Pitam se koji če ludak i zlotvor da se pridruži njemu?
- - - - - - - - - -
Mala sekta velikog imetka
Kako je Mlađan Dinkić, bivši anonimni asistent, postao najmoćniji čovek u državi koju je doveo do bankrota
O čemu govori neobičan nastanak i razvoj G-17, političke grupacije koja već dugi niz godina predstavlja "finansijsku vlast" u Srbiji, koliko ova zemlja ima svojih gospodara izvan njenih granica, da li je G-17 stecište domaćih šibicara za potrebe stranih, kako je moguće da Mlađana Dinkića tužioci nikada ništa nisu pitali, mada bi imao šta da priča, zašto G-17 i dalje ima, nesrazmerno izbornim rezultatima, ključne pozicije u Vladi Srbije, za čiji račun i sa kakvim ovlašćenjima vođa G-17 krši ugovor sa jednom svetskom velesilom koji je potpisao aktuelni predsednik Republike i bivši predsednik Vlade, u kom pravcu nas vodi ovakva politika...
Istovremeno, istražujući istoriju megalomanskih ambicija neprikosnovenog vođe G-17 Mlađana Dinkića, Tabloid je došao do zapanjujuće činjenice da je reč o čoveku koji predstavlja ključnu figuru propasti srpske ekonomije.
U ovom broju objavljujemo i tekstove iz ranijih brojeva Tabloida, u kojima smo, još pre tri godine, opisivali kriminalne aktivnosti njegove kamarile.
Nikola Vlahović
Tokom 1996. i 1997. godine, osnovano je u Srbiji jedno neformalno udruženje nazvano "Grupa 17", javnosti predstavljeno "kao grupa 17 nezavisnih vrlo uglednih eksperata", sa ciljem da ovdašnjoj javnosti predstavi svoju ideju radikalnih ekonomskih reformi, kao i niz akademskih istraživanja u oblasti ekonomije. Zamaskirana ovom, na prvi pogled romantičnom idejom grupe mladih, ali i iskusnih i školovanih ljudi, pripremala se buduća politička organizacija koja će uskoro preuzeti sve ključne resore takozvane finansijske vlasti u Srbiji.
Druga faza u stvaranju G-17 imala je za cilj stvaranje masovne organizacije, koja još uvek nije imala političkih ambicija (barem ne zvanično).
Već 1999. godine, odmah nakon tragične "vazdušne kampanje" NATO pakta po glavama građana Srbije, iz tog jezgra "Grupe 17" stvorena je inicijativa za stvaranje jedne široke organizacije, koja je sada i zvanično registrovana kao udruženje građana, ili "ekspertska mreža za pomoć građanima, za pomoć nama samima".
Odmah po osnivanju, već u oktobru mesecu 1999. ovo udruženje građana je pokazalo da ovde nije reč o spontanom nezadovoljstvu ekonomskim sunovratom pod jednim režimom, nego da je reč o dobro isplaniranoj organizaciji, projektovanoj i podržavanoj van granica Srbije, koja će odgovarati svom osnivaču bez pogovora. Već prvim projektom "Energija za demokratiju" koji je sprovela ova "ekspertska grupa", postalo je jasno da je u osnivanje ovog stranog tela sa domaćim aktivistima uloženo puno poverenja, te da će biti uloženo i puno novca. "Energija za demokratiju" dobro je prodrmala tadašnju vlast u Srbiji, jer je na osnovu projekta G-17, pred granicama ondašnje države stiglo toliko nafte i mazuta u vidu donacije da je bilo jasno kako će dalji transport u pravcu Beograda, Niša i drugih centara imati svoju političku poruku i građanima i tadašnjem režimu. Na taj način je od strane zemalja Evropske unije uz podršku SAD, isprobavana lojalnost i operativnost G-17, ali je preko njih merena i slabost tadašnjeg režima.
Sa reputacijom "nepolitičke opozicije", G-17 će ubrzo, nakon Petog oktobra postati parlamentarna stranka. U oktobru 2003. godine, jedan brzo zaboravljeni događaj otkriće čudovišne apetite ove političke organizacije. Predstavnik G-17 u Skupštini Srbije postao je bivši član Koalicije Vojvodina Sredoje Mihajlov, koji je tu došao koristeći se odlukom Ustavnog suda Srbije, iz maja meseca te godine, prema kojoj su vlasnici mandata poslanici, a ne partije.
Sve se dešavalo uoči najavljene rasprave o poverenju Vladi Srbije. Na izjavu tadašnjeg portparola G-17 Ksenije Milivojević, da će Mihajlov "već od prvog jesenjeg zasedanja zastupati interese G-17 Plus u parlamentu Srbije", predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić je hitro konstatovala: "To znači da će Mihajlov, prema utvrđenom dnevnom redu, glasati za predlog izglasavanja nepoverenja Vladi Srbije i za izglasavanje nepoverenja predsednici Skupštine Srbije Nataši Mićić".
Shvatajući da je podvala sa kupovinom mandata otkrivena, a da je G-17 "provaljena" kao stranka koja želi pad vlade, Mihajlov se branio tako što je deklamovao o "transparentnosti" njegovih računa u Zrenjaninu, te da ne trguje politikom nego "srcem i dušom". U tom trenutku su bila najavljena još najmanje tri "prebega" iz matičnih stranaka u G-17, a sve zarad boljih materijalnih pozicija i slatkog kolača vlasti koji je društvo na čelu sa Mlađanom Dinkićem, Miroljubom Labusom i ostalima sve jače grizlo.
Kako je G-17 postao finansijski primamljiv članovima "stare opozicije", postaje jasno iz podele ministarskih resora u vreme vlade Zorana Đinđića. Naime, pokojni premijer je, zahvaljujući činjenici da je jedan od ondašnjih vođa G-17 Miroljub Labus bio savetnik prvog demokratski izabranog predsednika Vojislava Koštunice, poklonio poverenje i Mlađanu Dinkiću i ljudima oko njega.
Uprkos tome, Dinkić je teško podnosio autoritet Zorana Đinđića, a posebno je teško podnosio činjenicu da je Božidar Đelić bio bliži Đinđiću u svakom smislu. Ta ljubomora i neslaganje oko suštinskih pitanja upravljanja srpskom ekonomijom došla je dotle da je pao i "konačni obračun" između ove dvojice u jednoj otvorenoj televizijskoj debati, u kojoj je bilo svega samo ne pameti. Dinkić je tom prilikom javnosti pokazao sve karakteristike jednog narcisoidnog tipa čoveka, čija je sujeta teško povređena, a infantilnost zabrinjavajuća.
Neku godinu ranije, Mlađan Dinkić odlazi da nam "vrati pare sa Kipra", nakon čega je naglo zaćutao, a njegova "galama na tajkune" naglo je utišana.
U međuvremenu biva proglašen "ministrom godine" u časopisu "Euromani", a na predlog Bečke berze, nakon što je austrijskim kupcima omogućio profit od nekoliko stotina miliona evra prilikom kupovine akcija Mobtela, zbog čega su kasnije predlagači i organizatori doživeli osudu ovdašnje stručne i laičke javnosti. Istovremeno ga je jedan bivši srpski ministar tom prilikom "kandidovao" za "lopova godine", ali Dinkiću to nije smetalo da u domaćim medijima nastavi sa širenjem mita o svojoj nezamenljivosti.
Mnogo ozbiljnija stvar od njegovog očajnog sviranja gitare u rok-grupi "Monetarni udar", bile su optužbe kvalifikovanih kritičara u vezi sa njegovim ministrovanjem. Ne treba zaboraviti da je samo tokom proleća 2006. godine javno prozvan zbog učešća u aferi pranja novca za potrebe svoje stranke preko računa HVB banke u Segedinu, zbog obmana javnosti oko novca Srbije i bivše Jugoslavije na Kipru, zbog nezakonitih novčanih akrobacija preko Euroaksiz banke u Moskvi, zbog skandaloznog načina formiranja Nacionalne štedionice, zbog toga što je bio glavna ličnost u prljavoj privatizaciji Knjaz Miloša, zbog sumnjivih veza sa duvanskom kompanijom Japan tobako, zbog uništenja najvećih srpskih banaka, zbog zloupotreba oko uvoza struje i nafte, i čitavog niza drugih zloupotreba svoje dugogodišnje ministarske pozicije.
U to vreme, mediji su saznali i za Dinkićevog školskog druga Mladena Spasića, šefa UBPOK-a koji je, prema jednom lucidno napisanom komentaru, bio zadužen za "asanaciju svih malverzacija i lopovluka mafijaške družine iz G-17".
Za Dinkićem ne zaostaje ni Radovan Jelašić, čiji je najbliži saradnik, viceguverner Dejan Simić, otišao u zatvor pod sumnjom da je primio mito. U svakoj pravno uređenoj zemlji u kojoj osim prava postoji i moral, guverner bi zbog takvog skandala podneo ostavku, ali ne i Jelašić. Onaj isti Jelašić koji je izbegao da plati punu poresku obavezu prilikom kupovine vile na Dedinju.
Činjenica da su Dinkić i Jelašić iz jedne stranke, da su se menjali na mestu guvernera Narodne banke i da je Dinkić bio ministar finansija kad je Jelašić postao guverner, govori o jednom neverovatnom sukobu interesa, o jednom neshvatljivom monopolu na "finansijsku vlast" i na njihovo vlastohleplje (ali i o tome da je ovde reč o vojnicima-lobistima krupnog kapitala). Ono što "bode oči" je odnos državnih organa prema vođama G-17, njihova apsolutna nemoć pred njihovom apsolutnom raspojasanošću. Mada je sve moguće posmatrati i kao "harmoniju anarhije", u nečem su ova dvojica sa svojim sledbenicima ipak posebni. Reč je o sklonosti "podzemnoj diplomatiji", političko-privrednim nagodbama bez suda javnosti, ali, kad treba, i javnim olajavanjima svih i svakoga od koga im preti opasnost.
Treba se setiti kako je taj isti Dinkić sarkastično nastupio u napadu na pokojnog premijera Đinđića kad je ovaj obnarodovao podatak da je prikupljen materijal izvesne grupe pod imenom "Grupa 22", čiji kriminal nadilazi veštinu holivudskih scenarista kriminalnih filmova.
Njegova tadašnja "žaoka", citat replike iz filma "Maratonci trče počasni krug": "Laki je malo nervozan", bila je ustvari jedna siledžijska poruka Đinđiću od "kumova" iz "Grupe 22" koji su mu tom prilikom zapretili satanizacijom u medijima.
Računopolagač "Grupe 22", tadašnji guverner Dinkić, zastrašivao je i Vladu i narod MMF-om i Svetskom bankom. Sve što nije mogao da "provuče" kroz odluke Vlade, proglasio bi "spoljnim diktatom" i uslovom MMF-a. Kolika je Dinkićeva "suptilnost" u operacijama izvan zakona, najbolje govori podatak da je, odmah nakon što je sklonio sa mesta ministra odbrane kompromitovanog Prvoslava Davinića, prestalo medijsko istraživanje finansijskih afera u vojsci.
Čim je posle Petog oktobra ukinuo četiri domaće banke, i to u trenutku dok je premijer bio van Srbije, Dinkić je formirao jednu banku simboličnog imena "Nacionalna štedionica", vešto je promovisao u javnosti kao modernizaciju domaćeg bankarstva, u šta je kasnije na kratko poverovao čak i sam Zoran Đinđić uloživši novac u nju...
Бог те, па овај је као буба-шваба.
Da se razumemo nemam ništa protiv beograđana koji nisu u njemu raođeni, jer prosto i ja sam taj slučaj, ali baš zbog te činjenice mi nikada ne bi pala na pamet pretencioznost da ja neku beogradjanštinu forsiram.
