Sa ovom malenom od dve godine sam se plašila i još uvek se plašim, užas. Što je uporna, što zna šta hoće, što pamti kao slon, što je istrajna - sve su to dobre osobine. Ali što je tvrdoglava, što hoće glavom kroz zid, istog trena kad hoće i baš onako kako hoće, inače pade nebo na zemlju - e to su stvari koje me strašno plaše.
Zato sam nekako mišljenja da mnogo čvrst i strog stav mogu samo suprotan efekat da imaju i da još i inat izazovu. Tako mi se nekako čini. Zato pokušavam da iznadjem neku sredinu. Prvo, vikanje ne postoji. Ona viče i vrišti i što je ona glasnija, ja sam tiša, ali ne popuštam, ako sam nešto rekla, rekla sam i šlus! I čini mi se da ima efekta, čini mi se da polako shvata da ne može neke stvari da izbegne i da joj je lakše da ih odmah obavi,nego nakon nekog vremena ubedjivanja i pokušavanja da izvrda. Čini mi se tako, možda je za dete od 2 godine prerano da kažem da shvata takve stvari, a možda pak i nije.
Drugo, učim je i to za sada fantastično funkcioniše, da u svemu pronadje zabavu i da sve okrene na vedriju stranu. Deca generalno ne vole da skupljaju svoje igračke, ali ona voli. Npr. kockice ubacuje u njihovu koficu uz gromoglasno A-JEEEEEE i to je opet svojevrsna igra. Zabavno je i poredjati zeke, mede i ostale članove plišane družine, tako da stoje i ne prevrću se, zabavno je svakome naći svoje mesto, naravno, svaki put novo i svaki put je to praćeno oduševljenjem - TAAAAKOOOO, tako t'eba, baaavoooo!
Dalje, sama se skida, sama se oblači ( naravno, tu sam ja da pop'avim
), interesanto je da sama obuje čarapice i presrećna je kada uspe i to pravilno... Učim je da u svemu što radi, što jednostavno mora da uradi, nadje sebi neku zabavu, da učini sebi zanimljivim i interesantnim, tako da mnoge stvari hoće sama da radi, baš to oblaćenje i svlačenje, samostalno jedenje supe ( a to je tek šuo svoje vrste, ali svaki put sve manje završi na stolu, a sve više u trbi
)...
Nisam prestroga, ali ne odstupam od onoga što sam rekla. I što se ne sme, to važi trajno, nema igre toplo-hladno. Smiren, ali odlučan stav. I dete ga prihvata. I postavljamo neka pravila koja se poštuju, uz, naravno, manje izuzetke, kada je pospana ili bolesna, pa je kmezava. Čini mi se da mi dobro ide. Vreme će pokazati, nadam se, da sam bila u pravu.
a ovo sa papucama mi nije jasno,ja ih nosim a oni svi bosi 
