интервју генерал-пуковника Леонида Григорјевича Ивашова “Независимој газети”
ЛЕОНИДЕ ГРИГОРЈЕВИЧУ, како оцењујете одлуку о повлачењу руског војног контингента са Балкана и какве су геополитичке последице тог корака за Русију?
Таква одлука, не замерите, представља још једну глупост геополитичких размера. Стратешки интереси Русије на Балкану постоје већ више столећа, а нису нестали ни данас. На жалост, на власти практично није остало људи способних да стратешки и виде те интересе и предвиђају последице десетинама година унапред.
..........
Исти такви биће и резултати одласка са Балкана. Међутим, да су спољнополитички ресор, структуре силе (МО и МУП, прим. прев.) и бизнис максимално искористили потенцијал који су наши падобранци створили у том региону, то би се преокренуло, уверен сам, у милијарде долара економске користи. Јер, први пут за много година момци-падобранци су, извршивши скок у Приштину у доба срамотног рата НАТО против Југославије, обновили веру у Русију у оном делу светске заједнице који не жели да живи по заповести из Вашингтона. Њу је само требало још преточити у конкретне политичке и економске пројекте.
........................
У тим условима Русија је добила шансу да постане централни играч у регулисању југословенске кризе. Европљани су, па чак и Американци, с надом гледали у нас, сматрајући да ће Русија моћи да раздвоји стране-учеснице у сукобу. Ми смо стално преговарали с Американцима, а сем тога незванично смо били у тесној вези с министарствима одбране Немачке, Грчке, Шведске и Финске.
Успели смо да од Американаца постигнемо много тога. На преговорима с делегацијом САД на чијем челу је био генерал Фоглисон (посредници су били Финци који су одиграли позитивну улогу), било је одлучено да ће се “безбедоносно присуство” такав назив је носила послератна операција на Косову спроводити на следећи начин. Снаге које су учествовале у рату против Југославије разместиће се дуж границе Косова с Албанијом и Македонијом. Њима је одређен коридор од највише 50 километара. Те снаге је требало да блокирају границу између Албаније и Македоније и СРЈ у циљу филтрације избеглица и спречавања продора екстремиста. На преосталој територији савезне Југославије је требало да се разместе јединице неутралних држава и земаља НАТО које нису активно учествовале у агресији. Ми смо по том питању радили с Украјином и другим земљама ЗНД, и с исламским државама.
Русија је постигла да безбедносне снаге Југославије само делимично повуку своје јединице, ми смо говорили највише 50%, а Американци најмање 50%. Американци су молили да и у другим, ненатовским секторима буду њихове јединице. Ми смо се с тим сложили, дали сагласност за присуство медицинских, као и инжењерских јединица за обнову срушених мостова и комуникација. Речју, “лопта” је била сасвим на нашој страни, натовци су се, премда и споро, ипак приклањали нашем ставу.
Очигледна је улога војних дипломата у процесу регулисања прилика на Косову. Међутим, по налогу председника земље, главна виолина на преговорима био је Виктор Черномирдин. Познато је да сте са њим имали несугласице. Шта је било разлог и у чему су се те несугласице испољавале?
........................
Када сам известио Черномирдина да смо за седам најважнијих тачака уговора од Американаца добили сагласност, он је рекао Ивановском:
Видиш колико су војни представници далеко узнапредовали?
То је било увече, а сутрадан ујутру је током преговора Черномирдин почео да се несхватљиво понаша. Талбот је изненада предложио враћање на документ у коме смо већ били усагласили већи део, изузев неколико питања. Приговорио сам:
Зашто да се враћамо кад смо већ много тога договорили и договорено утврдили?
Међутим, чудно, Черномирдин је подржао супротну страну и почео да инсистира да се вратимо на амерички нацрт. Објављена је пауза. Виктор Степанович изјављује: као, нека се Американци разоткрију, све изнесу, ми ћемо све размотрити и онда ћемо се ухватити у коштац.
Зашто, када је њихов став сасвим јасан? Та он је изнет у њиховом нацрту завршног документа.
Па, већ сам обећао...
Тада сам га оштро упозорио да не можемо дозволити никакве измене размотреног документа зато што сам већ реферисао министру одбране, а министар председнику. Ја имам одговарајућу директиву министра одбране, а Виктор Степанович истоветну директиву шефа државе.
Он је, намрштивши се, упитао:
А што се ти обраћаш мимо мене?
Шта то значи мимо мене? На то сам одговорио да сам потчињен министру одбране земље, њему реферишем, од њега добијам директиве и налоге.
Опет смо почели да радимо с документом. Талбот упорно гура своју варијанту, Черномирдин се по већини тачака не противи. Ахтисари је неутралан. Када бих приговарао да смо то питање већ недвосмислено решили, Строб Талбот би почињао да инсистира на новом разматрању. Ситуација је постала несхватљива. Уз то сам запазио да је током преговора Черномирдину човек из његовог окружења шапатом говорио нешто о рејтингу.
Међутим, попуштање у ставовима је настављено. Ја нисам издржао и кажем:
Викторе Степановичу, хајде да одлетимо у Москву. Ми имамо председникову директиву, а ви немате права да је мењате.
А он само понавља:
Нек Американци све изнесу, а ми ћемо се онда окупити и донети одлуку. А ја сам председнику већ реферисао.
Генерал Заварзин и ја смо се наоштрили на озбиљну дискусију са шефом делегације и одлучили да ћемо у случају потпуног попуштања захтевати враћање у Москву. Али, изненада, када је Талбот већ стигао до краја текста, који је у то време представљао, у суштини, чисто америчку варијанту, Черномирдин је изјавио:
Поштовани председниче Ахтисари, поштовани Стробе Талботу, руска делегација се слаже с документом који сте представили.
Заварзин и ја смо били просто згранути таквим преокретом. Устао сам и изјавио да то није документ већ ултиматум америчке стране, да војни део руске делегације неће учествовати не само у његовом потписивању, него ни у разматрању и да ми напуштамо тај скуп.
Черномирдин је довикнуо за мном:
Ваш потпис ту није ни потребан.
Дакле, услед Черномирдинове издаје (не могу то другачије назвати) био је прихваћен амерички документ, и то онда када је Русија играла главну улогу у преговорима, и када су се сви уздали у њену снагу и чврстину!
И Срби су се држали зато што је Москва била на њиховој страни. Успостављала се некаква равнотежа. С једне стране НАТО, моћна војна машинерија запала у политички ћорсокак. С друге стране Русија, Србија и многе земље света, укључујући Кину. На Русију је читав свет гледао с надом. И после онога што је учинио Черномирдин, у какву је ситуацију доспела наша земља? У трену смо постали нико, срозали се на трећеразредну улогу. Издали смо Србе, а кад смо издали народ који нам је и по духу и по вери близак, ко ће нам сад поверовати да нећемо издати Арапе, или ма кога било? Изгубили смо образ, престали су да нас поштују.
.......................
По завршетку преговора у Москви, не договоривши се ни о чему, америчка делегација на челу са Талботом одлетела је у Вашингтон. Међутим, током лета изнад Европе авион је добио наредбу да се врати у Москву, преговарачким процесом паралише војно-политичко руководство Русије и, штоно кажу, крадом постигне да нас натовске јединице предухитре приликом уласка на Косово.
Министар иностраних послова Иванов је касно увече довео читав тим Строба Талбота у Министарство одбране РФ. Потоњи је захтевао (управо тако!) да преговоре са њим воде министар одбране, министар иностраних послова, начелник Генералштаба и други високи војни званичници. Заправо никаквих преговора није ни било. Талбот је просто, кришом погледајући на сат, водио лагани куртоазни разговор
tkacio:
), kad bih ja sad ovde počela da nabrajam od mojih gde su se i koji sve borili za Srbiju i Srpstvo... Ali, što lepo reče Lord, nemam običaj da se busam tuđim zaslugama, i krijem iza njih. Što se tiče onog pravog patriotizma, imam dovoljno i sopstvenih učinjenih dela, ali lepo vaspitanje i dobar ukus mi ne dozvoljavaju da se time razmahujem. Radije volim da prozivam verbalne i lažne.
