Мало је глупо, да не употребим тежу ријеч, свакако недостојно овог пдф, тему из историје отворити текстом из таблоида, жутила, барем ту се може наћи материјала у некој књизи или макар википедији.
Када говоримо о ратним дешавањима, постоје активни учесници, ратници који су ратовали, и они пасивнији, комесарчићи и други типови који су се мували негдје у позадини, неки своје дупе уз врховни штаб приклонили, уз Броза је ипак било сигурније.
Како то и бива, ратници у рату изгину, оно што претекне након рата бива маргинализовано, по потреби и дискредитовано, зато након рата на своје дође комесарчићи и улизице који су у рату дупе склонили.,
Ако погледамо Ђиласов пут из ратног времена у српској википедији (
овдје)
Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. године када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега су пренесена ванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба.
Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организовао устанак и био је командант Привремене Врховне команде националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. После сплашњавања Тринаестојулског устанка и саветовања у Столицама, на његово место је упућен Иван Милутиновић, а он је повучен у Врховни штаб, где је имао задужење за пропагандни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“, у ослобођеном Ужицу. Оптуживан је за злочине које су партизани починили у Црној Гори на почетку рата, такозвана Лева скретања, која је описао, али се и оградио са објашњењем да у то време није ни био у Црној Гори[1]
Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Бил Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу.....
тај ратишта није видио. Задаци да нешто организује, дочека енглеску мисију, оде са мисијом 1944-е у Москву, од 1942-е његово бјеше пропаганда и уређивање листа "Борба".
Јесте био судионик и свједок тих догађаја као што је био свако од 16 милиона Југословена који су битисали у том времену, али да је био неки активни учесник рата, јок, његово је била пропаганда која је ишла из ипак сигурнијег скровишта, ако би га прозвали или оптужили за неке догађаје, скретање, злочине, он би се бранио "ја, јок, нисам ја ни био тамо" као што и стоји у српској википедији, и није слагао, гдје год је било густо, њега није било.
У сврху пропаганде морао је клеветати и оцрнити тадашње идеолошке противике, четнике, иако наравно тај није видио четника, а и то што је чуо од бораца о четницима у писању је прилагодио пожељнијој матрици и како се већ морају приказати идеолошки противници. Није да не разумијемо.
И текстове из 1942-е и касније из идеолошких гласила треба тако гледати, као ратну пропаганду, сад што је ту често пуно тога измишљено, домишљено и лажирано, кога брига, пропаганда је важна, оклевети противника и оправдати властите циљеве.
А и тако у сваком рату прва жртва бива истина.
