Nora Barnacle
Domaćin
- Poruka
- 4.132
Primetila sam nekoliko rasprava na temu prevođenja, te mi se čini da bi ova tema mogla biti zanimljiva. Naravno, mislim na prevode knjiga kojima (bi trebalo da) se bave ljudi za to stručni.
Volela bih kad bismo ovde pričali o prevodilačkim virtuoznostima i zločinima, i, uopšte - o prevođenju, iz ugla "krajnjeg korisnika" koji nema bolji izbor. Šta vas nervira? Šta bi moglo drugačije? Ili, ako se bavite prevođenjem, sa kakvim problemima se srećete?
Evo nekih mojih opštih utisaka.
Prevođenje, mislim, spada u veštine. Makar nezvanično. Čak se govori i o tehnikama prevođenja (a već "tehnika" u tom kontekstu je loš prevod). Kako su veštine, između ostalog, brzo provlačenje konca kroz iglene uši, preskakanje vijače i žongliranje, dakle, naučive radnje (uz dovoljno vežbe i upornosti), moglo bi se reći da je i prevođenje neka, takva kategorija. Možda baš tu treba tražiti uzrok silnog zamešateljstva koje prevodi prave.
Skromno iskustvo ili neukost me navode na stav da je prevođenje veoma naporan i vrlo težak posao. Malo ko se time bavi iz pukog zadovoljstva, te uspešnost nekog prevoda, zavisi, najpre, od savesnosti prevodioca (potom idu redaktori, urednici, izdavači...). Prevodilac je, rekla bih, osoba koja najpre treba da zna odgovor na čuveno "Šta je pisac hteo da kaže", a potom da isto prepriča, međutim, ne "svojim rečima". Od toga svašta može da ispadne. Navodim ako ne najpoznatije, ono najveselije primere:
Da li je Vuka poneo SF žanr ili opaki gnev prema "buržujima", pa mu se činilo da su kamile obdarene sposobnošću samosmanjenja (do deintegracije, skoro), ne znam.
I opet vam kažem, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u carstvo Božije. Jevanđelju po Mateju (19, 24)
S druge strane, ni kriv ni dužan, Laza Kostić je već skoro vek pod optužbom jer je pomislio da bi Hamlet, sve sa lobanjom u ruci, mogao da izgovori "„Nema više,bato, trt-mrt, u pitanju je život ili smrt“" (umesto najčuvenije Šekspirove "To be.."). To je vađenje iz konteksta, ako je po slici, širokih razmera:
Trtom i mrtom se kod Laze bavi Laert, na drugom mestu: „Sad nema trt-mrt, Kaza mu smrt, do vraga vero! Kletvo...“
Imao je i Dositej svoj momenat, naravno, a i mnogi drugi.
Kad se smejemo ovome, razlikujemo li se od kritičara (o kojima kruže glasine da su propali umetnici)?
Smatram da se pečat "loš prevod" prelako lupa. Ne mora da znači da navedeni primeri ilustruju loše prevođenje. Prosto, možda su odraz vremena u kome su nastali, tj. kulturoloških aktuelnosti u datom momentu. Da ne pominjem one zaobilazne puteve: prevođenje sa izvornog jezika na kulturološki dominantan, pa tek onda na prevodiočev maternji.
Hoću reći, nije neobično što se u vremenu kulturne degradacije pojavljuju (i) loši prevodi, štaviše, logično je. Ali, loši prevodi ne nastaju samo u lošim vremenima.
Pitanje za loša vremena je da li postoji nekakva granica. (Prema nekom članku koji sam nedavno videla u "Politici", izvesna osoba je prevodila nekakvu knjigu (na žalost, ne znam ni ime knjige, ni ime prevodioca) u kojoj se pominje Platonova "Gozba", za nju "banket", pa još i Švarcvald, njena "Crna šuma" i kojekavi još masakri. Sumnjam da je knjiga povučena iz prodaje zbog toga i ne želim da verujem da je moguće da pre dokonog čitaoca "Politike" to nije primetio niko.)
E, sad, stvar je izbora šta neko hoće da sazna iz neke knjige, pa bi, prema tome, trebalo da bira prevod.
U slučaju nedavno pomenutog Markiza de Sada, korišćenje termina poput zadnjica, koitus, rektum i sl. bi, svakako, bilo bliže književnom jeziku od kolokvijalnih pandana koji spadaju u domen psovki. Međutim, teško da bi se time postigao efekat na kome, pretpostavljam, dotični autor inisitira. Pošto je u pitanju markiz, bulja otpada, a kako je reč o lascivnostima, morala bi i zadnjica da se eliminiše. E, tu se ogleda gorepomenuta "veština" - naći način da vuk bude sit, a ovce na broju.
Volela bih kad bismo ovde pričali o prevodilačkim virtuoznostima i zločinima, i, uopšte - o prevođenju, iz ugla "krajnjeg korisnika" koji nema bolji izbor. Šta vas nervira? Šta bi moglo drugačije? Ili, ako se bavite prevođenjem, sa kakvim problemima se srećete?
Evo nekih mojih opštih utisaka.
Prevođenje, mislim, spada u veštine. Makar nezvanično. Čak se govori i o tehnikama prevođenja (a već "tehnika" u tom kontekstu je loš prevod). Kako su veštine, između ostalog, brzo provlačenje konca kroz iglene uši, preskakanje vijače i žongliranje, dakle, naučive radnje (uz dovoljno vežbe i upornosti), moglo bi se reći da je i prevođenje neka, takva kategorija. Možda baš tu treba tražiti uzrok silnog zamešateljstva koje prevodi prave.
Skromno iskustvo ili neukost me navode na stav da je prevođenje veoma naporan i vrlo težak posao. Malo ko se time bavi iz pukog zadovoljstva, te uspešnost nekog prevoda, zavisi, najpre, od savesnosti prevodioca (potom idu redaktori, urednici, izdavači...). Prevodilac je, rekla bih, osoba koja najpre treba da zna odgovor na čuveno "Šta je pisac hteo da kaže", a potom da isto prepriča, međutim, ne "svojim rečima". Od toga svašta može da ispadne. Navodim ako ne najpoznatije, ono najveselije primere:
Da li je Vuka poneo SF žanr ili opaki gnev prema "buržujima", pa mu se činilo da su kamile obdarene sposobnošću samosmanjenja (do deintegracije, skoro), ne znam.
I opet vam kažem, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u carstvo Božije. Jevanđelju po Mateju (19, 24)
S druge strane, ni kriv ni dužan, Laza Kostić je već skoro vek pod optužbom jer je pomislio da bi Hamlet, sve sa lobanjom u ruci, mogao da izgovori "„Nema više,bato, trt-mrt, u pitanju je život ili smrt“" (umesto najčuvenije Šekspirove "To be.."). To je vađenje iz konteksta, ako je po slici, širokih razmera:
Trtom i mrtom se kod Laze bavi Laert, na drugom mestu: „Sad nema trt-mrt, Kaza mu smrt, do vraga vero! Kletvo...“
Imao je i Dositej svoj momenat, naravno, a i mnogi drugi.
Kad se smejemo ovome, razlikujemo li se od kritičara (o kojima kruže glasine da su propali umetnici)?
Smatram da se pečat "loš prevod" prelako lupa. Ne mora da znači da navedeni primeri ilustruju loše prevođenje. Prosto, možda su odraz vremena u kome su nastali, tj. kulturoloških aktuelnosti u datom momentu. Da ne pominjem one zaobilazne puteve: prevođenje sa izvornog jezika na kulturološki dominantan, pa tek onda na prevodiočev maternji.
Hoću reći, nije neobično što se u vremenu kulturne degradacije pojavljuju (i) loši prevodi, štaviše, logično je. Ali, loši prevodi ne nastaju samo u lošim vremenima.
Pitanje za loša vremena je da li postoji nekakva granica. (Prema nekom članku koji sam nedavno videla u "Politici", izvesna osoba je prevodila nekakvu knjigu (na žalost, ne znam ni ime knjige, ni ime prevodioca) u kojoj se pominje Platonova "Gozba", za nju "banket", pa još i Švarcvald, njena "Crna šuma" i kojekavi još masakri. Sumnjam da je knjiga povučena iz prodaje zbog toga i ne želim da verujem da je moguće da pre dokonog čitaoca "Politike" to nije primetio niko.)
E, sad, stvar je izbora šta neko hoće da sazna iz neke knjige, pa bi, prema tome, trebalo da bira prevod.
U slučaju nedavno pomenutog Markiza de Sada, korišćenje termina poput zadnjica, koitus, rektum i sl. bi, svakako, bilo bliže književnom jeziku od kolokvijalnih pandana koji spadaju u domen psovki. Međutim, teško da bi se time postigao efekat na kome, pretpostavljam, dotični autor inisitira. Pošto je u pitanju markiz, bulja otpada, a kako je reč o lascivnostima, morala bi i zadnjica da se eliminiše. E, tu se ogleda gorepomenuta "veština" - naći način da vuk bude sit, a ovce na broju.
