Dobra stara vremena

1660523_10152206498977432_954161486_n.jpg
 
Nekada smo imali radničke sindikate u pravom smislu te reči, a samoupravljanje je radnicima garantovalo pravo upravljanja fabrikama odnosno da svako uživa u “plodovima svoga rada”.
​
Samoupravno društvo je temeljeno na radu za dobrobit čoveka, da čovek bude slobodan, bez ikakve eksploatacije, da stvara i upravlja onim što je stvorio. Istorija kaže da radnici nikada u praksi (bar u to vreme i unutar socijalističkih zemalja) nisu dignuti na takav pijedestal na kojem su bili u samoupravnoj Jugoslaviji.
​
Među običnim svetom se nije pitalo ko je kakve nacionalnosti, nije bio bitan niti njegov/njen materijalni status, ljudi su se cenili po nekim karakternim osobinama, odnosu prema drugima i delima.
​
Nisu bile retke životne priče ljudi koji su prešli put od KV radnika, neposrednog proizvođača i samoupravljača do direktora jedne radne organizacije.
​
Pod okriljem tadašnjih sindikata unutar radnih organizacija organizovano je puno konkretnih stvari koje su omogućavale da se podigne kvalitet života svakog radnika.
​
Kasa uzajamne pomoći je bila oblik dobrovoljnog udruživanja na načelima uzajamnosti i solidarnosti kako bi se pomoglo članovima radne organizacije sa kratkoročnim pozajmicama. Tako su oni sa najmanjim primanjima rešavali neke bitne životne probleme vezano za izgradnju kuće, kupovinu nameštaja, školovanje dece.
​
Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima društvene ishrane ili na kioscima s viršlama. U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude plaćen topli obrok. Jelo se ili u restoranu društvene ishrane, odnosno menzi ili u nekom od brojnih ekspres restorana u gradu, za bonove, nekoj vrsti novca za internu upotrebu. Obrok se najčešće sastojao od supe u plastičnim činijama, pa „priloga“ koji su činili restovani, pekarski krompir ili kromir-pire; zatim meso: pileće pečenje, kuhana junetina, juneći jezik, juneće srce; pa salata: kupus, uvek vodenkast, cvekla, paprika izvađena iz limenke; hleb isečen na kriške i na kraju kolači. Skromnije, ali jeftinije i brže, glad se mogla utoliti na kioscima s hrenovkama.
Radno vreme je bilo od 7 do 15 časova uz pauzu koja se obično provodila u pomenutim restoranima društvene ishrane. Subote i nedelje su bile neradne osim za one radne organizacije kod kojih je priroda posla zahtevala da se radi i za dane vikenda.
​
A kada dođe vreme godišnjih odmora tu su uvek bila radnička odmarališta u koja se opet išlo u organizaciji sindikata. Plaćalo se na rate u toku godine pa je taj porodični godišnji odmor bio sasvim normalna stvar i retki su bili oni koji nisu posetili neka od tih primereno nazvanih – radničkih odmarališta. Puno njih je napravljeno na Jadranskom moru ulaganjem sredstava radne organizacije, a bilo je tu i banja i planinskih odmarališta. Radnici su u svrhu finansiranja svog godišnjeg odmora obavezno dobijali i tzv. regres.
​
Plate su uglavnom bile isplaćivane gotovinski unutar samog preduzeća. Novac je bio priložen u posebnu kovertu na kojoj su bile navedene osnovne generalije zaposlenog i ostali podaci vezano za obračun plate. Bez većih problema su se mogla koristiti neplaćena odsustva, bolovanja, a sistematski lekarski pregledi su bili obavezni i provođeni u svim preduzećima.
Za potrebe rada na terenu, bez obzira na stručnu spremu, svaki radnik je imao pravo i obavezu zadužiti svoju HTZ opremu (mantil, bunda, cipele, čizme, rukavice i sl.).
Kada bi se desio smrtni slučaj, radnik je imao pravo na besplatnu sahranu. Ukoliko ga je smrt zadesila za vreme radnog veka, a ne u toku penzije, u istu radnu organizaciju se odmah zapošljavao neko od članova najuže porodice kako bi se njenim članovima omogućilo da i dalje imaju novčane prihode.
 
​
Alan Ford je talijanski komični strip kojeg su stvorili scenarist Luciano Secchi, pseudonim Max Bunker, i crtač Roberto Raviola, pseudonim Magnus.
Radnja stripa odvija se u New Yorku, a ovo su neke od legendarnih izjava Broja 1, Alana Forda, Bob Rocka, Sir Olivera, Grunfa, Jeremije i drugih likova u stripu:


"Bolje živjeti 100 godina kao milijunaš, nego 7 dana u bijedi."
"Nije važno sudjelovati, važno je pobijediti."
"Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti."
"Tko spava nije budan."
"Naoružaj se i bježi."
"Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega."
"Ako želite pobijediti u trci, morate prvi proći kroz cilj."
"Ne predaj se nikad, osim kad moraš."
"Alane, bjež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami!"
"Prokletstvo, ovaj zid je glatak poput glatkog zida."
"Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine"
"Ovde počiva onaj koga više nema." (epitaf)
"Ovdje ležim ja a stojiš ti, a bilo bi bolje da ležiš ti a stojim ja" (epitaf)
"Mene će naviše pogoditi moja vlastita smrt!"
"Bolje biti bogat nego ne biti"
"Dolje oni živio ja" - grafit na zidu
"Kupite cvijeće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i na vlastitu."
"Poznati sicilijanski odvjetnik tvrdi da je sve to plod policijske mašte."
"Ne vjeruj ženi koja laže."
"Tko hoda ne trči."
"Ko leti, vrijedi, ko vrijedi, leti, ko ne leti, ne vrijedi."
"Bolje izdati knjigu nego prijatelja."
"Ovdje leži, ne bježi jer nije svježi." (epitaf)
"Možda po nacionalnosti nizozemac, al preci su mu sigurno bili francuzi."
"Za domovinu ću dati sve, pa čak i nokat."
"Ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje." (napis nad kinom)
"Halo, Bing, kako brat? Ukrao auto, a onda mu ga zdipili na prvom parkiralištu? Kakva vremena..."
"Udjelite sirotom starcu bez nogu koji nema novaca ni cipele da kupi."

aldorofniasihve-1.jpg
 
Sećate se onog zvuka brojčanika dok birate broj? Pa malo tišine … dok se veza ne “uklopi”! Glas s druge strane hladno kaže “Halo?”, a kad vas prepozna – odmah se razvedri! I ono obavezno … “Okreni nulu ne čujem te dobro!”Preduzeće Iskra iz Kranja je osnovano u martu 1946. Na početku je imalo 850 radnika dok je na svom vrhuncu bilo čak 35.000 zaposlenih.
​
Iskra je bilo najveće jugoslovensko preduzeće sa poljem rada iz elektromehanike, telekomunikacija, elektronike i automatizacije. Godine 1989. SOUR “Iskra” se sastojala od ukupno 26 OOUR-a.
​
Prvi kućni telefon iz Iskre se pojavio na domaćem tržištu 1949. godine. Bila je to kopija Siemens-ovog telefona s oznakom OB 33. Najviše su ga koristile jugoslovenske pošte i železnice.
​
Prvi domaći automatski desktop telefoni su bili ATA 1 i ATA2 (automatski telefonski aparati), koji su dizajnirani za upotrebu u pet automatskih telefonskih centrala. Serije različitih vrsta ATA telefona su proizvođene do 1975. Godine 1976. automatski aparati su zamenjeni novom generacijom elektronskih telefonskih aparata (ETA).
​
Ubedljivo najpoznatiji Iskrin telefon je bio ETA 80 koji je dobio i nekoliko nagrada, uglavnom zbog svog izvanrednog dizajna. Osmislio ga je poznati slovenski dizajner Davorin Šavnik 1978.
​
Bio je to telefon čiji je dizajn najviše kopiran u svetu jer ga Iskra nije dovoljno zaštitila. Japansko Ministarstvo industrije i vanjske trgovine 1984. godine ovom je telefonu dodelilo Državnu nagradu za kvalitetu proizvoda “G-mark”. Zanimljivost je da je ovaj telefon “zaradio” i nadimak – “Fitipaldi”, jer je zbog svog oblika asocirao na tadašnje trkaće automobile ili palačinke, obzirom na svoj tanki i ravni dizajn. Jedan nadimak ovog telefona iz istih razloga je bio “sekira”.
​
U Kranju je proizvedeno oko 5 miliona primeraka telefona ETA 80, ali se procenjuje da je na svetskom tržištu broj kopija dosegnuo čak 300 miliona.
​
Slavni Iskrin proizvod uvršten je i u zbirku Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku te Muzeja savremene umetnosti u Minhenu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top