БРАВО ЧАВЕЗ, ИЛИ КАДА ЋЕ СРБИЈА ПРИЗНАТИ ЈУЖНУ ОСЕТИЈУ И АБХАЗИЈУ?
Централна вест четвртка – Венецуела признаје Јужну Осетију и Абхазију — изазвала је неподељено одобравање у руском парламенту. На ову тему изјаснили су се многи и уз приметно задовољство. За нас је ипак најинтересантније у том контексту неизбежно поређење са косовким случајем.
Први је паралелу повукао заменик председника Комитета за послове ЗНД Константин Затулин, који је истакао да се све одвија „онако, како смо и говорили – постепено суверенитет Јужне Осетије и Абхазије почињу да признају оне државе које не следе у стопу спољну политику Вашингтона. Уз то, ми не изврћемо руке, како су то чиниле САД у погледу признања Косова“ – подвукао је посланик.
Још дубље загазио је потпредседник Думе Владимир Жириновски, што се уосталом могло и очекивати. Дакле, редовна сензација у ауторству најпознатијег либералног демократе Русије: „У наредним годинама независност Јужне Осетије и Абхазије признаће још 10 до 15 земаља. Међу њима могу бити наши суседи из ЗНД – Белорусија, Јерменија, Киргизија, као и друге државе, рецимо, Србија, низ латиноамеричких и афричких земаља“, истакао је Жириновски.
Није тешко замислити како су се загрцнули јутарњом кафом неки српски званичници, листајући спољнополитичке билтене. Тему признања две одцепљене од Грузије републике власти Србије веома пажљиво заобилазе. Како показује мониторинг српске штампе, новинари такође. Политика забијања главе у песак када је у питању поменути проблем лако је разумљива – нико није спреман да се лиши једног од четири спољнополитичка ослонца, међу које Београд убраја Брисел, Вашингтон, Москву и Пекинг. Речју, нека их, те велике и опасне, неког криво погледаш — оде још део територије. Или могу подршку да укину, што такође није добро.
Међутим, у народу не деле баш сви овај став. Међу коментарима на вест да је Хуго Чавез одлучио да призна Јужну Осетију и Абхазију на сајту „Политике“ доминирали су следећи: „Браво господине Чавез! И Србија би требала да призна те две државе. Признавање њих нема никакве везе са Косметом“, пише Нада. Предраг Марковић проширује тему: „Он је једини буквално човек на свету који се не боји да каже јавно какви су Американци, човек који се не боји Америке и њених санкција. Камо пусте среће да и Србија призна ове две републике и да каже свету — ви сте признали нелегално Косово, е, сад ћемо и ми признати Абхазију и Осетију, па видите шта ће те да радите убудуће. Браво за Чавеза који покушава да освести цео свет“.
Повике „Браво!“, смењују тврдње „Један је Хуго Чавез!“, али је најтачније разлог за такав однос према председнику далеке Венецуеле изразио следећи коментар: „ВЕЛИКО хвала господину ХУГУ ЧАВЕЗУ. То је државник, а не као неки“.
Ови „неки“, мислим, одлично су разумели шта има у виду како неименовани корисник сајта. Чавес, неустрашиви падобранац, последњи Мохиканац у борби против америчког неоимперијализма, и као личност, и као политичар близак је српском менталитету, док власти Србије градећи своју политику на бескрајним компромисима у условима жестоких уцена од стране ЕУ и САД не изазивају разумевање код доброг дела становништва. Многима је једноставно досадило да гутају понижења у име сите, али за сада магловите будућности у рођачком загрљају брижне евро-атланске фамилије. А ту се још и чавесов дух мота, будећи неке забрањене и заборављене жеље…