Kao hrišćaninu mi je dobar vernik svako kome je najdraže ogledalo na svetu Isus Hrist. Kao kad dete koje se oduševi vaspitačima i učiteljima, ne svim, ali pojedinima jako i posebno, želi da ih oponaša pa mu se život nekako odredi prema onome što voli kod tih važnih ljudi, tako se i vernik oduševljava Hristom pa priželjkuje da Mu bude što sličniji. Da bih se oduševila, morala sam čitati.
Zapravo, ''oduševljenje'' nije najprikladnija reč za ovakvu priču, ali ne mogu naći bolju.
Poznajem mnoge starije koji bez pitanja i pogovora ceo život poste sredom i petkom, poštuju praznike, porodične slave, pomole se često, a npr. nisu uopšte oduševljeni kad bih da razgovaram o Bibliji, nikad je nisu čitali, ne pitaju se ko su sveci kojima napamet znaju datume...
Da li su oni loši vernici?
Pre mislim da ih je vreme takve proizvelo, društvene prilike, slamanje vere u narodu u prošlosti do toga da se morala skrivati, siromaštvo i pismenost na kašičicu, a opet su dobri ljudi, i deklarišu se kao pravoslavni hrišćani. Nije na meni da im merim podobnost.
