Richard III
Domaćin
- Poruka
- 3.892
U bajkovitim motivacionim klipovima i ušećerenim psihološkim porukama svi mogu sve - i da naprave ogroman novac, i da uspeju, i da budu zavodnici ili zavodnice, i da nadju društvo, i svaki invalid može da se oženi kao Nik Vujičić ... nažalost, znamo da je tvrda realnost često nešto drugo. Ovde bih pomenuo jednu diskriminaciju koja je prisutna i koju redovno primećujem otkad sam počeo da se socijalizujem i posmatram ljude - a to je diskriminacija ružnih ljudi, u svim pogledima.
Objektivno i nepopravljivo ružni muškarci i žene nemaju mnogo sreće u ljubavi, a da bi bili društveno i poslovno prihvaćeni od njih se očekuje ili da rade dvostruko više od ostalih za iste ili čak niže rezultate ili da, u društvu, stalno izigravaju klovnove i neprekidno se šale na sopstveni račun i trpe ignorisanje suprotnog pola nauštrb svojih mnogo lepših i privlačnijih drugova i drugarica.
Ovo sam i sam video u mladosti kad smo izlazili. Jedan jako lep dečko (pričam o objektivno lepoj osobi, čak prelepoj po opštim standardima lepote, tip na kog se lože sve devojčice) je nas ostale, čak i prosečne, UVEK ostavljao u potpunoj senci na školskim odmorima i tokom izlazaka. Dakle ovo nije nešto što sam video na američkom filmu nego realnost. To se ispoljavalo npr. tako što se devojke tokom izlaska samo pozdrave sa nama, ili nas čak izignorišu, a njemu posvete svu pažnju, keze se, crvene, okupljaju oko njega, zbijaju šale, vuku za rukav, dele komplimente, začikavaju itd. Pričam o devojkama od sedamnaest- osamnaest godina, a i starije su iste. Slično tome, kad prosečni/prosečna izadju sa nekim ružnim, prosečni se muvaju i nalaze devojku ili dečka, a ružni se sprdaju na svoj račun i ostaju praznih rukava. Ružne devojke su iz istih razloga uvek imale kompleks od lepših drugarica. Kasnije u mom životu perceptivno se ništa nije promenilo, standardi opadaju tek oko tridesete ali čak i tad jako ružni ostaju sami kao psi, osim ako nekako ne nadju slične sebi. Ima izuzetaka, ali potvrdjuju pravilo.
Zašto je to tako, i šta savetovati i kako pomoći ovim ljudima? Činjenica je i da pri izboru bilo kog ozbiljnijeg posla poslodavac pre daje šansu lepom i naočitom mladiću ili devojci nego nekom jako ružnom. Depresija je vrlo česta. Dakle, opet da podsetim, pričam o velikoj ružnoći, ne o ružnjikavim a simpatičnim osobama. U čemu ovi ljudi da pronadju sreću, kad im svet nikad neće biti naklonjen, u bilo kom vidu? I da li su prinudjeni da se uvek zadovoljavaju otpacima i tako žive, ili da bolesno kompenzuju da dobiju neku poziciju i iživljavaju nakupljene traume?
Objektivno i nepopravljivo ružni muškarci i žene nemaju mnogo sreće u ljubavi, a da bi bili društveno i poslovno prihvaćeni od njih se očekuje ili da rade dvostruko više od ostalih za iste ili čak niže rezultate ili da, u društvu, stalno izigravaju klovnove i neprekidno se šale na sopstveni račun i trpe ignorisanje suprotnog pola nauštrb svojih mnogo lepših i privlačnijih drugova i drugarica.
Ovo sam i sam video u mladosti kad smo izlazili. Jedan jako lep dečko (pričam o objektivno lepoj osobi, čak prelepoj po opštim standardima lepote, tip na kog se lože sve devojčice) je nas ostale, čak i prosečne, UVEK ostavljao u potpunoj senci na školskim odmorima i tokom izlazaka. Dakle ovo nije nešto što sam video na američkom filmu nego realnost. To se ispoljavalo npr. tako što se devojke tokom izlaska samo pozdrave sa nama, ili nas čak izignorišu, a njemu posvete svu pažnju, keze se, crvene, okupljaju oko njega, zbijaju šale, vuku za rukav, dele komplimente, začikavaju itd. Pričam o devojkama od sedamnaest- osamnaest godina, a i starije su iste. Slično tome, kad prosečni/prosečna izadju sa nekim ružnim, prosečni se muvaju i nalaze devojku ili dečka, a ružni se sprdaju na svoj račun i ostaju praznih rukava. Ružne devojke su iz istih razloga uvek imale kompleks od lepših drugarica. Kasnije u mom životu perceptivno se ništa nije promenilo, standardi opadaju tek oko tridesete ali čak i tad jako ružni ostaju sami kao psi, osim ako nekako ne nadju slične sebi. Ima izuzetaka, ali potvrdjuju pravilo.
Zašto je to tako, i šta savetovati i kako pomoći ovim ljudima? Činjenica je i da pri izboru bilo kog ozbiljnijeg posla poslodavac pre daje šansu lepom i naočitom mladiću ili devojci nego nekom jako ružnom. Depresija je vrlo česta. Dakle, opet da podsetim, pričam o velikoj ružnoći, ne o ružnjikavim a simpatičnim osobama. U čemu ovi ljudi da pronadju sreću, kad im svet nikad neće biti naklonjen, u bilo kom vidu? I da li su prinudjeni da se uvek zadovoljavaju otpacima i tako žive, ili da bolesno kompenzuju da dobiju neku poziciju i iživljavaju nakupljene traume?
Poslednja izmena:
Pravi covek 
