele“. Kao uticajna žena odigrala je značajnu ulogu i u osnivanju Muzeja “Staro selo“ u Sirogojnu, te 1980. Predsedništvo SFRJ
odlikuje je Ordenom rada sa zlatnim vencem. U leto 1986. najbolje jugoslovenske manekenke
šetaju modnom pistom u Milanu u najnovijim Dobrilinim kreacijama. Sledeće godine “Ineks Zlatiborka“ obeležava četvrt veka rada, 104 pletilje primaju rešenje o penzijama. Džemperi
idu u Ameriku, Kanadu, Japan… Pismo zahvalnosti šalju joj Nensi Regan i Liv Ulman,
Dobrila je 1988. domaćica Raisi Gorbačov na reviji mode.

 

[Poli46]

Loša ekonomska situacija devedesetih pogodila je i DP “Sirogojno“, kako je novo ime firme:
prekinuti su kontakti sa kupcima iz inostranstva, ulične tezge i pijace preplavile su brojne kopije.
U penziju odlazi 1998. Poslednjih godina, posle smrti supruga, najviše vremena provodi u Arilju.
A čuvena firma ipak nije zamrla, privatizovana je i danas posluje kao “Sirogojno kompani“