Quantcast

Dino Bucati

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.095
Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama.

Biografija

Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine.

Književni rad

Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost. Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva.

Bibliografija

Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.095
Dino Bucati – Sedam spratova

Dino Bucati bio je romanopisac, slikar, novelista i novinar, i sve to u periodu stvaranja između 1906. – 1972. godine. Iako nedovoljno vidljiv široj publici, Bucati je zadirao preko spoljašnjosti, kroz srž samog egzistencijalizma, pa sve do duboke suštine pitanja o istom. O njegovom životu malo se zna, dok je njegovo stvaralaštvo ostalo zabeleženo kroz brojne žanrove, od romana, novela, drama, pa čak i poezije. Priča Sedam spratova kao jedan sržni deo zbirke priča Prodavnica tajni, u svega nekoliko stranica govori o nadanju, o želji za životom. Ono zbog čega je Dino Bucati poseban jeste upravo to što je majstor kratke priče, ispunjenim antikvitetima reči i spleta događanja. Sedam spratova je jedna intriga dešavanja u bolnici, koja kako naslov kaže ima sedam spratova. Tih sedam spratova nisu obični. Oni predstavljaju skalu života.

Dino Buzzati

U toj bolnici koja metaforički predstavlja život, junak ove priče, Đuzepe Korte bio je smešten na sedmom spratu ugodnog izgleda, i bio sasvim zadovoljan time. Dočekala ga je informacija da su spratovi označavali težinu bolesti, dakle sedmi sprat bio je namenjen lakšim bolestima, šesti već težim, i sve tako do prvog sprata na kom se umiralo. Ova činjenica, da spratovi označavaju stanje u kom se neko nalazi, preokrenula je Đuzepeov život. Objašnjeno mu je da kada se roletne spuste da to znači kraj. Nakon deset dana njegovog dolaska Đuzepeu je objašnjeno da je potrebna jedna soba više, i zamoljen je da se premesti. Đuzepe je to prihvatio, ali postojao je problem. Ta soba je bila na spratu niže. Ovo je početak Đuzepeove agonije, i njegove borbe za život kroz penjanje na više spratove i ne tako lak pristanak na one niže. Zanimljivo je da je svaki sprat bio priča za sebe i imao je svoje načine lečenja kao i doktore. Dino Bucati time pokazuje vrlo precizno ograđivanje lekara pri donošenju odluke da neko siđe na niži sprat. Odnosno, govori da nema usvajanje žalbi. Na taj način bolesnik nije imao kome da se žali. Kako su se spratovi smanjivali tako se vidi da je junak ove priče uznemiren i uplašen pitanjem šta će sa njim biti, iako doktori pokazuju da je sve u redu. Spratovi znače da ima nade, i time Bucati pravi variranje između života i smrti, između same pomisli na to dvoje.



Slika Dina Bucatija

Spuštajući se sa života ka smrti uz neke postojeće razloge koje je lekar predlagao, bilo je paradoksalno. Na nižim spratovima nega je bila veća, navodno zbog težih bolesti, a kada bi se neko našao tu bio je sve bliži smrti, odnosno prvom spratu. To je interesantna činjenica, kao i ta da su lekari obećavali brzi povratak na staro stanje, staro mesto, što je značilo da je živ, da je sve u redu, da će tako biti, i da nema razloga za uzbunu.

Strah, pakleni bes Đuzepea Kortea, eksplodirali su tada u dugačke, besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. “Polako, polako, molim vas” preklinjali su bolničari, “ima bolesnika kojima nije dobro.” Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri. Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem, veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. Obavestio se o čemu je reč, pogladao formular, saslušao Korteovo objašnjenje. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru, izjavivši da je to greška, on nije dao nikakvo naredenje takve vrste, odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka, sve se krije od njega… Najzad, pošto je to sve rekao svom potčinjonom, obratio se, veoma učtivo, bolesniku, iskreno se izvinjavajući. “Medutim, na žalost”, dodao je lekar, “na zalost, protesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor, vratiće se tek za dva dana. Preko njegovih naređenja ne smemo preći, veoma mi je žao. Njemu će prvome biti žao, to vam garantujem, takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!”

Bucati na jedan vrlo smeo način rešava ovakve proteste – bez svađe. Stajanje na stranu bolesnika i time ga pridobiti, vraća sve u stanje mira. Prilagođavati se bolesnicima, pružiti im osećaj prava glasa i sam čin izvinjavanja lekara značio je da on sve čini da pomogne bolesniku. To i jeste jedan od važnih elemenata ove priče. Svaki od razloga pri spuštanju bolesnika bio je vrlo dobro osmišljen, kako bi nada mogla da opstane, a buna protiv toga ne uvažena.



Nada kao prvi i poslednji sprat

Činilo se da njegova bolest stagnira.

Ovo je rečenica koja se više puta ponavlja u priči. Ona znači da se bolest niti pogoršava ali se ni ne poboljšava. Upravo zbog ovoga nada je postojala, jer “ne pogoršavanje” znači da ima nade, ali “ne poboljšavanje” vraća sve na stanje početka. Tokom čitavog dešavanja Bucati to i želi da uradi i pokaže da nada varira između života i smrti. Ona je ovde i prvi sprat, ujedno i poslednji, jer i kada gotovo da nema nade i da je to izvesno, ona se uvek nađe kao tračak negde u vazduhu i to je borba za život koju vodi Đuzepe Korte. Zanimljivo je što je nada uvek vezana za neizvesno, za išćekivanje, dok Bucati pokazuje da je ona prisutna i kada je sve izvesno. Teorijski ona i ne umire, ona postoji sve vreme oivičena mogućnošću da ipak “ne bude tako kako jeste”.

Bucati je spojio prvi i poslednji sprat tako što je nadu stavio između njih. Nada je most koji ih povezuje zato je ona prisutna na svim spratovima. Podatak da su spratovi zapravo nešto više od delova bolnice, da oni znače sami život i oblikuju ga, pretvorio je Đuzepeov život u stalnu strepnju da ostane na što višem spratu. Jedan podatak samo učinio je da se sve posmatra iz drugog ugla, drugačijim očima. Ovde se može povući paralela sa Šekspirovim Makbetom, gde veštice izgovore Makbetu tu čarobnu rečenicu : pozdravljamo kraja! nakon čega Makbet uprlja ruke krvlju, kako bi se to predviđanje obistinilo. Tako je i Đuzepe Korte činio sve da se odbrani od nižih spratova, nakon obaveštenja šta oni znače, ali nije mogao. Sprat je ovde značio stepen življenja a junak ove priče je silazio stepenik po stepenik. Zamisao bolnice u kojoj se pruža nada kroz banalne razloge zbog kojih Đuzepe silazi, još jedna je genijalnost Bucatija. Postepenim premeštanjem s višeg sprata na niži uz psihološku datost šta spratovi predstavljaju, Đuzepe se snalazio samo držeći se za nadu, dok sve ostalo njemu izgleda apsurdno, a čitaocima deluje namešteno. Bizarnost spleta događaja u ovoj bolnici pokazuje nesavladivi i neizbežan kraj i dolazak na prvi sprat gde Đuzepe umire.



Čak i tumačenje prema kome je ova bolnica isključivo stvorena za one za koje nade nema, daje još jedan paradoks celoj priči. Dolazak na sedmi sprat značio je početak nadanja, dok ju je idenje ka nižim samo povećavalo. Ova priča pokazuje put nade kojim je išao Đuzepe Korte, čovek koji je došao u ovu bolnicu da bi počeo da se nada. Da u čoveku bez obzira na saznanja izvesnog, ipak postoji nada, pokazala je ova priča isprepletena apsurdom. Dino Bucati izvandrednim stilom, koji se lako čita doprinosi razumevanju stvarnosti i dubokom razotkrivanju njenih egzistencijalnih pojmova.

Anđelina Marčeta
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.771
O njegovom životu se ne mogu nabrajati mnoge činjenice, a i ovde svu pažnju posvećujemo PRODAVNICI TAJNI, iliti La boutique del mistero na melodičnom italijanskom. Neka delo govori o umetniku.

Knjigu priređuje dve godine pre smrti (1972.) a sada je pred nama u izdavaštvu Lagune prevedeno njeno integralno izdanje. Ljubiteljima Kafke i Borhesa će se specijalno dopasti ovaj katalog pripovedaka koji oslikava sav talenat i dubinu Bucatija. Na koje sve načine se može poigravati sa groteskom, alegorijom, fantastikom, ironijom i humorom? U ovom slučaju na 31, kroz isto toliko fabula.

Jesenje je vreme idealno za čitanje baš ove knjige. Kao što je i sam Bucati uneo melanholiju u SUVIŠNIM POZIVIMA:

Želeo bih s tobom ruku podruku da prođem kroz velike gradske ulice u neki novembarski suton, kada je nebo od čistog kristala.
Tajni sastojak Bucatijeve autentičnosti
Unapredio je priču, višeslojno ju je obojivši na neobičan i simboličan način. S obzirom na to da se bavio slikanjem, ovde je pisano stvorio album sa najboljim uzorcima. Dok čitamo, uznemireni smo i tako dolazimo do pesničke a i životne istine. Zanimljiva je i bezličnost sa ciljem da se naglasi drama. Svaka osoba ili stvar je upravo takva kakva jeste, u tome je čitava poenta. Ništa nije slučajno i sve je sa predumišljajem.

Imamo i ograničenu perspektivu, vrlo suženu i usku. Ona naglašava sadržaj i baca svetlo na usamljenost, otuđenost i neshvatanje. Između redova čita se sumorna poruka da je čovek odvojen od sveta, sam je i štaviše smrtne prirode. Svi akteri su svesni toga na intelektualnom nivou, ali na emocionalnom nisu, pa odatle proizilazi njihovo iracionalno ponašanje i ukorenjeni strah od, žargonski rečeno, nebuloznih uzroka.

Sva čar je u odsustvu zbivanja, imamo utisak kao da se ništa posebno i ne dešava. Nema razvoja likova, oni se okreću u jednostavnom mikrokosmosu. Jezik je takođe konkretan i precizan, lako čitljiv. Ipak, tanka je linija između jasnoće i fantazije.

Prozor u košmarni svet
Ne postoji izvesnost u svetu modernog čoveka. Stvorena je atmosfera puna pretnji, nerazumljiva, ispunjena misterijama. Pojedinačni životi ljudi, kao pripadnika ljudskog roda, kao jedinke u univerzumu su predstavljeni kroz satiru i alegoriju. Odbijanje da se egzistencija prihvati takva kakva jeste glavna je potka. Ne možemo da ne sažaljevamo junake koji se nalaze u ličnom paklu, ali i da im se ne nasmejemo zbog bizarnosti i banalnosti.

Bucatijeve književne crtice su mahom kratke, iščašene, oblikuju uvrnutu radnju i nagrađuju nas efektnim krajem. Uživaćete.

Dino Bucati među korice brižljivo unosi i autobiografiju kroz odnos sa majkom i zamke sopstvene novinarske/književne karijere. Plus ostale koje ostaju čuvane u prodavnici tajni. Svaki opis deluje suvišno, kako to obično biva. U knjizi je maštanje neiscrpno i ne može se prepričati.

Sasvim je prikladno zaključiti citatom ovog plodnog i veštog autora iz priče GRBE U VRTU:

Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaći se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.
Nama preostaje da traganjem za zaboravljenim rečima i njihovim tumačenjem iznova ispunimo piščevu nadu.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.095
Sedam spratova

Posle jednog dana putovanja vozom, Đuzepe Korte stigao je, jednog martovskog jutra, u grad u kojem se nalazilo čuveno lečilište. Imao je malu temperaturu, ali je ipak hteo da pešice prevali put između stanice i bolnice, noseći svoj koferčić.
Mada je imao samo lagani početni oblik, Đuzepeu Korteu su savetovali da se obrati ovom slavnom sanatorijumu, gde se lečila samo ta jedina bolest. To je garantovalo izuzetnu stručnost lekara i racionalniji i efikasniji raspored postrojenja.
Kada ga je ugledao iz daljine - prepoznao ga je zato što je već video njegovu fotografiju na reklamnim prospektima, Đuzepe Korte stekao je povoljan utisak. Bela građevina sa sedam spratova bila je izbrazdana pravilnim otvorima koji su joj davali izgled hotela. Svuda naokolo bila je ograda od visokog drveća.
Posle kratkog lekarskog pregleda, u očekivanju brižljivijeg ispitivanja, Đuzepe Korte smešten je u jednu veselu sobu na sedmom i poslednjem spratu. Nameštaj je bio svetao i čist, kao i tapete, fotelje su bile od drveta, jastuci presvučeni šarenim tkaninama. Prozor je gledao na jednu od najlepših četvrti grada. Sve je bilo mirno, gostofjubivo i umirujuće. Đuzepe Korte je odmah legao i, pošto je upalio lampu iznad uzglavlja, počeo je da čita knjigu koju je poneo sa sobom. Posle kratkog vremena ušla je bolničarka i upitala da li nešto želi.
Đuzepe Korte nije želeo ništa, ali mu je bilo drago da počne da ćaska sa mladom devojkom, tražeći informacije o lečilištu. Tako je saznao za čudnu karakte-ristiku te bolnice. Bolesnici su bili podeljeni pospratovima, zavisno od težine bolesti. Sedmi, to jest poslednji sprat, bio je za najlakše oblike. Šesti je bio namenjen bolesnicima čija bolest nije teška, ali se ipak nije smela zanemariti. Na petom spratu lečili su se već ozbiljni slučajevi i tako dalje, od sprata do sprata. Na drugom spratu bili su veoma tcški bolesnici. Na prvom oni za koje više nije bilo nade.
Ovaj jedinstveni sistem, sem što je uveliko ubrzavao poslugu, sprečavao je da neki lakši bolesnik bude uznemiren blizinom nekog kolege u agoniji, i garantovao je na svakom spratu homogenu atrmosferu. S druge strane, lečenje je tako moglo biti savršeno stepenovano.
Iz toga je proizilazilo da su bolesnici bili podeljeni u sedam progresivnih kasta. Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe, sa svojim posebnim pravilima, sa svojim specijalnim tradicijama. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru, stvorile su se, mada minimalne, ipak precizne razlike u metodama lečenja, iako je generalni direktor dao celom institutu jedinstveni osnovni smer. Kada je bolničarka izašla, Đuzepe Korte, pošto mu se učinilo da je njegova temperatura pala, prišao je prozoru i pogledao napolje ne da bi video panoramu grada, iako je i to bilo novo za njega, nego u nadi da će primetiti kroz prozore druge bolesnike sa nižih spratova. Struktura gradevine sa velikim krilima, dozvoljavala je takvu vrstu posmatranja. Naročito je Đuzepe Korte usredsredio svoju pažnju na prozore na prvom spratu, koji su se činili veoma udaljeni, i koji su se videli samo iskosa. Ali nije mogao da vidi ništa zanimljivo. Većinom su bili hermetički zatvoreni sivim pomičnim žaluzinama.
Korte je primeto da je na jedan prozor pored njegovog naslonjen neki čovek. Njih dvojica su se dugo gledali sa sve većom simpatijom, ali nisu znali kako da prekinu tišinu. Najzad se Đuzepe Korte ohrabrio i rekao: "I vi ste ovde odnedavno?"
"O, ne", rekao je drugi, "ovde sam već dva meseca ..." Ćutao je nekoliko trenutaka, a zatim ne znajući kako da naslavi razgovor, dodao: "Gledam dole svoga brata."
"Svog brata?"
"Da", objasnio je nepoznati. "Ušli smo ovamo zajedno, zaista čudan slučaj, ali njegova se bolest pogoršala, zamislite, sad je već na četvrtom".
"Šta na četvrtom?"
"Na četvrtom spratu", objasnio je čovek, a te dve reči je izgovorio sa takvim izrazom sažaljenja i užasa da se Đuzepe Korte gotovo uplašio.
"Zar su tako ozbiljni na četvrtom spratu?" upitao je oprezno.
"Oh, bože", rekao je ovaj drugi lagano odmahujući glavom, "nisu još u tako očajnom stanju, ali u svakom slučaju nema razloga radovanju."
"Ali onda", pitao je dalje Korte, sa šaljivom lakoćom, kao neko ko govori o tragičnim stvarima koje se ne odnose na njega, "onda, ako su već na četvrtom tako ozbiljni slučajevi, ko ide na prvi?"
"Oh, na prvom su oni koji baš umiru. Tamo lekari više nemaju posla. Tamo radi samo sveštenik. I naravno..."
"Ali, malo ih je na prvom spratu", prekinuo je Đuzepe Korte, kao da mu je stalo da dobije potvrdu, "gotovo sve sobe dole su zatvorene."
"Ima ih malo, sada, ali jutros ih je bilo prilično", odgovorio je nepoznati uz lagani osmeh. "Tamo gde su roletne spuštene, neko je nedavno umro. Zar ne vidite, uostalom, da su na drugim spratovima sve roletne otvorene? Ali, izvinite", dodao je, lagano se povlačeći, "čini mi se da postaje pomalo hladno. Vraćam se u krevet. Sa srećom, sa srećom..."
Čovek je nestao i prozor se zatvorio energično; zatim se videlo kako se unutra upalilo svetlo. Đuzepe Korte je još ostao nepokretan na prozoru, gledajući netremicu u spuštene roletne na prvom spratu. Gledao je u njih s nekom bolesnom upornošću, trudeći se da zamisli mračne tajne tog užasnog prvog sprata, gde bolesnike smeštaju da umru; i osetio je olakšanje što je tako daleko od toga. Za to vreme, nad grad su se spustile prve senke večeri. Jedan po jedan, hiljadu prozora sanatorijuma se osvetljavalo, izdaleka bi se moglo pomisliti da je to neka palata puna veselja. Samo na prvom spratu, dole u dnu provalije, desetine i desetine prozora ostalo je slepo i mračno.
Rezultat opšteg lekarskog pregleda razvedrio je Đuzepea Kortea. Kako je obično bio sklon da predivđa najgore, on se već u svom srcu pripremio na strašnu dijagnozu i ne bi se iznenadio da mu je lekar rekao da treba da ga preseli na niži sprat. Temperatura nije prestajala, iako je njegovo opšte stanje ostajalo dobro. Medutim, lekar mu je uputio srdačne reči pune ohrabrenja. Postojao je tu početak bolesti - rekao je - ali veoma lagani oblik; za dve ili tri sedmice po svoj prilici sve će proći.
"Znači, ostajem na sedmom spratu?" upitao je Đuzepe Korte strepeći u tom trenutku.
"Pa naravno!" odgovorio je lekar, prijateljski ga tapšući po ramenu. "A gde ste mislili da ćete ići, možda na četrvti?" upitao je smejući se, kao da pominje naj-apsurdniju moguću pretpostavku.
"Bolje ovako, bolje ovako", rekao je Korte. "Znate šta? Kada je čovek bolestan, uvek zamišlja najgore..."
Zaista, Đuzepe Korte je ostao u sobi koja mu je prvobitno dodeljena. Upoznao je neke od svojih bolničkih kolega, u retkim poslepodnevima kada su mu dozvoljavali da ustane. Brižljivo se držao uputstava, sav se založio da brzo ozdravi, ali, uprkos tome, činilo mu se da njegovo stanje stagnira.
Prošlo je oko deset dana, kada je Đuzepe Korteu došao šef bolničara sa sedmog sprata. Hteo jc da ga zamoli za čisto prijateljsku uslugu; sutradan u bolnicu treba da dođe jedna gospođa sa dvoje dece; dve sobe su slobodne, baš pored njegove, ali nedostaje treća. Da li bi gospodin Korte pristao da se preseli u drugu sobu, isti tako udobnu? Đuzepe Korte, naravno, nije pravio nikave probleme. Jedna ili druga soba, za njega je to bilo isto; štaviše, možda će imati novu i još lepšu bolničarku.
"Od srca vam zahvaljujem", rekao je šef bolničara uz lagan naklon. "Od čoveka kao što ste vi, priznajem, ne iznenađuje me jedan tako ljubazan, kavaljerski gest. Za jedan sat, ako nemate ništa protiv, izvršićemo selidbu. Inače, treba sići sprat niže", dodao je tišim glasom, kao da je reč o jednom potpuno zanemarljivom detalju. "Na žalost, na ovom spratu nema više slobodnih soba. Ali, to je savim privremen smeštaj", požurio je da kaže, videvši kako se Korte, koji je naglo ustao, spremao da otvori usta i da se pobuni. "Apsolutno privremen smeštaj. Čim ostane slobodna jedna soba, a verujem da će to biti za dva-tri dana, vi ćete moći da se vratite gore."
"Priznajem vam", rekao je Đuzepe Korte, osmehujući se da bi pokazao da on nije dete, "priznajem vam da mi se ovakva selidba uopše ne sviđa".
"Ali, ta selidba nema nikakav medicinski razlog; ja dobro shvatam šta hoćete da kažete, ali reč je isključivo o ljubaznom gestu prema gospođi koja bi volela da bude što bliže svojoj deci. Zaboga", dodato je iskreno se smejući, "nemojte ni da vam na pamet padne da postoje drugi razlozi!"
"Možda", rekao je Đuzepe Korte, "ali ovo mi deluje zloslutno.".
Tako je Korte prešao na šesti sprat, i mada je bio ubeđen da ova selidba ne znači da se njegova bolest pogoršala, osećao se neprijatno pri pomisli da između njega i normalnog sveta, sveta zdravih ljudi, već postoji jasna prepreka. Na sedmom spratu, dolaznoj luci, još ste na izvestan način bili u kontuktu sa ljudskom zajed-nicom; taj sprat se čak mogao smatrati gotovo produženjem običnog sveta. Ali na šestom, već se ulazilo u pravu bolnicu; već mentalitet lekara, bolničarki i samih bolesnika bio je malo drukčiji. Već se priznavalo da se na taj sprat primaju pravi pravcati bolesnici, mada ne u teškom stanju. Iz prvih razgovora sa susedima, sa personalom i sa lekarima, Đuzepe Korte je primeti kako se u tom odelenju sedmi sprat smatra šalom, kako je on rezervisan za bolesnike-amatere, koji su, uglavnom, svoju bolest izmislili; tek se od šestog, da tako kažemo, istinski počinjalo. Medutim, Đuzepe Korte je shvatio da će, da bi se vratio gore, na mesto koje mu je pripadalo po karakteristikama njegove bolesti, svakako naići na poneku teškoću. Za povratak na sedmi sprat, trebalo je pokrenuti složeni aparat, iako je u pitanju bio sasvim mali ustupak. Nije bilo sumnje da niko ne bi ni pomislio da ga ponovo preseli na gornji sprat, tamo gde su "gotovo zdravi" ako on ništa ne kaže.
Đuzepe Korte je zato odlučio da ne popušta u svojim pravima i da nikako ne poklekne pred iskušenjem navike. Kolegama iz odelenja stalno je naglašavao da je on sam želeo da se spusti za jedan sprat da bi učinio uslugu jednoj gospodi i da će se, čim jedna soba bude slobodna, on vratiti gore. Ostali su ga slušali nezainteresovano i neubedljivo klimali glavom.
Ubeđenje Đuzepea Kortea naišlo je na punu potvrdu u sudu novog lekara. I on je priznavao da bi Đuzepe Korte mogao slobodno da bude na sedmom spratu; njegov oblik bolesti bio je apsolutno lak - a tu definiciju je izricao slog po slog, da bi je naglasio - ali u osnovi je smatrao da na šestom spratu Đuzepea Kortea mogu bolje da leče.
"Nemojmo sada počinjati s tim pričama" rekao bi u tom trenutku odlučno bolesnik, "rekli ste mi da je sedmi sprat moje mesto, ja hoću tamo da se vratim."
"Niko ništa nema protiv", odvraćao je doktor, "ja sam samo dao običan, najobičniji, ne leknrski nego prijateljski savet! Oblik vaše bolesti, ponavljam, sasvim je lak, ne bih preterao da kažem da vi uopšte i niste bolesni, ali se taj oblik po mom mišljenju razlikuje od analognih oblika po tome što je na izvestan način više proširen. Objasniću vam: intenzitet bolesti je minimalan, ali je njena obimnost znatna, destruktivni proces ćelija", ovo je bilo prvi put da je Đuzepe Korte u bolnici čuo taj čudan izraz, "destruktivni proces ćelija apsolutno je na početku, možda nije ni počeo. Ali, mogao bi, kažem samo mogao, da istovremeno pogodi velike delove organizma. Samo zbog toga, po mom mišljenju, vi biste ovde mogli efikasnije biti izlečeni, na šestom, gde su terapeutske metode tipičnije i intenzivnije."
Jednog dana mu je rečeno da je generalni direktor lečelišta, pošto se dugo savetovao sa svojim saradnicima, doneo odluku o promeni u podeli bolesnika. Stepen svakog od njih - da se tako kaže - spuštao se za pola poena. Pod pretpostavkom da su na svakom spratu bolesnici bili podeljeni, zavisno od težine bolesti, u dve kategorije, (ovu podelu su vršili njihovi lekari, ali isključivo za internu upotrebu), teža od ove dve polovine bila je zvanično preseljena na niži spat. Na primer, polovina bolesnika sa šestog sprata, oni sa nešto težim oblicima bolesti, trbalo je da prede na peti; a manje laki bolesnici sa sedmog da predu na šesti. Ova vest je pričinila zadovoljstvo Đuzepeu Korteu, jer u jednom tako složenom seljenju, njegov povratak na sedmi sprat uspeće mnogo lakše.
Medutim, kada je bolničarki pomenuo tu svoju nadu, doživeo je gorko iznenađenje. Saznao je da će on biti preseljen, ali ne na sedmi sprat, nego na sprat niže. Iz razloga koje bolničarka nije umela da mu objasni, njega su svrstali u "težu" polovinu gostiju šestog sprata, pa je prema tome morao da side na peti. Pošto je prošlo prvo iznenadenje, Đuzepe Korte je pobesneo. Vikao je da ga varaju, da neće ni da čuje za dalje seljenje naniže, da će se vratiti kući, da su prava - prava i da administracija bolnice ne može tako bezobrazno da zanemarauje dijagnoze lekara.
Dok je on još vikao, stigao je lekar da ga umiri. Savetovao je Korteu da se smiri, ako ne želi da mu skoči temperatura, objasnio mu je da je došlo do nesporazuma, bar delimičnog. Još jednom je priznao da bi Đuzepe Korte bio na pravom mestu da su ga stavili na sedmi sprat, ali je dodao da on o njegovom slučaju ima nešto drukčiju koncepciju, mada potpuno ličnu. U suštini, njegova je bolest mogla, u izvesnom smislu, razume se, da se smatra i bolešću šestog stepena, imajući na umu obimnost manifestacije bolesti. On sam, medutim, nikako nije mogao ni sebi da objasni kako to da je Korte svrstan u nižu polovinu šestog sprata. Po svoj prilici je sekretar direkcije, koji je upravo tog jutra telefonirao, pitajući ga za tačan klinički položaj Đuzepea Kortea, pogrešio u prepisivanju. Ili je možda direkcija namerno malo "pogoršala" njegov sud, pošto njega smatraju dobrim stručnjakom, ali suvše po-pustljivim lekarom. Lekar je na kraju savetovao Korteu da se ne uznemirava, da bez pobune prihvati selidbu; najvažnija je bila bolest, a ne mesto na koje bi smestili bolesnika.
A što se tiče lečenja - dodao je dalje lekar - Đuzepe Korte nikako ne treba da se žali; lekar na spratu niže sigurno ima više iskustva; on je gotovo dogmatično tvrdio da se veština lekara povećava, bar po verovanju direkcije, što se silazi niže. Soba je isto tako udobna i elegantna. Pogled isto tako prostran; tek od trećeg sprata naniže panorama je presečena visokim drvećem ograde.
Đuzepe Korte, zahvaćen večernjom temperaturom, slušao je sitničava opravdanja sa sve većim zamorom. Najzad je primeto da mu nedostaje snaga, a naročito želja da dalje reaguje na ovu nepravednu selidbu. I, bez daljih protesta, dozvolio je da ga spuste sprat niže.
Jedina, mada bedna, uteha Đuzepea Kortea, kada se našao na petom spratu, bila je kad je saznao da je on, po složnoj oceni lekara, bolničara i bolesnika, u tom odeljenju najlakši bolesnik. U okviru tog sprata, ukratko, on je svakako mogao da se smatra najsrećnijim. Ali, s druge strane, mučila ga je misao da sada čitave dve barijere stoje između njega i sveta normalnih ljudi.
Proleće je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali Đuzepe Korte nije više voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio čista glupost, osećao je kako ga celog prožima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u većini zatvorene, koji su sada bili mnogo bliži.
Činilo se da njegova bolest stagnira. Posle tri dana boravka na petom spratu, na desnoj nozi pojavila se neka vrsta ekcema koji se nije popravio sledećih dana. Bila je to neka infekcija - rekao mu je lekar - potpuno nezavisna od glavne bolesti; smetnja koja je mogla zadesiti i najzdravijeg čoveka na svetu. Zato, da bi se ekcem za ne-koliko dana uklonio, potrebne je intenzivna kura gama-zracima.
"A ovde ne mogu dobiti gama zrake?" upitao je Đuzepe Korte.
"Naravno da možete", odgovorio je zadovoljno lekar. "Naša bolnica ima sve. Postoji samo jedna nezgoda..."
"Šta?" rekao je Korte sa nejasnom slutnjom.
"Nezgoda, to je uslovno rečeno", ispravio se lekar, "hteo sam reći da se instalacija za gama-zrake nalazi samo na četvrtom spratu, a ja vam ne bih savetovao da tri puta dnevno idete gore i dole."
"Znači, ništa?"
"Onda bi bilo bolje da dok ekcem ne prođe vi budete tako ljubazni da se spustite na četvrti sprt".
"Dosta!" zaurlao je očajnički Đuzepe Korte. "Već mi je dosta silaženja! Makar crkao, na četvrti ne idem! "
"Kako hoćete", rekao je poimirljivo lekar da ga ne bi uzbuđivao, "ali kao lekar koji vas leči, ja vam zabranjujem da tri puta dnevno idete dole."
Njagore je bilo što se ekcem širio, umesto da nestane. Đuzepe Korte nije imao mira i stalno se prevrtao po krevetu. Tako je, sav besan izdržao tri dana, dok nije morao da popusti. Sam je zamilio lekara da ga pošalje na lečenje zracima i da ga preseli na niži sprat.
Dole je Korte primetio, sa skrivenim zadovoljstvom, da predstavlja izuzetak. Ostali bolesnici u tom odeljenju bili su izrazito u veoma ozbiljnom stanju i nisu ni na trenutak mogli da ustanu iz kreveta. On je, međutim, mogao sebi da dozvoli luksuz da pešice, iz svoje sobe, ode u salu za zračenje, pa su mu se i same bolničarke divile i čudile.
Novom lekaru on je uporno objašnjavao svoj specijalni položaj. Jedan bolesnik koji u osnovi ima pravo na sedmi sprat, našao se na četvrtom. Čim ekcem prođe, on namerava da se vrati gore. On apsolutno neće prihvatiti nikakav novi izgovor. On, koji je mogao potpuno zakonito još da bude na sedmom spratu.
"Na sedmom, na sedmom!" uzviknuo je osmehujući se lekar, koji je upravo tada završio svoj pregled. "Vi bolesnici večito preterujete! Ja prvi kažem da vi možete biti zadovoljni svojim stanjem; koliko ja vidim sa vaše tabele, nije bilo većih pogoršanja. Ali govoriti o sedmom spratu, izvinite za moju brutalnu iskrenost - to nije sasvim isto! Vi ste jedan od slučajeva koji najmanje zabrinajvaju, slažem se. Ali ipak ste bolesni!"
"Pa šta onda", rekao je Đuzepe Korte sav se zarumenivši u licu. "Na koji biste me vi sprat smestili?"
"Oh, bože, to nije lako reći, ovo je bio samo kratak pregled, a da bih mogao da se izjasnim, trebalo bi da vas pratim bar nedelju dana."
"U redu," insistirao je Korte, "ali znate valjda otprilike."
Da bi ga smirio, lekar se pretvarao da na trenutak razmišlja, a zalim, klimajući glavom sam za scbc, rekao jc tiho: "Oh, bože! Baš da bih vas zadovoljio, eto, u osnovi mogli biste biti na šestom! Da, da" dodao je kao da hoće sebe da ubedi. "Šesti bi mogao odgovarati."
Lekar je verovao da ćc time obradovati bolesnika. Međutim, na licu Đuzepea Kortea, pojavi se zapanjen izraz: bolesnik je shvatio da su ga lekari sa gornjih spratova prevarili; evo ovaj novi lekar, očigledno veštiji i pošteniji, u svom srcu ga - to je bilo jasno - dodeljuje ne na sedmi, nego na peti sprat, i to možda čak na donju polovinu petog sprata! Neočekivano razočaranje oborilo je Kortea. Te večeri temperatura je znatno skočila.
Boravak na četvrtom spratu značio je najmirniji period koji je Đuzepe Korte proveo posle ulaska u bolnicu. Lekar je čitave sate provodio ćaskajući o najrazuličitijim stvarima.
Đuzepe Korte je takođe veoma rado razgovarao tražeći teme koje bi se odnosile na njegov svakodnevni život advokata i svetskog čoveka. On se tradio da ubedi sebe da i dalje pripada zajednici zdravih ljudi, da je još vezan za svet poslova, da se istinski interesuje za javne stvari. Pokušavao je, ali nije uspevao. Bez razlike, razgovor se uvek završavao pričom o njegovoj bolesti.
Želja za bilo kakvim poboljšanjem postala je kod Đuzepea Kortea prava opsesija. Na žalost, gama zraci, iako su uspeli da zaustave širenje ekcema na koži, nisu ga uklonili. Svakog dana Đuzepe Korte je o tome nadugačko razgovarao s lekarom i trudio se da se u tim razgovorima pokaže jakim, čak ironičnim, ali nikada nije uspevao.
"Kažite mi, doktore", rekao je jedngo dana, "kako teče destruktivni proces mojih ćelija?"
"Oh, kakve ružne reči", prekorio ga je šaljivo lekar. "Gde li ste to naučili? To nije dobro, nije dobro naročito za bolesnika! Nikada više ne želim tako nešto da čujem."
"U redu", rekao je Korte, "ali ipak mi niste odgovorili."
"Oh, odmah ću vam odgovoriti", rekao je doktor učtivo. "Destruktivni proces ćelija, da ponovim vaš uzasni izraz, u vašem sliičaju je minimalan, apsolutno minimalan, ali dolazim u iskušenje da ga nazovem upornim."
"Uporan, da li to znači hroničan?"
"Nemojte me terati da kažem nešto što nisam rekao. Ja sam rekao samo upo-ran. Uostalom, takva je većina slučajeva. U najlakšim slučajevima često je potrebno energično i dugo lečenje."
"Ali, kažite mi, doktore, kada ću moći da se nadam poboljšanju?" .
"Kada? Prognoze u ovim slučajevima prilično su teške... Ali slušajte", dodao je posle kraćeg razmišljanja, "vidim da vi imate pravu pravcatu maniju da ozdravite... Da me nije strah da ću vas razljutiti, znate li šta bih vam savetovao?"
"Samo kažite, kažite, doktore..."
"Pa evo, objasniću vam veoma jasno. Kad bih ja razbolevši se od ove bolesti, makar i u najblažoj formi, dospeo u ovaj sanatorijum, koji je možda najbolji na svetu, sam bih tražio da me pošalju i to od prvog dana, od prvog dana, razumete li, na jedan od najnižih spratova. Čak bih tražio da me pošalju na..."
"Na prvi?" rekao je Korte uz usiljen osmeh.
"Oh, ne! Ne prvi, ne!" dogovorio je ironično lekar. "To ipak ne. Ali na treći, pa čak i na drugi, to sigumo. Na nižim spratovima lečenje se obavlja bolje, to vam garantujem, uređaji su kompletniji i snažniji, personal je veštiji. A vi svakako znate ko je duša ove bolnice?"
"Nije li to profesor Dati?"
"Da, profesor Dati. On je pronašao lečenje koje se ovde primenjuje, on je projektovao celu zgradu. Dakle, on, majstor, stoji, da tako kažemo, između prvog i drugog sprata. Odatle zrači svojom upravljačkom snagom. Ali, a ja vam to garantujem, njegov uticaj ne ide dalje od trećeg sprata. Iznad toga, reklo bi se da se sama njegova naređenja nekako smanjuju, gube snagu, skrcću; srce bolnice jc dole i dole treba biti da bi se dobio najbolji tretman."
"Ali to znači", rckao je Đuzepe Korte drhtavim glasom, "znači vi mi savetujete..."
"Dodajmo još nešto", nastavio je mirno lekar, "dodajmo da bi u vašem posebnom slučaju trebalo obraćati pažnju i na ekcem. To je potpuno nevažna stvar, slažem se, ali prilično dosadna, koja bi vremenom mogla da vas deprimira; a vi znate koliko je za ozdravljenje važna vedrina duha. Pirmena zraka koju sam ja vršio uspela je samo napola. A zašto? Moguće je da je to slučajno, ali moguće je takođe da ovde zraci nisu dovoljno intenzivni. E pa, na trećem spratu, mašine sa zracima mnog su snažnije. Mogućnosti da se vaš ekcem izleči bile bi mnogo veće. Zatim, kad izlečenje krene svojim putem, najteži korak je učinjen. Kad počnete da se penjete gore, teško je da se ponovo vratite. Kada se vi zaista budete bolje osećali, ništa vas neće sprečiti da se vratite ovamo k nama, možda još više, zavisno od vaših 'zasluga' čak i na peti, na šesti, čak i na sedmi, usudio bih se reći..."
"Ali, da li vi verujete da bi to moglo ubrzati izlečenje?"
"Ali, u to ne može biti sumnje. Već sam vam rekao šta bih ja uradio na vašem mestu."
Ovakve priče je lekar svakog dana ponavljao Đuzepeu Korteu. Najzad je došao trenutak kada je bolesnik umoran od ekcema i pored nagonskog odbijanja da siđe, rešio da posluša savet lekara i da se preseli na niži sprat.
Na trećem spratu je odmah primetio kako u odelenju vlada neko posebno veselje, kako kod lekara, tako i kod bolničarki, mada su se ovde lečili veoma zabrinjavajući bolesnici. Prmetio je čak da se iz dana u dan ta veselost povećava; radoznao, pošto jc stekao izvesno poverenje bolmčarke, upitao je kako to da su svi tako veseli.
"Ah, zar ne znate?" odgovorila je bolanićarka, "za tri dana idemo na godišnji odmor."
"Kako to, idete na godišnji odmor?"
"Pa da, petnaest dana, treći sprat ćc biti zatvoren i ceo personal ići će na odmor. Na godišnji odmor idemo na smenu, sprat po sprat."
"A sa bolesnicima? Šta s njima radite?"
"Pošto ih je relativno malo, od dva sprata napravi se jedan."
"Tako, spajate bolesnike sa trećeg i sa četvrtog?"
"Ne, ne", ispravila ga je bolničarka, "sa trećeg i sa drugog. Oni koji su ovde, moraće da siđu dole."
"Sići na drugi?" rekao je Đuzepe Korte, bled kao mrtvac. "Znači, trebalo bi da siđem na drugi?"
"Pa naravno, šta tu ima čudnog? Kada se vratimo za petnaest dana, vi ćete se vratiti u ovu sobu. Ne vidim čega ima da se plašite."
Međutim, Đuzepea Kortea - neki tajanstveni nagon ga je upozoravao - spopao ga je okrutan strah. Ali, pošto nije mogao sprečiti personal da ide na odmor, ubeđen da mu novo lečenje intenzivnijim zracima pomaže - ekcem je bio gotovo nestao, nije se usudio da se formalno usprotivi novom premeštanju. Tražio je, medutim, ne obazirući se na zadirkivanje bolničarki, da na vrata njegove nove sobe bude zalepljen natpis na kojem piše: "Đuzepe Korte, sa trećeg sprata, u prolazu". Nešto slično se nije nikada desilo u istoriji sanatorijuma, ali lekari se nisu usprotivili, sma-trajući da kod nervoznog temepramenta, kakav je bio Kor-te i najmanje protivljenje tnože izazvati ozbiljne pore-mećaje.
U osnovi, trebalo je samo čekati petnaest dana, ni dan više, ni dan manje. Đuzepe Korte počeo je da ih broji uporno i željno, ležeći sate i sate nepokretan u krevetu gledajući namcštaj koji na drugom spratu višc nije bio onako moderan i veseo kao na gornjim odelenjima, nego je nekako dobijao veće dimenzije, svečanije i strože linije. S vremenana na vreme ćulio bi uši, pošto mu se činilo da sa donjeg sprata, sa sprata umirućih, sa odelenja "osuđenilh", nejasno čuje jecanje i ropac.
Sve ga je to, naravno, sve više obeshrabrivalo. A manja vedrina kao da jc potpomagala bolest. Temperatura je rasla, opšta slabost postala je izraženija. Sa prozora - bilo je već puno leto i okna su gotovo stalno bila otvorena - nisu se više videli krovovi kuća u gradu, nego sam zeleni zid stabala koja su okruživala bolnicu.
Posle sedam dana, jednog popodneva oko dva, iznenada je ušao glavni sa još tri bolničara, gurajući nosila na točkovima. "Jesmo li spremni za premeštaj?" upitao je tonom dobrodušnog šaljivdžije glavni bolničar.
"Kakav premeštaj?" upitao je Đuzepe Korte s naporom izgovarajući reči, "kakve su sad ovo opet šale? Zar se oni sa trećeg sprata ne vraćaju tek za sedam dana?"
"Kakav treći sprat?" rekao je glavni bolničar kao da ne razume. "Ja sam dobio naređenje da vas povedem na prvi, pogledajte", i pokazao je neki štampani formular za prelaz na donji sprat, sa potpisom, ni manje ni više, samog profesora Datija.
Strah, pakleni bes Đuzepea Kortea, eksplodirali su tada u dugačke, besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. "Polako, polako, molim vas" preklinjali su bolničari, "ima bolesnika kojima nije dobro." Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri.
Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem, veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. Obavestio se o čemu je reč, pogladao formular, saslušao Korteovo objašnjenje. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru, izjavivši da je to greška, on nije dao nikakvo naredenje takve vrste, odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka, sve se krije od njega... Najzad, pošto je to sve rekao svom potčinjonom, obratio se, veoma učtivo, bolesniku, iskreno se izvinjavajući.
"Medutim, na žalost", dodao je lekar, "na zalost, protesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor, vratiće se tek za dva dana. Preko njegovih naređenja ne smemo preći, veoma mi je žao. Njemu će prvome biti žao, to vam garantujem, takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!"
Sada je već neka žalosna drhtavica obuzela Đuzepea Kortea. Njegova sposobnost da se kontroliše potpuno je nestala. Kao dete, potpuno se prepustio užasu. Njegovi jecaji odjekivali su, spori i očajni, celom sobom. Stigao je tako, tom straš-nom greškom, na poslednju stanicu. U odeljenje umirućih, on, koji je, zapravo, po težini svoje bolesti, a to su govorili i najstroži lekari, imao pravo da bude na šestom, ako ne i na sedmom spratu! Situacija je bila toliko smešna da je u nekim trenucima Đuzepe Korte gotovo osećao želju da se neobuzdano smeje.
Ispružen na krevetu, dok je toplo letnje poslepodne lagano prolazilo nad velikim gradom, on je kroz prozor gledao zelenilo drveća i imao je utisak da je stigao u neki nestvaran svet, stvoren od apsurdnih zidova sa sterilizovanim pločicama, od ledenih predvorja smrti, od belih ljudskih figura bez duše. Čak mu je palo na pamet da i drveće, koje mu se činilo da vidi kroz prozor, nije pravo; u to se, štaviše, na kraju i uveri, primećujući da se lišće uopšte ne pokreće. Ta misao ga je toliko uznemirila, da je Korte zvoncem pozvao bolničarku i zamolio je da mu doda naočari za kratko-vidost, koje inače u krevetu nije koristio; tek tada je uspeo da se primiri; uz pomoć sočiva mogao se uveriti da je drveće ipak pravo i da se lišće, mada lagano, s vremena na vreme ljulja na vetru.
Kad je bolničarka izašla, prošlo je četvrt časa u potpunoj tišini. Šest spratova, šest strašnih zidova, iako zhog formalne greške, sada je stajalo iznad Đuzepea Kortea sa neumoljivom težinom. Za koliko godina, da, sada je zaista trebalo misliti na godine, za koliko ćc godina on uspeti da se ponovo popne do ivice ove provalije?
Ali, kako to da je soba iznenada postala tako mračna? Iako je bilo sred poslepodneva. Uz poslednji napor Đuzepe Korte, koji je osetio kako ga parališe neka čudna obamrlost, pogledao je na sat na noćnom stočiću, pored kreveta. Bilo je tri i trideset. Okrenuo je glavu na drugu stranu i ugledao kako se porketne roletne, slušajući neku tajanstvenu komandu, lagano spuštaju i preprečuju put svetlosti.

Prodavnica tajni
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.095
„KOLUMBAR”, Dino Bucati

Kada je Stefano Roi napunio dvanaest godina, zatražio je kao poklon od svog oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod.

„Kada budem veliki”, rekao je, „želim da plovim morem kao ti. I upravljaću još većim i lepšim brodovima nego što je tvoj.”

„Bog te blagoslovio, sine”, odgovorio je otac. I kako je baš tog dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je dečaka sa sobom.

Bio je divan sunčan dan; more je bilo mirno. Stefano, koji nikad nije bio na brodu, srećan, muvao se po palubi, diveći se komplikovanim manevrima jedara. I postavljao je sva moguća pitanja mornarima koji su mu, osmehujući se, davali sva objašnjenja.

Kada je stigao na krmu, dečak je zastao i počeo radoznalo da posmatra nešto što se povremeno pojavljivalo na površini, na udaljenosti od dvesta-trista metara iza broda.

Mada je brod već leteo, nošen veličanstvenim vetrom, on je stalno držao istu udaljenost. I, mada on nije shvatio šta je to, imalo je u sebi nečeg neobjašnjivog što ga je bezmerno privlačilo.

Otac, ne videvši više Stefana na palubi, i pošto ga je uzalud glasno dozivao, sišao je sa kapetanskog mesta i pošao da ga potraži.

„Stefano, šta si se tu ukipio?” upitao ga je našavši ga najzad na krmi, kako stoji i netremice gleda u talase.

„Tata, dođi ovamo da vidiš.”

Otac je dosao i pogledao u pravcu koji je dečak pokazivao, ali nije uspeo ništa da vidi.

„Tamo je nešto tamno što se povremeno pojavljuje iz talasa”, rekao je, „i ide za nama.”

„Mada mi je već četrdeset godina”, rekao je otac, „verujem da imam još dobre oči. Ali ne vidim baš ništa.”

Pošto je sin insistirao, pošao je da uzme dvogled i njime počeo da gleda površinu mora. Stefano ga je video kako bledi.

„Šta je to, zašto to lice?”

„Oh, nije trebalo da te slušam”, uzviknuo je kapetan. „Sad se plašim za tebe. To što ti vidiš kako izranja iz vode i prati nas nije stvar. To je kolumbar. To je riba koje se mornari plaše više od svih, u svim morima sveta. To je užasna i tajanstvena ajkula, lukavija od čoveka. Iz razloga koje možda niko nikad neće saznati, on bira svoju žrtvu i kad je izabere prati je godinama i godinama, ceo život, sve dok ne uspe da je proždere. A čudno je ovo: niko ne uspe da ga vidi osim same žrtve i osoba njene krvi.”

„Nije li to bajka?”

„Nije. Ja ga do sad nikad nisam video. Ali po opisima, koje sam toliko puta slušao, odmah sam ga prepoznao. Ta njuška bizona, ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju, ti užasni zubi. Stefano, nema sumnje, na žalost, kolumbar je izabrao tebe i dokle god budeš plovio morima neće ti dati mira. Slušaj me, sad ćemo se odmah vratiti na kopno i ti ćeš se iskrcati i nikada se više nećeš odvajati od obale, ni za šta na svetu. Moraš mi to obećati. Zanat mornara nije za tebe, sine. Moraš se pomiriti s tim. Uostalom, i na kopnu ćeš moći da se obogatiš.”

Rekavši to, odmah je rekao da se promeni pravac, vratio ga je u luku i, uz izgovor da mu je iznenada pozlilo, iskrcao sina. Zatim je isplovio bez njega.

Duboko uznemiren, dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta. Odatle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izoštrivši pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjala iz vode: „svog” kolumbara, koji je lagano krstario gore-dole, tvrdoglavo rešen da ga čeka.

*

Od toga dana dečaka su na sve načine odvraćali od želje za morem. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrašnjosti, na stotine kolometara daleko. I izvesno vreme, zabavljen novom sredinom, Stefano nije više mislio na morsko čudovište. Međutim, za letnji raspust se vratio kući i odmah, čim je imao slobodan trenutak, požurio je na obalu, radi neke vrste kontrole, mada je u osnovi to smatrao izlišnim. Posle toliko vremena kolumbar je, čak i da je priča koju je otac ispričao istinita, sigurno odustao od opsade.

Ali Stefano je ostao zapanjen, srce mu je ludo tuklo. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja, na pučini, čudna riba plivala je gore-dole, lagano, s vremena na vreme podižući njušku iz vode i gledajući prema kopnu, kao da gotovo sa strepnjom gleda hoće li Stefano Roi već jednom stići.

Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje, koje ga čeka danju i noću, postalo Stefanova tajna opsesija. I u dalekom gradu mu se dešavalo da se noću probudi uznemiren. On je bio na sigurnom, da, stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. Ipak, on je znao da ga, preko planina, preko šuma i dolina, ajkula čeka. I, čak da se preseli u najdalji kontinent, opet bi se kolumbar namestio na najbližu površinu mora, s onom neumoljivom upornošću koju imaju oruđa sudbine.

Stefano, koji je bio ozbiljan dečak željan znanja, uspešno je nastavio da uči, i čim je postao čovek, našao je dostojanstveno i dobro plaćeno nameštenje u jednom preduzeću u tom gradu. U međuvremenu, otac mu se razboleo i umro, udovica je prodala njegov veličanstveni jedrenjak i sin je postao naslednik priličnog bogatstva. Posao, prijateljstva, zabave, prve ljubavi: Stefano je već imao svoj život, ali, uprkos tome, pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna, a ipak privlačna opsena; i, kako su dani prolazili, umesto da nestane, činilo se da postaje sve upornija.

Velika su zadovoljstva jednog života ispunjenog radom, udobnog i mirnog, ali još veća je privlačnost ponora. Stefano je imao svega dvadeset i dve godine kada se, pozdravivši se sa prijateljima iz grada, i napustivši nameštenje, vratio u rodni grad i saopštio majci svoju čvrstu nameru da se prihvati očevog zanata. Žena, kojoj Stefano nikada ni reč nije rekao o tajanstvenoj ajkuli, radosno je prihvatila njegovu odluku. To što je njen sin napustio more i pošao u grad uvek joj se, duboko u srcu, činilo kao izdaja porodične tradicije.

I Stefano je počeo da plovi, pokazujući velike mornarske kvalitete, otpornost prema naporima, neustrašiv duh. Plovio je, plovio, a iza njegovog broda, danju i noću, po mirnom moru i po oluji, plivao je kolumbar. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda, ali baš zbog toga, možda, nije nalazio snage da ga se otrgne. I niko na brodu nije primećivao cudoviste, osim njega.

„Zar ne vidite ništa tamo?”, upitao bi s vremena na vreme svoje drugove, pokazujući trag broda.

„Ne, ne vidimo baš ništa, zašto?”

„Ne znam, učinilo mi se..”

„Da nisi možda video kolumbara”, govorili su oni, smejući se i kucajući u drvo.

„Zašto se smejete? Zašto kucate u drvo?”

„Zato što je kolumbar zverka koja ne oprašta. I ako bi počeo da prati ovaj brod, značilo bi da je jedan od nas izgubljen.”

Ali Stefano nije popuštao. Neprekidna pretnja, koja ga je progonila, kao da je umnogostručila njegovu volju, njegovu strast prema moru, njegovu smelost u časovima borbe i opasnosti.

S novcem koji mu je otac ostavio, kada je osetio da je ovladao zanatom, kupio je sa jednim ortakom mali teretni parobrod, a zatim je postao njegov jedini naslednik i posle serije srećnih ekspedicija, mogao je kasije kupiti pravi trgovački brod, približavajući se sve ambicioznijim ciljevima. Ali uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duše uklone stalnu opsednutost; niti je ikad, s druge strane, došao u iskušenje da proda svoj brod i povuče se na kopno da bi preduzeo drukčije poduhvate.

Ploviti, ploviti, bila je njegova jedina misao. Čim bi, posle dugih putovanja, kročio na kopno u nekoj luci, odmah bi ga spopadalo nestrpljenje da ponovo isplovi. Znao je da je napolju kolumbar koji ga čeka i da je kolumbar sinonim za propast. Ništa. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha, iz okeana u okean.

*

Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac, veoma star; i niko oko njega nije umeo da objasni zašto on, kad je već tako bogat, najzad ne napusti prokleti život na moru. Star i gorko nesrećan, jer je ceo život bio utrošen na to ludačko bežanje morima, da bi pobegao od neprijatelja. Ali veća od radosti udobnog i mirnog života za njega je uvek bila privlačnost ponora.

I jedne večeri, dok je njegov veličanstveni brod bio usidren na pučini ispred luke u kojoj je rođen, osetio je da je blizu smrti. Pozvao je tada drugog oficira, u koga je imao veliko poverenje, i molio ga da se ne protivi onome što se sprema da uradi. Drugi oficir se zakleo u svoju čast.

Pošto se tako osigurao, Stefano je drugom oficiru, koji ga je zaprepašćeno slušao, otkrio priču o kolumbaru, koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina.

„Pratio me s kraja na kraj sveta”, rekao je, „s vernošću koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaže. Sada sam ja na samrti. I on je sad sigurno užasno star i umoran. Ne mogu ga izdati.”

Rekavši to, oprostio se, spustio u more čamac i seo u njega, pošto je zatražio da mu daju jedan harpun.

„Sada mu idem u susret”, objavio je, „ne bi bilo lepo da ga razočaram. Ali boriću se svojim poslednjim snagama.”

Umornim zamasima vesla udaljio se od broda. Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo, na mirnom moru, uvijen u senke noći. Na nebu je blistao mesečev srp.

Nije morao mnogo da se trudi. Iznenada, užasna njuška kolumbara izronila je pored čamca.

„Evo me tebi, najzad”, rekao je Stefano. „Sada je red na nas dvojicu.!” I, sakupivši preostalu energiju, podigao je harpun da udari.

„Uh”, zajecao je preklinjućim glasom kolumbar, „koliko je bio dug put da te nađem. I ja sam mrtav umoran. Koliko si me terao da plivam. A ti si bežao, bežao. I nikada nisi ništa shvatio.”

I ajkula je isplazila jezik pružajući starom kapetanu malu fosforescentnu kuglu.

Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. Bio je to biser ogromnih dimenzija. I on je prepoznao famozni Morski biser koji, onome ko ga poseduje, daje sreću, ljubav i duševni mir. Ali sad je već bilo kasno.

„Avaj!”, rekao je tužno odmahujući glavom, „kako je sve pogrešno. Ja sam uspeo da osudim svoj život: i uništio sam tvoj.”

„Zbogom, jadni čoveče”, odgovorio je kolumbar. I zauvek uronio u crne vode.

Dva meseca kasnije voda je izbacila jedan mali čamac na neki strmi grben. Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prišli. Na čamcu je, još u sedećem položaju, bio beli kostur, a košticama prstiju stezao je mali okrugli kamen.

Kolumbar je riba velikih dimenzija, užasno ju je videti i veoma je retka. Zavisno od mora i ljudi koji žive na njihovim obalama zovu ga jos kolomber, kolombre, kahlubra, kalonga, kalu-balu, kalung-gra. Začudo, naturalisti ga uopšte ne pominju. Neki čak tvrde da i ne postoji.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.