Vladimir983
Aktivan član
- Poruka
- 1.068
Svaki čovek ima u životu puno planova i još više neostvarenih želja. Neko ih, vremenom i ostvari, a neko kao ja, padne u beznađe.
Možda će tema delovati dosadno i otrcano, ali to je priča jednog ljubitelja, fanatika i bolesnog obožavatelja, samo jednog modela automobila, koji možda nikad neće imati - Citroen Ami 6.
Imao sam možda tri, ili četri godine kada sam prvi put ugledao to remek delo na točkovima, tu istovremeno najlepšu i najružniju, a svakako najneobičniju gomilu lima, koja mi je za srce prirasla. I tada je bio retkost, a danas posebno.
Nikada nisam želeo ni patio da vozim skupocene i besne limuzine, kao što su Mercedes, BMW, Audi...ali zato sve više i svakog dana patim što nemam ovaj automobil. Kao onaj Bešlić, što neće brilijante, suva zlata ni dijamante, tako i ja, osim tih kola, druga nisam hteo. I nekako, ceo život izmiče mi prilika da ga kupim. On je sve skuplji, a ja sve manje para imam. Takvi oldtajmeri su danas veoma cenjeni zbog svoje retkosti i neobičnosti, a vrlo popularni u svetu kolekcionara - danas vrhunski očuvani primerci stoje oko 15 hiljada evra.
Počeo sam da padam u težak bedak. Zainatio sam se sam sa sobom - ili on, ili ću da pešačim dok sam živ. Znam...neko će reći da sam kreten (što je živa istina), da mnogo filozofiram i da treba da kupim normalna kola. To su ljudi koji mene ne razumeju. Ovo nisu kola - ovo je moja prva ljubav na četri točka. Ne mogu pogled da odlepim, dok gledam u njega.
Da kazna bude još gora, skoro dve decenije vozim gradski autobus, a nikad nisam imao automobil. Tj, došao sam davno u posed jednog primerka, ali je toliko bio loš, da jednostavno nije bilo isplativo da se popravlja.
Volim taj automobil, čini mi se, više nego što neko voli svoju ženu. Dok vozim autobus, zamišljam da vozim njega. Putnici mi često daju pohvale, kako elegantno delujem za volanom, kako sa lakoćom vozim - a pojma nemaju za čim mi duša pati godinama. I onda sam vremenom postao ogorčen i besan. Prvo sam počeo da mrzim ljude koji voze skupocene automobile. Pitao sam se - šta su oni to bolji od mene, pa su se njihove želje ispunile, a moja nije. Počeo sam da sumnjam u sebe - možda sam ja neki loš čovek, pa nisam zaslužio da imam tako nešto. Na kraju sam počeo da mrzim sebe, jer sam nesposoban da zaradim novac i da kupim taj automobil. Niko mi nije kriv što ne mogu da ga imam. Meni je ta neispunjena želja, upropastila pola života, jer sam se jeo u sebi, što ne mogu da je ostvarim.
A da ga kupim za 20 godina, ništa mi neće značiti, ako ga u najlepšem delu života nisam imao. Meni je čak glupo i ružno kad vidim nekog starca, koji je sebi ispunio hir i kupio novi automobil u 80 godini. Kog će mu đavola sad, kad ga nije imao onda kad je trebalo.
Ja sam flipnuo zbog svega ovoga, samo da znate. Toliko...
Možda će tema delovati dosadno i otrcano, ali to je priča jednog ljubitelja, fanatika i bolesnog obožavatelja, samo jednog modela automobila, koji možda nikad neće imati - Citroen Ami 6.
Imao sam možda tri, ili četri godine kada sam prvi put ugledao to remek delo na točkovima, tu istovremeno najlepšu i najružniju, a svakako najneobičniju gomilu lima, koja mi je za srce prirasla. I tada je bio retkost, a danas posebno.
Nikada nisam želeo ni patio da vozim skupocene i besne limuzine, kao što su Mercedes, BMW, Audi...ali zato sve više i svakog dana patim što nemam ovaj automobil. Kao onaj Bešlić, što neće brilijante, suva zlata ni dijamante, tako i ja, osim tih kola, druga nisam hteo. I nekako, ceo život izmiče mi prilika da ga kupim. On je sve skuplji, a ja sve manje para imam. Takvi oldtajmeri su danas veoma cenjeni zbog svoje retkosti i neobičnosti, a vrlo popularni u svetu kolekcionara - danas vrhunski očuvani primerci stoje oko 15 hiljada evra.
Počeo sam da padam u težak bedak. Zainatio sam se sam sa sobom - ili on, ili ću da pešačim dok sam živ. Znam...neko će reći da sam kreten (što je živa istina), da mnogo filozofiram i da treba da kupim normalna kola. To su ljudi koji mene ne razumeju. Ovo nisu kola - ovo je moja prva ljubav na četri točka. Ne mogu pogled da odlepim, dok gledam u njega.
Da kazna bude još gora, skoro dve decenije vozim gradski autobus, a nikad nisam imao automobil. Tj, došao sam davno u posed jednog primerka, ali je toliko bio loš, da jednostavno nije bilo isplativo da se popravlja.
Volim taj automobil, čini mi se, više nego što neko voli svoju ženu. Dok vozim autobus, zamišljam da vozim njega. Putnici mi često daju pohvale, kako elegantno delujem za volanom, kako sa lakoćom vozim - a pojma nemaju za čim mi duša pati godinama. I onda sam vremenom postao ogorčen i besan. Prvo sam počeo da mrzim ljude koji voze skupocene automobile. Pitao sam se - šta su oni to bolji od mene, pa su se njihove želje ispunile, a moja nije. Počeo sam da sumnjam u sebe - možda sam ja neki loš čovek, pa nisam zaslužio da imam tako nešto. Na kraju sam počeo da mrzim sebe, jer sam nesposoban da zaradim novac i da kupim taj automobil. Niko mi nije kriv što ne mogu da ga imam. Meni je ta neispunjena želja, upropastila pola života, jer sam se jeo u sebi, što ne mogu da je ostvarim.
A da ga kupim za 20 godina, ništa mi neće značiti, ako ga u najlepšem delu života nisam imao. Meni je čak glupo i ružno kad vidim nekog starca, koji je sebi ispunio hir i kupio novi automobil u 80 godini. Kog će mu đavola sad, kad ga nije imao onda kad je trebalo.
Ja sam flipnuo zbog svega ovoga, samo da znate. Toliko...
