Moja majka i propali jugoslovenski eksperiment
Aleksandar Hemon11/06/2019
Radna akcija, foto: Aleksandar Hemon
Postalo je moderno mrzeti pokojnu Jugoslaviju, ili joj retroaktivno postavljati dijagnozu nekakvog Frankenštajna skrpljenog od rasparenih delova čiji je raspad stoga bio neizbežan i nužno krvav. Tako će možda za par decenija neki istoričar na think-tank sinekuri, u analizi pustoši koja u Americi ostane posle Trampa i njegovih trupa, otkriti obilje dokaza o stotinama godina mržnje i prirođenom američkom rasizmu, sa svakakvim istorijskim nužnostima koje vode u katastrofu. Ne bi bio u pravu, baš kao što danas nisu u pravu oni koji omalovažavaju Jugoslaviju, jer u oba slučaja postoji istorija sukobljenih tradicija i tendencija, istorija borbe protiv najgoreg ljudskog nagona, a u ime bolje države i plemenitijeg društva. U Jugoslaviji su loši momci pobedili i uništili sve što su stigli; lošim momcima ide prilično dobro i u Americi. Ali ništa nije neizbežno dok se ne desi. Ne postoji istorijska sudbina. Sve je borba.
Zemlja južnih Slovena, Jugoslavija, stvorena je kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. neposredno nakon Prvog svetskog rata. Tri velika carstva upravo su se raspala, posle više vekova uzbudljivog života, što je napravilo mesta za opskurne male države čiji su narodi čitav taj post-imperijalni haos doživeli kao slobodu. Ideja složene države pronosila se godinama, nadahnjujući vođe južnih Slovena koji su verovali u blagodeti ujedinjenja. Kraljevina je 1929. nazvana Jugoslavija, kada je kralj Aleksandar promenio ustav da bi sebe proizveo u apsolutnog monarha. Njegovo veličanstvo je potom ubijeno 1934. prilikom posete Marseju. Propagandna priča kaže da su kraljeve poslednje reči bile: „Čuvajte mi Jugoslaviju“. Moj deda sa očeve strane putovao je u Beograd da bi prisustvovao grandioznom pogrebu. Roditelji su mi rođeni kao podanici prestolonaslednika tinejdžera, Petra II, koji je 1941. pobegao od nemačke invazije, da bi završio u Sjedinjenim Državama.
Drugi svetski rat je bio krvav u Jugoslaviji, ali koje mesto u Evropi nije? Nemci su našli mnoge voljne sluge među lokalnim fašistima i nacionalistima, čiji je glavni istorijski modus operandi, kao i njihovih gospodara, bio genocid – njihovi potomci će ovaj modus ponovo usvojiti nekoliko generacija kasnije. Komunistička partija Jugoslavije, ilegalna u periodu pre rata, bila je iskusna u pružanju otpora i stvaranju podzemnih mreža i podstakla je, pod vođstvom Josipa Broza Tita, pokret narodnog otpora koji je savladao Nemce, uprkos njihovim naporima da ga satru u talasima neizrecivih zločina.
Recite šta hoćete o Titu i posleratnom režimu, centriranom oko njegove ličnosti do te mere da ga je tek za kratko nadživeo, ali je pod njegovim vođstvom Partija organizovala pokret otpora i oslobodila Jugoslaviju. Uspeo je da sačuva zemlju na bezbednoj udaljenosti od Sovjetskog Saveza, od 1948. i razlaza sa Staljinom i njegovom apsolutističkom kontrolom. Tito je bio pametan vođa, mada autoritaran, koji je zemlju pozicionirao između Istoka i Zapada na takav način – čineći je nesvrstanom – da je imala korist od obe strane.
Tito i Partija su izašli ne samo kao pobednici, već i kao istorijska sila koja je uvela Jugoslaviju u 20. vek. Doktrinom „bratstva i jedinstva“ koja je suprotstavljena post-genocidnoj traumi i ogorčenosti, stvoren je građanski identitet koji nadilazi etnicitet. Za to je doduše bilo potrebno nešto represije ali, u retrospektivi, možda je i vredelo, mada samo nakratko. Zemlja je imala definisani utopijski cilj ka kom su građani mogli da teže; bilo je optimizma, bolja budućnost se mogla zamisliti. Nekoliko decenija je socijalistička Jugoslavija bila zajednički projekat na kom su svi mogli da rade. Moji roditelji pripadaju generaciji koja je odigrala ključnu ulogu u tom radu, da bi na kraju otkrili da je sve bilo uzalud.
Teško je danas pojmiti raspon prelaska u bolji život koji je neko poput moje majke preduzeo u Titovoj Jugoslaviji. Nakon kataklizme, novi režim je 1946. uveo rodnu ravnopravnost i obavezno a besplatno školovanje, pa je bosanska devojčica sa sela, rođena u kući sa zemljanim podom, mogla da ide u školu. Da je rođena u prethodnoj generaciji, ne bi se školovala; radila bi u polju sa svojim roditeljima sve dok se ne uda, nakon čega bi počela da rađa decu sve do svog srednjeg doba, ako ne umre na porođaju ili od sepse posle kućnog abortusa, kao jedna od sestara majčinog oca. Mamina budućnost bila je isprepletana sa budućnošću Jugoslavije, što joj je omogućilo da izađe iz siromaštva koje je trajalo vekovima.
Jugoslavija je nudila okvir u kom je moja majka potpuno izrasla, otkako je u 11. godini napustila svoje manje-više 19-ovekovno detinjstvo. Gradila je zemlju dok je gradila sebe. Posle rata, uspostavljena je praksa „omladinskih radnih akcija“ na kojima su mladi Jugosloveni dobrovoljno pomagali u gradnji puteva i pruga kao „omladinske brigade“. Za vreme školovanja 1960. mama je bila jedna od mladih žena i muškaraca koji su leto proveli u izgradnji puta što povezuje Beograd i Niš, sastavnog dela većeg projekta povezivanja delova Jugoslavije putem poznatim pod nazivom Put bratstva i jedinstva. Dok smo bili deca, često nam je pričala priče o žuljevima od lopate i o solidarnosti, prijateljstvu i radosti, ili smo mi tako zamišljali, jer su omladinske brigade retko dobijale najteže zadatke. Kopali su zemlju i pomagali profesionalcima ali, više od svega, pevali su rodoljubive pesme i uzvikivali parole u slavu teškog rada: „Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela!“ i „U tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka!“ Bilo je prazničnih logorskih vatri oko kojih su se pevale i druge pesme, a bivalo je i drugarskog flertovanja. Godinama je mama s ponosom pričala o svom učešću u izgradnji zemlje – makar i simboličnom – o znoju koji je prolila da bi zajedno s najboljom jugoslovenskom omladinom izgradila autoput.
Omladinske radne akcije organizovane su sve do osamdesetih i mama je često govorila da bi i ja trebalo da idem, jer bi mi iskustvo zajedničkih ciljeva, učešća u zajedničkim projektima i pevanja pored logorske vatre bilo dragoceno. Uvek bih prkosno odbijao. Ne samo da su dobrovoljne omladinske akcije postale parodija onih veličanstvenih akcija iz mladosti moje majke, nego su i moja tinejdžerska politička uverenja bila prožeta starmalim cinizmom. Pre svega, nikad nisam mario za tu vrstu kolektivne ekstaze vezane za rad; nikakav žulj ili opekotina ne bi me mogli učiniti ponosnim i radosnim. Mislio sam da su omladinske brigade bile vrsta prisilnog rada, čiji je osnovni cilj bila indoktrinacija. Prezirao sam taj „primitivni patriotizam“, kako sam ga nazivao. Od rane mladosti sam se posvetio životu kontemplativne, produktivne lenjosti; mrzeo sam pevanje uglas s drugima, osećaj jedinstva s kolektivom, čak i na rok koncertima. Bio sam, što bi rekli, individualac.
Posle rata, na užas naše majke, moja sestra i ja smo Autoput bratstva i jedinstva počeli da zovemo Autoput mladosti i ludosti. Danas joj zavidim; zavidim joj na osećanju da je gradila nešto veće; zavidim na plemenitosti i časti koji nastaju iz učešća u građanskom poduhvatu.
Na omladinskoj radnoj akciji moja majka je postala članica Komunističke partije. Partiji su pristupili i mnogi njeni drugovi i kolege dobrovoljci, jer je to tada bilo kul. Od tada je bila odana članica Partije i to je postalo deo njene ličnosti, kao što to biva sa religijom kod religioznih ljudi. Verovala je (a veruje i danas) u društvenu pravdu, velikodušnost i poštenu preraspodelu bogatstva. Verovala je u sistem posvećen unapređenju zemlje; Tito i Partija su bili taj sistem. Pre Dugog svetskog rata, volela je da kaže, u celoj Jugoslaviji je bilo samo 75 kilometara asfaltiranog puta, dok je samo Autoput bratstva i jedinstva bio dug preko hiljadu.
Baš kao i svaka druga zemlja, Jugoslavija je kroz javne rituale trenirala svoje građane da budu patrioti, učila ih da budu oduševljeno poslušni. Dok su klinci u Americi morali (a mnogi i danas moraju) da se zaklinju na vernost zastavi, mi smo imali Titovu sliku u svakoj prokletoj učionici. Od samih početaka jugoslovenskog socijalizma, kulturalna prisila na patriotizam zavisila je od ideoloških svetkovina poput Štafete mladosti, koja je imala veliki značaj za održavanje Titovog kulta ličnosti. Štafeta je bila simbol najlepših želja za njegov rođendan i krenula bi iz Kumrovca, mesta njegovog rođenja, na put po celoj Jugoslaviji nošena rukama omladine, svraćajući usput u razna mesta i gradove na govorancije i skupove, omogućavajući omladini da se zakunu na vernost svom voljenom vođi.
Svake godine 25. maja, izabrana mlada osoba, istovremeno izvanredna i tipična, predala bi štafetu Titu. Velika rođendanska proslava održavana je na stadionu u Beogradu uz učešće omladinskih brigada koje su koreografisanim vežbama demonstrirale svoju sposobnost i posvećenost. Na vrhuncu spektakla, izabrana omladinka ili omladinac potrčali bi uz duge stepenice, uručili neskriveno falusoidnu štafetu Titu i potom, zadihani, odrecitovali laskavu izjavu vernosti i najlepših želja svih naroda i narodnosti Jugoslavije. Tito bi ponekad dobroćudno potapšao donosioce štafete po glavi.
Čitava predstava je uvek prenošena na televiziji i porodice su je gledale širom zemlje kao
Super Bowl. I mi smo gledali ali ja sam, čim sam ušao u pubertet, bez griže savesti ismevao atmosferu idiotske uniformnosti, ideološke stereotipe i mlade mišićave momke koji vrte drvene puške i dižu svoje drugarice preko glave, dok su komentatori čitav taj propagandni igrokaz tretirali kao spontani izraz ljubavi omladine prema Titu i delo javne umetnosti. Na kraju sam izgubio svaki interes, naročito pošto je Tito umro 1980. dok se Štafeta nastavila. Tokom osamdesetih, na vrhuncu mojih pobunjeničkih godina, štafeta je uručivana nekom izlizanom birokrati kog sam video kao svog izravnog neprijatelja. Zvanični plakat za Štafetu 1987, koji je dizajnirala subverzivna slovenačka umetnička grupa, bio je kopija nacističkog propagandnog postera. Za par godina, Štafeta je bila mrtva kao i Tito; za četiri godine mrtva je bila i Jugoslavija.
https://pescanik.net/moja-majka-i-propali-jugoslovenski-eksperiment/
OMG OMG kakav teskt ... objektivan , pun emocija ... pominje se neki klinac 16 godina star ... da nije nas Begels ?!
Nije, ovo je neko normalan.
